ТУЖНИ НЕСПОРАЗУМИ
Иван Меденица
Убеоградском позоришном животу, бар када је реч о великим институционалним сценама, крај прошле године прошао је у знаку откривања мање познатих класичних дела. Генерално, у класичном репертоару доминирају различите врсте савремених тумачења, често оних у којима се велике драме из прошлости смело деконструишу, или пак користе само као грађа за самосвојни сценски текст, а ређа је појава проналажење и приближавање модерном сензибилитету неких заборављених или непознатих текстова.
Београдско драмско позориште започело је ново, амбициозно осмишљено и громко најављено поглавље у свом раду, а истовремено отворило и први фестивал уније градских театара региона (РУТА), представом Лилиом мађарског писца Ференца Молнара, у режији Ане Томовић. Реч је о тексту с почетка 20. века који је доживео фијаско на праизведби у Будимпешти, да би затим, на основу успеха на Бродвеју, као и још већег успеха његове мјузикл верзије под називом Карусел, постао глобално најпопуларнији мађарски класични комад свих времена. То је прича о симпатичном пробисвету, женскарошу и жестоком момку Лилиому, кога омекша безусловна и чиста љубав младе служавке Јули, те он, због бриге о издржавању породице (дете је на путу), постаје, парадоксално или не, прво груб према Јули, а затим учествује у трапаво испланираном разбојништву које плаћа главом. У наставку, радња се сели на онај свет, где Лилиом добија шансу да, после шеснаест година које ће провести у чистилишту, дође на Земљу, проба да од ћерке добије искупљење, што му не успева, те коначно завршава у паклу.
Већ на основу саме приче види се да комад има два жанровско-стилски раздвојена дела, иако су у првом препознају назнаке другог. Први има сентиментално-мелодрамски оквир пучког комада, али поједностављивање иманентно том жанру, ипак, не нарушава реалистичку, социјалну и психолошку уверљивост. У другом делу, сасвим у духу епохе у којој је драма написана, узмиче се од реализма, те доминира сензибилитет експресионизма... Ову школску стилско-жанровску анализу овде не развијам из професорске деформације, већ зато што је она и у основи редитељског концепта, што се у инсценацији Ане Томовић превасходно препознаје интересовање да се реше ови, формални изазови.
Eкспресионистичку зачудност, а овде је то наговештај да се иза судбине јунака крије виши, њима и нама недокучив поредак, пластично је означена главним редитељским и сценографским решењем. Његовој поетици својствена онеобичена реалистичка слика, овде конкретно слика забити из предграђа где се искорак из изворног миљеа прави неким иконографским детаљима из америчке поп културе (лого CocaCole и West цигарета, као и плакат за филм Источно од раја, с Лилиому веома сличним јунаком кога игра Џемс Дин), наш водећи сценограф Александар Денић поставио је на ротацију која се окреће готово непрестано. Ово сценографско-редитељско решење омогућава смену залеђених слика свих ликова у, за њих типичним позама и радњама. Овим се прво, на плану форме, гради ефекат ониричности, зачудности, а затим опредмећује и значењски отворена „сценска метафора“која би, рецимо, могла да се схвати као немоћ јунака да живот узму у своје руке, поменуто коло или жрвањ судбине који њима потпуно влада. Драмско оправдање за овај, средишњи сценски знак, који би сам по себи могао да делује илустративно и површно, проналази се у томе што Лилиом ради на вашарском каруселу, што је то његов цео свет.
Друго радикално редитељско решење, а које је у основи драматуршко и остварено са сарадницима на адаптацији текста Слободаном Обрадовићем и Бојаном Денић, односи се на скраћивање другог дела комада, избацивање свих споредних ликова с онога света, те њихових прича. Оно је потпуно оправдано, јер су те приче дигресивне, а приказ небеске чекаонице и њених службеника неинвентиван. Уместо тога, Лилиому се услови који га чекају на небу, с могућношћу повратка на Земљу, преносе у телефонском разговору који води из говорнице, док се у завршном, неуспешном покушају искупљења не јавља лик Јули, већ само њихове ћерке; игра их иста глумица, што се може схватити као знак да он не покушава да се искупи само код ћерке, већ и код оне којој је такође нанео бол - жене.
