БАРА ЈЕ СВЕ ДУБЉА

У сенци афера

Кад на насловницама таблоида освану глумци, филмски редитељи и продуценти, сва је прилика да се иза вести крије политичка позадина. На површини су обично афере, вербални инциденти пљувања и увреда, док читалац подршком неког од протагониста, заправо одражава свој став о питању одређених странака, свесно или изманипулисано.

Понекад свађе и нису потребне, већ само инсинуација о умешаности у криминал каквог ствараоца, на тапету властодржаца као опозиција. Мимо тога, властима је култура последња рупа на свирали, судећи по издвајању за уметничке програме, као што ни „жута“штампа за њу не хаје, осим ако је не презентује у наведеном дискурсу.

Баш ових дана смо сведоци таквог феномена, о којем бруји чаршија. Не, није у питању НИН-ова награда, ако сте то помислили (нити бисмо се даље упуштали у личне осујећености и завидности појединаца, прим. ур.), већ окршај два филмска посленика око наводног нуђења мита, и већ који дан касније, информација да је једној звезди, истовремено и опоненту, пронађена дрога у поседу. Ко је у питању, нећемо изнети, у тежњи да расветлимо принцип, без обзира на чиниоце. Уосталом, многи већ знају и превише о поменутим скандалима, захваљујући, ако ничему другом – друштвеним мрежама и ревносном извештавању појединих режимских таблоида.

За дивно чудо, и срећом по правац овог текста, један од саговорника НИН-а збиља није имао појма о каквим се „сензацијама“ради, па се обавестио на основу наших питања. Други је од свега направио отклон хумором, док је трећи, по сопственој жељи, говорио уопштено, свако се на свој начин штитећи од контаминације.

Милена Богавац, драматуршкиња и директорка Шабачког позоришта, труди се „да остане нормална“избегавањем да се информише. Кад ипак до ње допре каква „напумпана“вест, напросто јој не верује. Јер, како каже, „медији су данас оно што је некада био филм: индустрија фикције“.

Истовремено, афере су оно што су некад били трилери – популаран жанр у ком су сва изражајна средства усмерена ка изазивању напетости, али и жанр чији је квалитет опао, услед хиперпродукције. Најмање важним се чине афере из света културе, у поређењу са осталим.

„Говоримо о нуђењу мита у свету филмске индустрије? А кога заправо брига, кад знамо да на истој `митологији` функционишу здравство, школство, политика, па чак и трговина оружјем! Мито – то је наша свакодневица, култура живљења“, Богавац објашњава зашто мало кога дотиче кад се о овој пошасти прича у контексту филма.

Читава та индустрија медијских спинова, довела је до тога да се побркају сфере политичког и јавног – друштвеног или културног, па стварност у којој живимо више није само „политичка каљуга“, већ блатњаво ђубриште свега и свачега. Ту се више не зна који је скршени предмет некад био део нечега. И чега. „Једино што је извесно јесте да сваки смрди, јер, тако то бива на депонији“, била је илустративна Милена Богавац.

„Не може се говорити ни о политичкој харанги, јер је појам политичког одавно прегажен харангама“, додаје она. Решење није у анализи, већ би могло бити у томе да се „све сравни и почне од почетка“. Без мита, без кокаина, али пре свега, без лажних вести које су нас довеле у стање релативизовања свега, а посебно части и истине.

Ни Горчин Стојановић, редитељ и уметнички директор Народног позоришта Сомбор, не би да задире у лични аспект „те мале јавне чарке“око мита, а „својеврсног ријалитија унутар исте интересне скупине“. Њега занима шира слика, прерасподела моћи и утицаја, што би значило јавног новца у области без јасних правила игре.

Па, ако је раније у питању била „мала бара пуна малих крокодила“, сад је та „бара дубља, док су се крокодили раскрупњали“. Они се гложе у условима „самозатајности административних установа“, какво је и Министарство културе, без свести да је њихов искључиви задатак стварање услова за уметнички рад и стални развој те једине стратегије. „Кад тога нема, има ад хок одлука, арбитрарних поступака, простора за домунђавање, мешетарење, јатеби-ти-мени договарање, а све око једнако неуспешних или полууспешних радова једних те истих полударовитих аутора“, каже Стојановић.

Кинематографија су пре свега и после свега – дела, и то, по могућности – уметничка, сматра Стојановић. У Србији, већина остварења само личе на своје узоре, баш као што новопазарски џинс личи на праве фармерке, завршава редитељ.

Таблоидни рат за читаоце престаје само током трајања значајних манифестација, какав је Фест у сфери филма, становиште је филмофила и директора Центра за отворено друштво Милана Антонијевића, што га „подсећа

Нико није поштеђен, преживелих нема, заробљени немају шансе да преживе, ту Женевске конвенције не важе Милан Антонијевић

на примирје током Олимпијских игара“. Или предизборну тишину уочи гласања. У међувремену, афере цветају у свим областима, па и у филмској, и у њима страдају делатници и њихове породице. „Нико није поштеђен, преживелих нема, заробљени немају шансе да преживе, ту Женевске конвенције не важе“, указује Антонијевић.

Пажњу јавности нико не користи за популаризацију филма (и других грана културе), јер би то изискивало „паранормалне способности“посленика, или борилачке вештине да енергију нападача (таблоида, у овом случају) искористе за слање поруке изнад тог сукоба. Јер, то је мисија филмских радника, као и повећање понуде квалитетног, савременог, а уједно и ванвременског садржаја. „Много је лакше уколико се та борба претвори у покрет, уколико нисте сами као Дон Кихот, ако не упадате у подметнуте замке и не пецате на сваку удицу“, истиче Антонијевић.

„Сваки сукоб оставља трагове, а овај конкретни ће их оставити много, јер има и предисторију, са мноштвом бруталности, безобзирности и токсичности таблоида, где је тешко остати неутралан“, наставља Антонијевић. Публика се дели у таборе, јер је јавност слуђена, затрована таблоидним наводима, далеко опаснијим и од кокаина. Делом и стога што их често инструишу политичари који не трпе конкуренцију.

„Посебно не воле професионалца у глуми који је у том послу бољи од њих, али и много искреније сагледава земљу у којој живи“, Антонијевић, као у квизу, пружа „помоћ пријатеља“да се одгонетне идентитет рашчеречене личности. Међутим, она није једина, на сличан се таблоидни начин прогањају сви који имају другачији угао посматрања, што уметност треба да најефикасније понуди, ближа проблемима који тиште народ. Зато и није чудо да се појединци одлучују за бављење политиком, како би исправили ствари, уместо да од њих побегну.

У сенци афера (за)остаје питање интереса да се филму врате гледаоци квалитетним производима који вас заинтересују да промислите, да преиспитате своје ставове. „Лако је правити петпарачке филмове, али је тешко направити нешто што се препозна као квалитет, не само у Србији, већ и тамо где се филмови мере са другима, где филм постаје промоција земље и региона из кога долази, као што је Венеција, Кан, Берлин...“, наглашава Антонијевић.

Његова порука јесте – читајте поново Шекспира: Ричарда Трећег, Хамлета, Магбета... „Глумци то живе, изговарају, публика то често гледа на сцени, а како видимо, то живе и наши политичари у својој арени, а самим тим то живи и Србија“, закључује Антонијевић. Па ако живимо у сплеткама, нека то бар буде на највишем драмском нивоу, а не наивно и аматерски сковано. Напумпано до пуцања мехура.

Не може се говорити ни о политичкој харанги, јер је појам политичког одавно прегажен харангама Милена Богавац