МОЈА ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА
Саша Илић
Имао сам ту невољу у животу да се 1991. као регрут нађем на једном од бродова Југословенске ратне морнарице. Трауматично искуство из тог периода постало је лајтмотив свих мојих прича, па и у роману „Пас и контрабас“, каже 66. добитник НИН-ове награде за најбољи роман године
Зима је била са пуно леда који је на леђима укроћеног Дунава, након проласка мађарских ледоломаца, подсећао на скидање прљавог свлака: дуж пукотина је избијала тамнозелена вода, запенушана поред бока патролног чамца са чије смо палубе, мој пратилац Брдар и ја, ћутке посматрали отварање утробе реке у широкој бразди. По њеним ободима плутале су гомиле ледених крљушти.
Тим реченицама почиње роман Пас и контрабас Саше Илића, управо награђен НИН-овом наградом, објављен у издавачкој кући Орфелин, у новој едицији „Ноћ републике“, чије се насловнице откривају слично старим енигматским „плетеницама“.
Дело о џез контрабасисти Филипу Исаковићу, сходно називу његове музичке групе Ф-квартет, садржи четири целине, а радња се грана са одељења за рехабилитацију психијатријске установе у Ковину.
Међутим, ликови покушавају да овладају временом и простором, да погледе „прожимају безвременски“. Сломљени ратним траумама, заробљени стресом, кроз причу о греху из прошлости и праштању, путују – „таласима звука“. Клубови у Сплиту, Будимпешти, Марибору, Грацу, Кракову...
Какве географске карте користе? „Лежао сам на истањеном војничком мадрацу и зурио и плафон који је подсећао на мапу непознатог мора. Влага је током времена тамо исцртала изобате различитих дубина пропасти овог болничког света.“
Како ходају? „Заправо, ходање по палуби и свирање џеза имају много заједничког. Никада истим путем и никада у истом тоналитету.“
Од ледених крљушти на почет ку, људи из Илићеве прозе са чијом интеграцијом у друштво по доласку са ратишта систем експериментише, непрестано су међу „крхотинама ледених зуба“, у „леду собе“, на леду који пуца слично стаклу на прозорима и кожи на длану. Под маскама на групној терапији, загледани су у своје модре жиле. Рез постоји чак и на контрабасу! „Сви смо ми нешто били у прошлом животу, зар не?“, рећи ће доктор Марко Јулиус новом цимеру у болници, Филипу Исаковићу, не испуштајући Дантеову књигу из руку. Појава необичног старца учиниће Пас и контрабас романом о целом прошлом веку. Ванбрачни син милосрдне сестре Флавијане Бетице из реда Светог Винка Паулског и др Дезидера Јулиуса, управника институције основане 1924. у комплексу некадашње касарне Аустроугарске монархије – испричаће историју тога лечилишта, у широком распону од лечења електрицитетом до отварања виртуелног лавиринта.
На првим страницама књиге, ординације подсећају јунаке на библиотеку, на старински архив. Откуда занимање за историју Специјалне болнице за психијатријске болести у Ковину?
Ковин је некада био важна додирна тачка између две државе, док је Специјална болница, као exterritorium сачувала сећање на тај спој јер је настала процесом адаптације аустроугарске касарне, која је у Краљевини СХС претворена у психијатријску клинику. Радило се, наиме, о трансформацији једног затвореног система у други, што ми се учинило као одлична платформа за развијање приче о раду репресивних институција – милитаристичке и психијатријске. Посегао сам за овом темом да бих могао да опишем оно што се у Србији догађало након 2003. Наиме, посматрајући друштвени и политички живот престонице установио сам смену поменутих механизама, јер је радикалну милитаризацију из деведесетих, која се огледала у свим сегментима друштва, смењивала психијатризација при чему се настојало да се репресивним политичким средствима, спроведеним дубоко кроз институције изврши брисање
сећања на период ратова. Ова два процеса могуће је пратити и током деведесетих, када су ишли напоредо под хигијенским флоскулама „ратом захваћених подручја“или онима о „неучествовању у рату“, да би се током двехиљадитих направила јаснија разлика међу њима. У овоме сам уочио институционалну логику, која је утемељена најпре Уставом, потом законима, статутима и документима ниже. Ова логика, иако репресивна, заправо је нормализована неким „вишим циљем“– реформом, ЕУ интеграцијама, модернизацијом, нормализацијом, докапитализацијом или нечим десетим.
На какву институционалу репресију мислите?
