У ПОТРАЗИ ЗА ДИГИТАЛНИМ ЂУБРЕТАРИМА
Френсис Фукујама
Друштвене мреже имају неупоредиво већу способност од традиционалних медија да појачају неке гласове у дебати и да притом буду злоупотребљене у интересу сила непријатељски настројених према демократији, од руских интернет ботова до америчких теоретичара завере
Уоктобру 2019. избио је спор између једне од кандидаткиња за председничку номинацију Демократске странке, Елизабет Ворен, и првог човека Фејсбука, Марка Закерберга. Воренова је позвала на цепање Фејсбука, што је Закерберг у једном интерном иступу оквалификовао као „егзистенцијалну“претњу његовој компанији. Фејсбук је потом критикован због тога што је на њему приказан пропагандни спот у склопу кампање председника Доналда Трампа за реизбор, а у којој су изнете очигледно лажне оптужбе за корупцију на рачун још једног демократског кандидата, бившег потпредседника Џоа Бајдена. Воренова је на ово узвратила тролујући Фејсбук, објављивањем властитог спота у коме су намерно изнете неистините тврдње.
Овај окршај одражава акутни проблем који друштвене мреже представљају по америчку демократију - заправо, по све демократије. Интернет је на много начина угрозио статус традиционалних медија попут штампе и телевизије као главних извора информација о јавним дешавањима, те места на којима се о тим дешавањима дебатовало. Али друштвене мреже имају неупоредиво већу способност да појачају неке гласове у тој дебати, и да притом буду злоупотребљене у интересу сила непријатељски настројених према демократији, од руских интернет ботова до америчких теоретичара завере. Ово је, заузврат, резултирало позивима влади да успостави ред на интернет платформама како би очувала сам демократски дискурс.
Али какви облици законске регулативе би били у складу с уставним нормама, а да их је у исто време могуће и спровести? Први амандман америчког устава обезбеђује веома снажну заштиту слободе говора. Многи конзервативци оптужују Фејсбук и Гугл да „цензуришу“гласове с деснице, али први амандман лимитира само могућности државе да ограничава слободу говора; закони и преседани из праксе штите право приватних актера попут интернет платформи да сами модерирају садржај који објављују. Осим тога, Закон о пристојности у јавним комуникацијама из 1996. изузима их од одговорности за садржаје који се на њима објављују а који би могли бити предмет приватних тужби.
Насупрот томе, америчка влада се суочава са снажним ограничењима могућности да директно цензурише садржај на интернету на начин на који то чини, рецимо, Кина. Али САД и друге етаблиране демократије свеједно регулишу слободу говора на мање наметљиве начине. Ово је посебно тачно у случају традиционалних електронских медија, где су владе у прилици да обликују јавни дискурс јер имају могућност да одлучују о издавању дозвола за емитовање; то им омогућава да забране извесне врсте говора (попут подстицања на терористичка дела или „тврде“порнографије), или да етаблирају јавне приказиваче у чијем је мандату да обезбеђују поуздане и политички избалансиране информације.
Изворни мандат америчке Савезне комисије за комуникације (ФЦЦ) није био да само регулише приватне електронске медије, него и да подржи широко схваћени „јавни интерес“. Ово је еволуирало у ФЦЦ-ову доктрину фер третмана у медијима, која је телевизијским и радио емитерима налагала политички уравнотежено извештавање и коментарисање. Уставност овог уплива на слободу говора била је доведена у питање 1969. у тужби компаније Ред лајон бродкастинг против ФЦЦ, али је Врховни суд подржао право Комисије да од једне радио-станице захтева да објави одговоре на иступ једног конзервативног коментатора. Оправдање за овакву одлуку било је утемељено на ограничености понуде у сфери електронских медија, те на околности да су три главне америчке телевизијске мреже у то време представљале олигопол који је имао потпуну контролу над јавним дискурсом.
Судска одлука у парници коју је Ред лајон покренуо није, међутим, постала део законске регулативе, пошто су конзервативци наставили да доводе у питање доктрину фер третмана у медијима. Републикански председници су стално изнова стављали вето на
Друштвене мреже се злоупотребљавају за поткопавање демократије тако што се намерно убрзава проток неверодостојних информација и увреда. С обзиром на моћ коју Фејсбук има, ретко ко ће сматрати легитимним да он сам треба да одлучује о томе шта ће на њему бити објављено а шта не
покушаје Демократске странке да ова судска одлука прерасте у законску одредбу, док је ФЦЦ административном одлуком 1987. сама одустала од даљег инсистирања на доктрини.