Све је то дивно и красно, али - шта нас се, заправо, тичу све те
судбине? Молнаров Лилиом наликује једном другом, заиста великом експресионистичком јунаку, Брехтовом Баалу, заводнику, злочинцу и песнику, али ни приближно нема његову поетску и драмску величину. Онако како су га замислили и/или остварили редитељка и Андрија Кузмановић, Лилиому није остало ни то мало балоовске дијаболичности које има у тексту, него је више спољашњи став једног бахатог типа, али за кога исувише рано и недвосмислено схватамо да је, заправо, слаб, нежан и лузер. Најупечатљивију улогу у представи, сасвим различиту од неколиких непотребних карикатура (Ивана Николић као Мадам Мускат, Александра Ања Алач као Мари), пружила је Маја Изетбеговић као искрено заљубљена, до краја одана Јули која као да није с овог света (само се у њеној улози осећа експресионистички тон).
И поред свих драматуршких интервенција, ауторски тим није успео (а, можда није сматрао за потребно) да деконструише крај драме, те пружи другачије, за ово (мада, и сва остала доба) смисленије значење. Овако, Лилиом остаје некаква, ваљда, хришћанска парабола о преступницима који, иако у основи добри и спремни да се покају, не добијају опрост. Фале неки душевни и духовни сензори, али ја у потпуности схватам и прихватам изворну, пештанску рецепцију драме. Иако је уметнички врло велики искорак за Београдско драмско позориште (у погледу концепта, ликовности...), ова представа није одговорила на главно питање: што се уопште бавимо овим (слабим) комадом? Што би се рекло - много буке ни око чега.
Комедија Много буке ни око чега Виљема Шекспира извесно није непозната нашој јавности, као што је то Лилиом, али се веома ретко играла: у Србији је, од краја 19. века, играна само шест пута. Зашто је редитељка Ива Милошевић изабрала да је данас постави, то, ваљда, треба да закључимо на основу реплике-поенте жустро изговорене на крају ове представе: „човек је нешто нестално и тачка“. Ова ограда - да се из наведене реплике можда може да наслути редитељски концепт - стављена је зато што тај исказ сам по себи развија мисаоне асоцијације, може се претпоставити да представа тематизује несталност људске природе, али се, ни уз најбољу вољу, ништа од тога не може убедљиво ишчитати из целине сценског дешавања. Врло оштри драматуршки резови, као што је апстраховање комичких ликова Дрењине и Штапине који комаду дају аспект реалистичке осуде људске глупости и њених друштвених импликација, могу се правдати намером да се акцент стави на сложене љубавне односе, игре и интриге, мада многи шекспиролози сматрају да су баш ови ликови можда и највећа вредност текста (стари Хезлит каже да су они: „...неизбрисив запис оне званичне уображености и потпуног недостатка здраве памети које је Шекспир несумњиво пресликао из стварног живота...“). Није, дакле, толики проблем у скраћивању, колико у томе што текст који је остао није редитељски и глумачки обликован.
На сцени је унутрашњост једне беле, минималистички стилизоване кутије која не ствара ни мисаоне асоцијације ни емоционално дејство (декор Горчина Стојановића), кроз тај простор дефилују мање или више (а чешће - више!) карикатуралне фигуре у некаквим ексцентричним костимима (несумњиво атрактивни, неретко духовити, али не и знаковити костими Марие Марковић Милоев), што све заједно оставља утисак да се представа своди на дизајн. Не би било коректно да се детаљно критикује игра глумаца, јер њима треба да се замери само оно главно: што су пристали да триковима и геговима, у распону од шпрах фелера до карикатуралног плакања, споља покривају ликове, односе и ситуације које Ива Милошевић није драмски обликовала или концепцијски надоградила, а што је за последицу имало и осећај досаде. Ипак, и у таквим оквирима види се да је Миодраг Драгићевић наш водећи млади глумац, те да Радован Вујовић заслужује велике задатке... Ову представу Југословенског драмског позоришта треба схватити, без икакве малициозности, као тужан неспоразум, јер је потписује редитељка која је, и на овој и на многим другим сценама, увелико доказала да уме да развија заоштрене, савремене и убедљиве сценске концепте.
Eкспресионистичка зачудност - наговештај да се иза судбине јунака крије виши, њима и нама недокучив поредак - пластично је означена редитељским и сценографским решењем