Свако ко у оваквом друштву живи и ради неминовно је осетио немилосрдност институционалне логике на својој кожи, било да се нашао у позицији спољног корисника, обављајући свакодневне послове на шалтерима, било да се лечио или радио у некој од институција. У таквим условима, суспендује се базична сигурност грађана јер институције, услед инверзије функција, заправо више не раде за њих, па се често догађа да полиција нелегално руши стамбене објекте, аутомобил ди
ректора Коридора убија грађанку на наплатној рампи, социјалне установе постају полигони за убијање жена, пољопривредна добра производе марихуану… Овакве ствари наводе на помисао да је ту дошло до неког озбиљног ишчашења, а пре свега до тога да главни корисници институција више нису грађанке и грађани већ партијске елите, које управљају институцијама као репресивним механизмима за политичку манипулацију. То се на неки начин догодило и са књижевношћу за последњих тридесетак година, чему сам посветио свој вишегодишњи рад у подлистку Бетон, што је наишло на веома лош пријем у јавности. О томе сведоче и протести ових дана око НИН-ове награде. С друге стране, ти протести могли би се протумачити и преко репресивне логике која је постала иманентна институцији књижевности у Србији, нарочито оној коју бисмо данас могли окарактерисати као корпоративна литература.
Помињете психијатра Франка Базаљу. Приповедач се врти око његових идеја. Међутим, чини се да роман Пас и контрабас у ширем захвату „негира институције“?
Базаљина књига Негација институција из 1968. заправо је покретачка идеја мог књижевног јунака др Марка Јулиуса, психијатра који је хоспитализован у Ковину током Милошевићевог режима. Наиме, он је тај који детектује кризу психијатрије као Институције и Знања које се практикује унутар зидина Ковинске болнице. Наравно, ово треба читати у много ширем контексту који се путем књижевног текста преноси на читаво друштво. Познате су чињенице да је др Франко Базаља од касних шездесетих до краја свог живота извео заиста револуционарне подухвате у Горици и Трсту, током процеса „негирања институција“. Ову синтагму, наравно, треба схватити у светлу њихове структурне трансформације, чиме би се суспендовао репресивни апарат институција и вратила им се изворна хумана функција. Сматрао сам да је тако нешто неопходно урадити у постмилошевићевској Србији, где је након убиства премијера дошло до рапидног појачавања репресије према грађанима, а напослетку и према голом животу. То стање голог живота, изложеног „терапији“дубока је тема романа Пас и контрабас. И зато је перипатетика др Јулиуса важна, јер се заправо током ходања и разговора развија читава идеја деинституционализације Ковинске психијатрије.
Кроз роман провлачите и Дантеа…
Данте у мом тексту функционише као културно-политички код, с једне стране везује причу за италијанско културно и политичко наслеђе (посебно оно након 1968), а с друге представља пут за развијање још једне важне теме: однос према опресивности институције цркви, о чему сведочи прича о Флавијани Бетици, бившој часној сестри из Реда Св. Винка Паулског, која након додира са авангардом, пре свега надреализмом, чије идеје у Ковин доноси др Дезидер Јулиус, пролази кроз процес личног ослобађања у проналажењу јасних позиција за наставак своје борбе, нарочито у годинама преживљавања с дететом, када је била изложена погубном деловању фашизма у успону, при чему је она до самог краја, као једна од ретких доследних ликова у роману, остала одана слободарским идејама. Уосталом, назив њене бележнице, некадашњег Молитвеника који се током година претворио у прворазредни авангардни мултимедијални антифашистички текст, пронаћи ће свој пут до назива будућег џез албума Филипа Исаковића, о чему се дају назнаке у џез altertake-у романа: La vita impossibile.
На који сте начин истраживали и прикупљали документарну грађу пре почетка писања?
Као и за све своје претходне књиге, прилично сам истраживао и тај пут се кретао од рада у Народној библиотеци Србије, где сам пронашао изванредне текстове о антипсихијатријском покрету и надреализму, или у Архиву града Панчева, где се налази комплетна документација Психијатријске клинике у Ковину. Пре свега, онај општи и економски део, који ми је био драгоцен, јер сам тамо могао да нађем податке о запосленима, платама, тендерима, процесу реформе болнице, копању бунара, као и животињама које су остале упамћене као важни актери једне епохе. Отуда су дошле и многе епизоде које се могу прочитати у мом роману, било да је реч о бунарима и надреалистичкој поезији, или о крају епохе коња, који су били упрегнути у рад институције онако како ће и моји јунаци то бити
Ритмови слободе утицали су на компоновање наслова који садржи два симбола, ритмична и значењски несводива: то су уједно Пас рата и идеја Слободе, Кербер и Орфеј, Ништа и Ватра, Смрт и Дервиш, Диктатор и Уметник, Институција и Побуна, Вук и Аска, Ожиљци и Лаута, Изгнанство и Краљевство, Blues and Roots
у данашње време. Један од тих коња, стари Банди, који је годинама служио за извлачење отпадне воде и смећа из болнице, угинуо је након пнеумоније. Када сам га открио у архивској грађи, истог часа сам схватио да ће он доживети трансформацију у неку врсту плавог коња, симбола антипсихијатријске револуције коју је др Јулиус извео у Ковину, јашући на плавој четки за кречење, поцупкујући и певушећи стихове Јована Јовановића Змаја из Малог коњаника. Тако је Банди, једна историјска животиња, уморена институцијском радном присилом, поново оживео у мом тексту, односно у тезама др Јулиуса о слободи и деинституционализацији, који ће отворити путеве једној групици пацијената да се отисну путевима којима су се у то доба по Војводини расуо мигрантски свет са Блиског истока.