Успон и пад доктрине фер третмана у медијима показује колико би тешко било креирање њеног еквивалента у интернет ери. Између оног и овог времена постоје бројне паралеле. Данас се на Фејсбуку, Гуглу и Твитеру налази убедљива већина интернет говора, и ове три компаније су у истој олигополској позицији у каквој су шездесетих година биле три велике телевизијске мреже. Али је немогуће замислити да би нека данашња ФЦЦ артикулисала модерни еквивалент доктрине фер третмана. Савремена политика је далеко више поларизована; достизање сагласности око тога шта представља неприхватљив говор (рецимо различите теорије завере које пласира [ноторни десничарски радио водитељ, прим.] Алекс Џонс) било би немогуће. Регулаторни приступ модерирању садржаја стога никуда не води, не зато што с њим нешто у принципу није у реду, већ из чисто практичних разлога.
Стога је потребно да као алтернативно решење у односу на законску регулативу размотримо антимонополске мере. Право приватних актера да сами регулишу садржај који објављују у САД се љубоморно брани; не приговарамо што Њујорк тајмс одбија да објави неки Џонсов текст, јер је тржиште штампе децентрализовано и конкурентно. Одлука Фејсбука или Јутјуба да не преносе Џонсове ставове је много далекосежнија због монополске контроле коју ове компаније имају над интернет дискурсом. С обзиром на моћ коју приватне компаније попут Фејсбука имају, ретко ко ће сматрати легитимним да је на њој да доноси такву одлуку.
С друге стране, много би нас мање бринуло Фејсбуково модерирање садржаја да је у питању тек једна од неколико конкурентских интернет платформи с различитим гледањима на то шта се може сматрати прихватљивим говором. Ово указује да је потребно да из темеља променимо начин размишљања о основама антимонополских закона.
Законски оквир кроз који регулатори и судије данас гледају на сузбијање монопола успостављен је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, као нуспродукт успона Чикашке школе економије и њеног схватања слободног тржишта. Као што сведочи и књига Бењамина Епелбаума The Economists’ Hour, фигуре попут Џорџа Стиглера, Арона Дајректора и Роберта Борка лансирале су свеобухватну критику претерано ригидне примене антимонополских мера. Главни део њихових залагања био је економске природе: антимонополски закони, сматрали су, коришћени су против компанија које су постале велике зато што су биле иновативне и ефикасне. Заговарали су став према коме се једини основани приговор за наношење економске штете који се може изрећи на рачун великих корпорација састојао у томе што је то ишло на штету потрошача, пошто су такве компаније биле у прилици да диктирају цене или квалитет својих производа. И веровали су да ће конкуренција бити та која ће на крају чак и највеће компаније натерати да се доведу у ред. Ај-Би-Ему су, рецимо, кола кренула низбрдо не због примене владиних антимонополских закона, већ због појаве персоналних рачунара.
Припадници Чикашке школе су, међутим, износили још један аргумент: да су оригинални састављачи Шермановог антимонополског закона из 1890. били заинтересовани само за економ
ски утицај који су монополи имали на великој скали, а не и за политичке последице монополског положаја. Позивањем на интересе корисника као једини стандард на основу кога би била предузета нека државна мера данас би било тешко аргументовати случај против компанија попут Гугла и Фејсбука које већину својих производа нуде бесплатно.
Усред смо свеопштег преиспитивања наслеђеног сета закона сагледаног у светлу промена до којих су довеле дигиталне технологије. Економисти и правници почињу да схватају да потрошаче погађају ствари попут губитка приватности и монополисања иновација, будући да Фејсбук и Гугл продају информације о својим корисницима и купују стартап компаније за које процене да би им могле постати конкуренција.
Али политичке штете до којих долази у случају кад монополи достигну велику скалу су од подједнако критичног значаја, и морају да буду размотрене при спровођењу антимонополских мера. Друштвене мреже се злоупотребљавају за поткопавање демократије тако што се намерно убрзава проток неверодостојних информација, теорија завере и увреда. Само интернет платформе имају капацитет да ово ђубре пропусте кроз филтер и задрже га изван система. Али државе не могу да на једну приватну компанију (највећим делом под контролом једног јединог човека) делегирају задатак одлучивања о томе шта је прихватљив политички говор а шта не. Далеко бисмо мање бринули о овоме да је Фејсбук део децентрализованијег, конкурентнијег екосистема интернет платформи.
Терапију ће бити веома тешко применити: у природи је мрежа да награђују раст обима, и нејасно је како би компанија попут Фејсбука могла да буде разбијена на неколико мањих. Али је нужно разумети да то што о дигиталном дискурсу рачуна морају да воде пре свега компаније на којима тај дискурс обитава не значи да им се таква моћ може безбедно препустити уколико не буде дистрибуирана на више страна у конкурентном тржишном окружењу.