ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА
Серија Група
Два мотива који су водили сценаристичку екипу могу се препознати врло брзо, већ након пар епизода серије Група: освета и бекство. Девојка се предозира на журки и пада са терасе – њен отац, моћник којег готово да не видимо, притиска полицију да пронађе дилера; „Жестоки момак са врелог београдског асфалта“деведесетих бива убијен – његова сестра преузима посао и трага за убицом; у сличном развоју догађаја, али овај пут међу особама четрдесетак година млађим, талентовани рукометаш заузима место свог убијеног брата, ниско у ланцу уличног диловања, привучен брзим богаћењем и, наравно, опседнут кажњавањем убице... Бекство се, пак, јавља у животним плановима свих већих малолетних ликова (губећи се како серија одмиче – новац и освета преузимају мотивационо првенство), визуелно подвучено сваким сивим, одбојним кадром београдских улица. Земља у којој се одвија Група нипошто није планетарна тачка у којој бисте желели да проведете живот и тај, првенствено стилски, атмосферични слој уједно је и највећи квалитет серије. Но, у погледу драмске радње, превасходно се ради о трилеру, мешавини решавања мистерије и паничног избегавања опасности и на том, основном плану долазимо и до озбиљних проблема.
Наиме, полицијска јединица коју пратимо, и са чијих неколико чланова би ваљало да саосећамо, нејасно је организована. Петоро полицајаца и полицајки бави се малолетничким криминалом, мафијашким убиствима, сузбијањем трговине наркотицима. Све те истраге, да би се додало још мало конфузије, одвијају се у једној просторији. Заправо, требало је или приказати неколико одељења са одвојеним случајевима који се постепено стапају у једну причу или (сви српски сценаристи су наводно гледали серију Жица, али им примена знања није јача страна) на почетку оформити посебну истражну јединицу сачињену са једне стране од потпуних незнанаца, са друге од особа које баш и не би радо дисале исти ваздух (рецимо, бившег брачног пара, заморно незанимљивог у оствареној поставци). Да ли би тако нешто било блиско стварности? Па, у стварности, српску полицију чине претежно стручне особе које би, када би им било дозвољено, могле да раде свој посао на за све задовољавајући начин. Опет, исте те струком опремљене особе у стварности често доживљавају судбину несрећног инспектора који, након вишенедељног, вероватно и вишемесечног малтретирања, мора да пред камерама режимских медија изјављује како председник и његов брат немају никакве везе са узгајањем тона марихуане. Да ли је то стварност коју је дозвољено приказати на РТС-у?
Дакле, када је полицијски угао хаотична фикција, стога крајње незанимљив, остаје нам друга половина серије и криминогени елементи као могући спас. И заиста, сценаристи су у пренасељеном мозаику ликова успели да створе пар сасвим ваљаних антијунака, понајвише Страхињу, власника „фенси“хотела и дилера дроге при врху пирамиде моћи, маничног депресивца са психопатским аспектима личности којег савршено игра Филип Ђурић. Kвалитет писања и изведбе готово да је контрапродуктиван будући да је потписник овог текста почео да се радује свакој појави белог „сеата“, чак и да навија за то оштећено, поремећено биће, мада збуњен што му је – као да смо у неком америчком трилеру из осамдесетих са продуховљеним негативцем – додељено уживање у лепим стварима попут Шопенове музике или пошираних јаја. И онда фабула издаје лик и Страхиња је већином времена потрошен на линију приче са легализацијом марихуане, једва теоријски могућој у Србији, мада као тему инспиративну (наравно, сви ликови који се дотакну тога блажено су бесвесни стварности). Штета је, јер, велики труд је уложен у Групу, са примерном драмском вештином насумично раштрканом по једанаест компликованих епизода, а да нам и даље срж свега оставља питање без одговора: не смеју или не умеју?