Откуда у целом вашем опусу толико занимање за бродове?
Имао сам ту невољу у животу да се 1991. као регрут нађем на једном од бродова Југословенске ратне морнарице. Трауматично искуство из тог периода постало је лајтмотив свих мојих прича, па и у роману Пас и контрабас. Стигао сам у Кумбор 17. септембра 1991, неколико дана пре почетка поморске блокаде Хрватске, док је с друге стране увелико трајала агресија на Вуковар. Мој пролазак кроз ту тешку годину оставио је дубок талог у мени, из ког сам ископао све те ликове који дефилују и мојим романом: команданта брода Савића, потпоручника Бурсаћа, заставника Николића, или морнара Терзића, коме је запала једна изузетна улога у причи.
Ритам роману даје џез! Приповедач каже да ходање по палуби и свирање џеза имају много тога заједничког. „Џез је уметност пропуштених прилика...“
Џез је основа мог текста, његов ослонац, ритам и пут до слободе. Будући да је главни јунак и наратор џез контрабасиста Филип Исаковић, који је због трауматичних догађаја престао да свира, прича о њему се развија у синкопама и временским скоковима, који имају веома снажан утицај на композицију романа. Водичи на том путу били су многи џез музичари, чије сам композиције уронио у приповедање. Роман је компонован на трагу четвороделног албума Џона Колтрејна A Love Supreme, с тим да код мене те тематске и музичке целине прате пут деинституционализације и личне револуције др Јулиуса и његових пријатеља. Дакле, поглавља се нижу од Фебруарске револуције, прве и неуспеле побуне пацијената, преко Блата и звезда – осврта на историјско време између два рата, затим Карневала пацова – почетка разградње затвореног система, па све до завршног поглавља Libertad, које композиционо, тематски, идејно, метафорично и дословно води у слободу. Пресудан утицај на моје писање имао је начин свирања џез басисте Пола Чемберса, познатог и по његовом експриментисању са темпом, односно са временом, или ако хоћете с Временом, што ће добити посебну пажњу на крају романа. Зато се и нарација тако развија, она иде напред на тај начин што се непрестано враћа назад, одакле захвата нове мотиве, избацује их на површину, расклапа и поново се враћа назад, као нека луда елипса чијим се убрзaњем и на нивоу микротекста долази до пуцања леда којим је окован свет романа Пас и контрабас. Наравно, за ово читање потребна је најфинија читалачка апаратура, или још боље слух, јер су ове деонице још интензивније када се слушају.
Ритам најчешће отвори рукопис и доведе га до краја.
Свакако. Ритмови слободе утицали су на компоновање самог наслова који садржи два симбола, ритмична и значењски несводива: то су уједно Пас рата и идеја Слободе, Кербер и Орфеј, Ништа и Ватра, Смрт и Дервиш, Диктатор и Уметник, Институција и Побуна, Вук и Аска, Ожиљци и Лаута, Изгнанство и Краљевство, Blues and Roots. Наравно, ту је и читава мрежа мингусовских ритмова из живота испод разине шугавог пса. Такође, трагајући за слободом, отиснуо сам се од прокламованог правописа српског језика, одбацио сам фонетску транскрипцију, променио синтаксу, окренуо се ка полифонији других, суседних језика, особито ромском, који је роману дао посебну боју. Мислим да је све то јасно и да се чита без проблема, на свим југословенским меридијанима. Могао бих да кажем да је Пас и контрабас написан по Југословенском стандарду, некада познатом ЈУС-у. То је, ваљда очигледно од првог рифа. Стога је ова прича из Југославије, посредована кроз призму од ледених кристала током дуге зиме 2016, која је потрајала све до јесени, заправо моја Октобарска књижевна револуција.