ЗАГЛАВЉЕНИ У ТРАНЗИЦИЈИ
Љубомир Маџар
Народ нерадо гласа за програме који иду на тржишно усмерену приватизацију и окретање привреде слободној предузетничкој иницијативи. А насушно потребне промене могу се извести само ако се на изборима добије мандат за реализацију таквог програма. То је фундаментална препрека са којом се Србија суочава и сукобљава последњих 30 година
Дубина и свеобухватност реформи социјализма друга су страна медаље друштвеног бића социјалистичких револуција. Те револуције су тако радикално преобразиле карактер и структуру друштва да ни актуелно преокретање тога стања није могло да буде мање радикално. Социјализам је потро и збрисао цивилизацијске тековине које су биле резултат деценијског па и вековног развитка. Добро је познато да је реч о таквим стубовима цивилизације као што су приватно власништво, широко разуђена институционална надградња којом је то власништво штићено и јуридички формализовано, целокупан правни поредак укључујући посебно оне његове сегменте који су штитили индивидуална права и слободе, а потом и демократске институције као инструментаријум заштите друштва од често отуђене и распомамљене државе... Институционална пустош коју је он продуковао много се јасније сагледава у садашњој ретроспективи него што је то било могуће из перспективе догађања и актера у временима самих револуција.
Тиме што су систем заснован на слободним интеракцијама друштвених субјеката замениле системом силе и принуде, произвеле су погубан и разоран удар на индивидуални и друштвени морал: кад због одсуства законске заштите и владавине права појединац постане изложен самовољи политички израслих и силно ојачалих припадника владајућег комесаријата, морално понашање и делање постаје одвећ ризично, а нагло повећана цена морала предвидиво нагони све актере да на тој силно поскупелој роби жестоко економишу. Кад сила потисне право и постане modus operandi система, оно што је неморално постаје уобичајено, а ноторно морална опредељења и понашања постају хазардна, чак опасна по живот. То су времена кад син издаје оца а најугледнији писац велике земље то уздиже као величанствен чин. Несмиљена суровост према слабијима и удвориштво према јачима постају правила индивидуалног и групног понашања.
Из садашње ретроспективе посве је јасно, а умним посматрачима било је јасно и у времену револуционарних обрта, да систем који на тој основи израста не само да неће на дужи рок моћи готово никог да усрећи него чак ни да опстане. По самој суштини свога бића он је изопачен, противан налозима људскости и претпоставкама успешног развоја и опстанка. Да би се уверила у зло које су мисаони и упућени a priori и сместа сагледали, већина оних који су систем уз позната лишавања морали да поднесу имала је да сачека његов слом да би евентуално посумњала у његову одрживост. У крајњој рачуници, земље које су прошле кроз турбуленције изазване овим режимом много су изгубиле пре свега економски, а потом и на ширем друштвеном плану - слободе, права, предузетништво, креативност, слобода уметничког па и научног стварања, неспутана комуникација са међународним окружењем...
Но, тиме се не исцрпљују удари и штете које је социјалистички препад нанео цивилизацији. Иронија судбине хтела је да, захваљујући ничим ограничаваној моћи и резултујућој бескрупулозно коришћеној принуди, социјализам стекне огромну способност мобилизације ресурса: из националног дохотка могла се принудно издвајати невиђено велика акумулација, огромне масе људи могле су принудно да се преместе из сектора у сектор, било је могуће стотине људи довести на градилиште, постројити их и редом их именовати за зидаре, асфалтере, керамичаре, кровопокриваче... и дати наредбу „сад на посао!“Захваљујући принуди и њеном бескрупулозном коришћењу било је у тренутку могуће силно мобилисати ресурсе и нагло убрзати раст.
Систем који је самом својом структуром био осуђен на пропаст и који на трајној основи није био способан да генерише ни скроман раст, успео је на кратак рок, и то у раним постреволуционарним временима, спектакуларно да убрза развитак и тако силно и готово неизлечиво импресионира „народне масе“. Тако су земље упадале у погубне развојне клопке комбиноване са непојмљиво отежаним политичким условима за евентуални излазак из ових колективистичких кврга. Политички атрактиван и социјално прихваћен постао је раст који је у почетној фази брз, а на дуги рок неодржив због заказивања на плану техничког прогреса кога нема без децентрализације и слободе за најшире кругове друштвених актера. Појам неодрживости има кардинални значај. Колико год да је брз, раст губи своју друштвену вредност ако није одржив, тј. ако у некој не баш далекој будућности почиње неминовно да се успорава и прелази у фазу инволуције и свеколиког опадања, са системским сломом као трагичним епилогом.
Држава није основни покретач привредног живота. Од предузетника зависе и производња и запошљавање и све остало што се „маже на хлеб и сипа у трактор“
Ту су корени великих тешкоћа у реформским напорима да се изиђе из социјализма. Сећања на период брзог (али неодрживог) раста не дају се, не бар довољно брзо, избрисати. Радикална системска промена доживљава се као велики корак назад, тржишна привреда перципира се као инфериорна институционална опција, а сваку тенденцију демократизације и афирмисања људских права широка јавност доживљава као узрок малаксавања привредног раста. У таквој процени репер је онај почетни период брзог али неодрживог раста.
