МАНЏУРИЈСКИ КАНДИДАТ У БЕЛОЈ КУЋИ
САД и Кина
Неразумевањем света око себе и одбацивањем савезника и пријатеља, све што ће Доналд Трамп постићи биће да, уместо Америке, поново великом учини - Кину
Финансијска тржишта су била охрабрена најавом да су Сједињене Државе и Кина постигле договор о „првој фази“трговинског споразума како би спречиле даљу ескалацију трговинског рата који воде. Али заправо има мало разлога за охрабрење. У замену за провизорни кинески пристанак на куповину већих количина америчких пољопривредних (и неких других) производа, те скромне уступке на плану права на интелектуалну својину и вредности јуана, америчка страна се сложила да не уводи додатне царине на 160 милијарди долара вредан кинески извоз у САД, те да укине неке од царина уведених у септембру 2019.
Добра вест за инвеститоре јесте да ће овај договор спречити увођење додатних царина које би САД и глобалну економију могле да гурну у рецесију, те изазову крах на берзама. Лоша вест је што то представља само још једно привремено примирје у оквиру много свеобухватнијег стратешког ривалства које укључује трговину, технологију, инвестиције, валуте и геополитичка питања. Царине широког опсега остају на снази, а ескалација би могла лако да уследи уколико се нека од страна не буде придржавала онога на шта се обавезала.
Услед тога ће се далекосежно кинеско-америчко „распаривање“временом вероватно интензивирати, док је у технолошком сектору оно практично извесно. САД на кинеско настојање да постане најпре аутономна, а онда и супериорна на пољу високе технологије - укључујући вештачку интелигенцију, 5Г технологију, роботику, аутоматизацију, биотехнологију и аутономна возила - гледају као на претњу по сопствену економску и националну безбедност. Након што су Хуавеј, лидера на плану 5Г технологије, те друге кинеске технолошке фирме ставиле на црну листу, САД ће наставити да обуздавају раст кинеског технолошког сектора.
Прекогранични проток информатичких података такође ће бити ограничен, што ће подстаћи забринутост да ће доћи до поделе интернета на „амерички“и „кинески“. Услед појачаног америчког надзора, кинеске директне инвестиције у Америци су већ пале за 80 одсто у односу на ниво на коме су биле 2017. А нове законодавне иницијативе прете увођењем забране за америчке јавне пензионе фондове да инвестирају у кинеске компаније, ограничавањем кинеских капиталних инвестиција у САД, те приморавањем неких кинеских фирми да се у потпуности повуку с америчких берзи.
САД су постале све сумњичавије и према кинеским студентима у Америци, те кинеским научницима који би могли да украду амерички технолошки know-how, или да буду директно укључени у шпијунажу. Кина ће, пак, у све већој мери гледати да заобиђе међународни финансијски систем над којим САД имају контролу, и заштити се од америчког претварања долара у финансијско оружје. У том циљу, Кина можда планира лансирање суверене дигиталне валуте, или неку алтернативу
западњачком SWIFT систему прекограничних плаћања. А могла би да покуша и интернационализацију улоге коју у Кини имају софистициране дигиталне платформе за плаћање попут Alipay или WeChat Pay, које су тамо већ замениле већину готовинских трансакција.
У свим овим димензијама, недавни развој догађаја сугерише проширење јаза у кинеско-америчким односима у смеру деглобализације, економске и финансијске фрагментације, те балканизације ланаца понуде. Америчка Стратегија националне безбедности из 2017. и Национална стратегија одбране из 2018. Кину третирају као „стратешког такмаца“који мора бити обуздан. Безбедносне тензије између две земље увећавају се широм Азије, од Хонгконга и Тајвана до Источног и Јужног кинеског мора. САД страхују да је кинески председник Си Ђинпинг, одбацујући савет Денг Сјаопинга према коме „треба прикривати своју снагу и бити стрпљив“, посегао за стратегијом агресивног експанзионизма. Кина се, на другој страни, боји да САД покушавају да обуздају њен успон и негирају њене легитимне безбедносне интересе у Азији.
Остаје да се види како ће ово ривалство еволуирати. Неограничено стратешко надметање би скоро сигурно на крају водило ескалацији хладног рата у врели рат, с катастрофалним последицама по свет. Оно што је очигледно јесте колико је безвредан некадашњи консензус који је о Кини постојао на Западу, а према коме ће њен пријем у Светску трговинску организацију и прилагођавање света њеном успону, земљу навести да постане отвореније друштво, слободније и поштеније економије. Кина је, међутим, под Сијем успоставила орвеловску надзирачку државу и интензивирала државни капитализам који је у супротности с начелима слободне и фер трговине; и сада своје растуће богатство користи да би ојачала своју војну снагу и проширила свој утицај широм Азије и читавог света.
Питање је, стога, постоји ли разумна алтернатива тој ескалацији хладног рата. Неки западни коментатори, попут бившег аустралијског премијера Кевина Рада, заговарају „контролисано стратешко надметање“. Други говоре о томе да би кинеско-америчке односе требало градити на комбинацији сарадње и конкуренције. Слично томе, Фарид Закарија са Си-Ен-Ена сматра да САД Кину истовремено треба и да ангажују и да одвраћају. Све су ово варијанте исте идеје: кинеско-амерички односи треба да укључују кооперацију у неким областима - посебно тамо где је реч о глобалним интересима, попут климатских промена, међународне трговине и финансија - уз истовремено прихватање чињенице да ће на другим пољима једна другој бити конструктивни конкуренти.
Проблем је, наравно, у томе што је на челу САД Доналд Трамп, који, чини се, не разуме да „контролисано стратешко надметање“с Кином захтева поступање у доброј вери и сарадњу с другим земљама. Да би успеле, САД морају да блиско сарађују са савезницима и партнерима како би свој модел отвореног друштва и отворене економије увели у 21. век. Западу се можда не допада кинески ауторитарни државни капитализам, али прво мора своју кућу да доведе у ред. Западне земље морају да покрену економске реформе којима би се смањила неједнакост и спречило избијање разорних финансијских криза, те га спроведу политичке реформе како би се обуздао популистички противудар на глобализацију, уз истовремено очување начела владавине права.
Нажалост, актуелној америчкој администрацији недостаје било каква стратешка визија. Протекционистички, унилатералистички, нелиберално настројени Трамп, рекло би се, преферира одбацивање америчких пријатеља и савезника, остављајући тако Запад подељеним и неспремним да брани и реформише либерални светски поредак који је креирао. Кинези би вероватно волели да Трамп у новембру 2020. поново буде изабран. Он им можда на кратки рок представља сметњу, али, ако му се да прилика да довољно дуго остане на власти, уништиће стратешка савезништва која представљају темељ америчке меке и тврде моћи. Попут Манџуријског кандидата, само у стварном животу, Трамп ће „учинити Кину поново великом“.
Добра вест је да ће договор САД и Кине спречити увођење нових царина које би светску економију могле да гурну у рецесију и изазову крах на берзама. Лоша вест је што је то само још једно привремено примирје