ДА ЛИ ЈЕ БОГ ИЗАБРАО ТРАМПА
Верски фактор
Узнемиравајуће је чути људе из врха америчке владе како о политици говоре служећи се терминима којима је с правом место у цркви
Чарлс Карол из Каролтона, у Мериленду, био је једини католик који је 1776. потписао америчку Декларацију независности. Иако је био један од Очева оснивача, Каролу као католику није било допуштено да обавља неку јавну функцију. То се променило тек 1788, када је Устав спречио Конгрес да као званичну етаблира било коју веру, после чега је верска припадност престала да буде тест који су морали да прођу они који су се кандидовали за државне функције.
Нису сви били срећни због овог раздвајања цркве од државе. Томаса Џеферсона су неки оптуживали да је опасни неверник, а зилоти су веровали да би религија у Америци изумрла уколико би он био изабран за председника. До данашњег дана има много људи који би религију вратили у средиште јавног и политичког живота. Може се претпоставити да је управо то имао на уму амерички државни тужилац (истовремено и министар правде, прим.) Вилијам Бар, дубоко конзервативни католик, када је „секуларисте“оптужио за покретање „напада на веру и традиционалне вредности“.
Предрасуде према католицима као непријатељима слободе и потенцијалним издајницима (због њихове спиритуалне оданости Ватикану) такође су дуго потрајале. Џон Адамс се 1821. питао да ли „слободна влада уопште може да постоји у окриљу католичке вере“. Англоамеричка слобода и демократија традиционално су повезивани с истрајним протестантским индивидуализмом; за католике се веровало да су реакционарни робови једне еклезијалне хијерархије. Сматрало се да су индивидуалистички настројени протестанти били слободномислећи, вредни и посвећени томе да од свог живота направе највише што могу (колико у материјалном толико и у духовном смислу), а да су католици заостали и, ту и тамо, лењи. Идеју да се католици не уклапају у капитализам почетком прошлог века промовисао је чувени немачки социолог Макс Вебер, иначе протестант. Џон Ф. Кенеди, засад једини католик који је успео да постане председник САД, морао је током предизборне кампање да јасно стави до знања да је одан Уставу, а не Ватикану. Антикатолички ставови играли су важну улогу и у енглеској одбојности према уједињавању Европе, на које се понекад гледало као на папску заверу чији је крајњи циљ обнова Светог римског царства.
Ригидни ставови америчког државног тужиоца нису једини знак да су се времена у великој мери променила. Само један судија Врховног суда је протестант (Нил Горсач), а чак је и он одгајан као католик. Троје судија су јеврејске вере. Преосталих пет су католици (од којих неки повезани с католичким редом Опус деи, тајновитом организацијом чији је процват уследио у фашистичкој Шпанији током тридесетих година прошлог века).
Друга историјска промена, започета у другој половини 20. столећа, јесте политичко савезништво еван
гелистичких хришћана са конзервативним католицима. Амерички протестанти су дуго били задовољни што земља има устав који њихов верски живот штити од државне интервенције. Спиритуално неутралним владама се могла препустити јавна сфера, све док су оне вернике остављале на миру. Ово се променило након појаве покрета за грађанска права шездесетих година, који је дигао на узбуну многе беле хришћане, посебно у јужњачким државама. Данас су евангелисти, као и католички конзервативци, међу најватренијим присталицама председника Доналда Трампа. Они такође верују како су породица и вера под опсадом либерала и секулариста.
То што Трамп не важи за верника, и што је његов живот све само не модел традиционалног хришћанског морала, није ни од каквог значаја за ове две групе. Личности попут министра енергетике Рика Перија верују да је Трампа „Бог изабрао“. Државни секретар Мајк Помпео недавно је изјавио како се Трамп „уздигао“како би спасио Израел. „Као хришћанин“, рекао је он, „свакако верује да је тако нешто могуће“.
Назвати све ово хипокризијом значило би промашити поенту. Респект ове врсте не захтева да политички лидер буде морално беспрекоран. Чак и грешник може бити инструмент у Божјим рукама.
Не желећи да буду оптужени за пристрасност, људи понекад оклевају да укажу на верски бекграунд јавних личности у Америци. Свеједно, важно је разумети историју извесног типа веровања како би се разумела једна несвакидашња ера у којој је грешни председник окружен верницима убеђеним да га је Бог ставио у Белу кућу да би спасио Израел и искупио искварену секуларну Америку.
Очигледно, нису сви католици реакционари. Папа Фрања то није, што је разлог због кога према њему дубоку одбојност гаје католици попут Стива Бенона, који је у раној фази Трамповог успона имао идеолошки утицај на њега. Теологија ослобођења, популарна у Јужној Америци током шездесетих и седамдесетих, била је покрет радикалне левице. А председавајућа Представничког дома Ненси Пелоси, која слови за једног од главних Трампових противника, католик је колико и Бар.
Али постоји једна струја католицизма, укорењена у Европи, која се никад није помирила с Француском револуцијом која је означила крај моћи Цркве и укинула божанско право краљева, на којима је дотадашња апсолутна монархија почивала. Један од најартикулисанијих и најутицајнијих реакционарних мислилаца, Жозеф де Местр, веровао је да ће, без светог ауторитета монархије и цркве, друштво потонути у аморални хаос.
Ова линија антипросветитељске мисли никад није избледела. У Француској, она је давала ветар у једра десничарским националистичким покретима, попут антилибералне, антисемитске Француске акције. Али католички конзервативци нису били једини хришћани који су се противили секуларном наслеђу Француске револуције. Док се није ујединила с другим деноминацијама у Хришћанско-демократску партију, главна калвинистичка партија у Холандији звала се Антиреволуционарна партија.
Настојања савремених католичких конзервативаца и евангелиста да у политику унесу своја верска уверења очито стоје у супротности с идејама Француске револуције, која се борила за слободу од религије; али и Америчке револуције, која је успоставила слободу религија. Обе групе на нишану имају пажљиво грађене баријере између цркве и државе.
Ово је опасно, не само зато што подстиче нетолеранцију, већ и зато што, у духу Де Местра, доводи у питање саму идеју да политички аргументи треба да буду утемељени на разуму. Ако се политички конфликти претворе у сукоб вера, компромис постаје немогућ. Верник не може да преговара о светом принципу. Онима који Трампа виде као Божји инструмент ништа не значи то колико су рационалне оптужбе због његових злоупотреба положаја. Они морају да га бране. Назвати то неразумним значи не разумети на чему се темељи њихова одбрана. Не можете се расправљати с Богом.
Могуће је да Трампу одана бирачка база неће бити довољна да га задржи у Белој кући и након 2020. године. Али таквој ватреној вери тешко је супротставити се рационалним плановима да се реши овај или онај проблем. То је разлог због кога је узнемиравајуће чути људе из врха америчке владе како о политици говоре служећи се терминима којима је с правом место у цркви. Они у питање доводе саме темељне принципе америчке републике, и резултат тога би могла да буде и њихова победа.
Грешни председник окружен је верницима убеђеним да га је Бог ставио у Белу кућу како би спасио Израел и искупио искварену секуларну Америку