Оно што је накнадни продукт грбо рођеног, функционално изопаченог колективизма приписује се деловању тек ослобођене тржишне привреде која и сама трпи неизбежне тешкоће свог поновног уходавања. Народ нерадо гласа за програме који иду на тржишно усмерену приватизацију и окретање привреде према слободној предузетничкој иницијативи. А насушно потребне промене могу се извести само ако се на изборима добије мандат за реализацију програма управо таквих промена. Политички систем не генерише силе које би покренуле реформу са изгледима успешне реализације. То је фундаментална препрека са којом се Србија суочава од самог почетка транзиције покренуте раних деведесетих година минулог столећа и са којом се сукобљава и дан-данас. То што је Србија имала предност да живи у „социјализму са људским лицем - у време транзиције показује се као епохални хендикеп.
Развој тржишне привреде претпоставља и одређени ниво и облике друштвене свести. Да би се путем тржишта осигурала потребна мобилизација ресурса неопходно је пре свега да се у становништву нађе довољан проценат иницијативних и предузимљивих људи, а потом да се код предузетнички неангажованог остатка развије култура толеранције и уважавања оних који имају маште, знања и храбрости да се упуштају у хазардне предузетничке подухвате. У Србији ниједан од та два услова није испуњен. Безмало полувековно социјалистичко искуство са стриктним ограничавањем приватног власништва и забраном индивидуалног предузетништва пригушило је предузетничку иницијативу и осакатило таленат а, с друге стране, створило културу ослањања на државу и потирања одговорности за сопствену судбину. Друштвом доминира осећај очекивања некаквог побољшања животних прилика које треба да осигура неко други, а не сами све потребитији људи.
Лоши, често противречни а увек непотпуни, закони имали су за последицу да они малобројни успешни предузетници стекну известан капитал на начин који није ни могао да буде усаглашен са таквим законима. Нарочито је то било тешко уз пословичну селективну примену закона. То је довело до општег уверења да је сваки, иоле знатнији иметак плод криминалних злоупотреба, а самим тим и до снажне аверзије према предузетничком слоју. Оптерећена егалитарном социјалистичком свешћу, завидна и необјективна, ова зла деца социјализма радикално негирају свако достигнуће које видније премашује властите домете. Пословни узлети доживљавају се као плод махинација и злоупотреба, а не као резултат већег рада, супериорног талента и озбиљнијег односа према животу. Ту су негде крајњи узроци нашег развојног заостајања.
Нашој јавности као да није допрло до свести да се карактер друштва из основа променио. Држава више није основни покретач и кључни чинилац привредног живота. Са изузетком инфраструктурног комплекса и делатности од јавног значаја, она више није ни активни агенс у производњи, ни инвеститор, ни предузетник, ни финансијер непосредних производних делатности. На сцену су ступили, иако нажалост непотпуно и не у довољном броју, индивидуални предузетници. Од њихових подухвата зависе и производња, и запошљавање, и све остало што се „маже на хлеб и сипа у трактор“. Но, да би предузетници одговорили свом великом позвању и да би привреди подарили потребну динамичност, они морају да имају широку друштвену и снажну политичку подршку.
За развој Јужне Кореје, Тајвана и Сингапура није заслужан некакав супериорни ум који усмерава привреду, већ је то резултат чврстог савеза власти и пословног света
То, поред осталог, значи да држава треба да их третира као своје сараднике на најважнијем друштвеном послу. Јужна Кореја, Тајван, Сингапур и остале успешне земље у југоисточној Азији нису тако развојно пропулзивне зато што се тамо појавио некакав супериорни ум који привреду усмерава далеко боље него у остатку света. Импресиван учинак у тим земљама продукт је увиђања да је кључ успешног развитка управо у предузетничком стратуму и у резултујућем чврстом савезу и присној сарадњи власти и пословног света. Земља не може напредовати са непријатељским ставом према предузетништву и са носталгијом за минулим централизованим системом етатистичког управљања чија је важна вокација била фамозна „брига о људима“.
Слобода у оквиру и окриљу закона, иницијатива, самоодговорност и позитиван став према онима који својим ризичним потхватима одржавају привредну динамику – то су неки од битних друштвених предуслова за извлачење из ове развојне недођије. Чињеница да велике изборне добитке остварују баш они који се заките неким широко рекламираним полицијским и судским прогоном каквог крупнијег пословног човека – сигурно неће помоћи да се у овој занемоћалој привреди коначно покрене трајно одрживи развој.
Закључак је очигледан. Све битне детерминанте привредног напретка у крајњем су лоциране изван привреде саме. Развој не зависи од расположивости ресурса јер је она у основи резултат а не предуслов развоја. Насупрот томе, у даљој узрочној перспективи развој зависи од институција које подстичу и опредељују како ће се ресурси користити и како економски валоризовати. Развојем институција управља се из политичког система и преко њега. Но, ни ту није крајњи узрочник. Политички систем не може да осигура целисходан развој институција ако на изборима побеђују они који подршку добијају саблажњивим прогонима пословних људи. Живимо лоше и оскудно, али велики број крупних разлога за наше ускрате лежи у нама самима. Биће нам боље кад се и сами побољшамо.