МАФИЈАШКА ВЛАСТ ЋЕ СРУШИТИ САМУ СЕБЕ
СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК ПСГ-а, ПРВИ ИНТЕРВЈУ ПОСЛЕ ОДЛУКЕ О БОЈКОТУ ИЗБОРА
Упорно понављам да није филозофија срушити Вучића. Превише је афера које се гомилају, превише плена који се мора поделити. Пробни балон спуштања цензуса на три одсто само је бетонирао одлуку да не
учествујемо у вашарској забави
Неко је једном за Сергеја Трифуновића, председника Покрета слободних грађана, написао да је „најбољи глумац у политици и најбољи политичар међу глумцима“. Може бити да је реч о тек згодној поштапалици, али оно што је свакако неупитно је да је лидер ПСГ-а непрекидно присутан у јавности. Шта је од тога глума, шта политика тешко је разлучити, јер Трифуновић својим иступима, који су све само не поступци мејнстрим политичара, не допушта да буде скрајнут. Макар се радило и о саобраћајном удесу због кога се недавно нашао на удару државних таблоида. У интервјуу за НИН, првом после званичне одлуке о бојкоту предстојећих парламентарних избора, говори и о овом случају, превирањима у сопственој странци, односима унутар опозиције, будућем изгледу парламента и, разуме се, намери власти да изборни ценсус спусти на три одсто.
Много полемике и опречних коментара минулих дана изазвала је одлука власти, прецизније Александра Вучића, да се изборни цензус спусти са пет на три одсто. Како гледате на овај потез власти?
Као на пробни балон. Као на класични АПП (ако прође, прође), као на покушај да свог духовног учитеља превали преко цензуса. Као и све остале вациће. Потребна му је опозиција, па као што покушава да направи своју елиту, тако несрећник покушава да направи опозицију.
Да ли ће овај потез, како тврди Вучић, верније одражавати вољу грађана, или је то потез за обесмишљавање бојкота, будући да су овај потез здушно поздравиле странке такозване системске опозиције?
О „верној вољи грађана“у атмосфери уцена, присила, претњи, црних џипова без таблица, паковању исте у аутобусе са уваљивањем обавезног сендвича у руке, без слободних медија и искомплексираног Шешељевог доносиоца бурека првог степена на њима, бесомучно 25 сати дневно, код Сарапе, Марића, Јоване, Оливере, а затим за промену Сарапе, Марића, Јоване и Оливере, нема ни говора, осим ако баш желимо да будемо саркастични или сардонични. Уосталом, свака реченица коју „Вучић каже“осуђена
Смањење цензуса схватам као покушај Вучића да свог духовног учитеља превали преко цензуса. Као и све остале вациће. Потребна му је опозиција, па као што покушава да направи своју елиту, тако несрећник покушава да направи опозицију
је да се у стварности оваплоти у своју дијаметралну супротност.
Ко би по вашем мишљењу могао да рачуна на улазак у парламент?
Са оваквим изборним условима, потпуно је свеједно. Ипак, највише навијам за Микија Мауса и Шиљу. Зато што су ми бескрајно драги, још из детињства и подсећају ме на један леп период живота. А и реалнији су од било кога ко би себе у таквим условима и таквом сазиву Скупштине назвао опозицијом.
Кад смо већ код цензуса, Покрет слободних грађана се пре неколико дана коначно изјаснио да бојкотује изборе. Из угла антирежимске опозиције ствари су изгледале тако да ће успех бојкота зависити у доброј мери управо од ваше одлуке?
Још једно врло дилетантско гледање на ситуацију. Према неким валидним испитивањима јавног мњења, учешће ПСГ у антиваксерској акцији званој бојкот, насталој искључиво из немоћи да се пређе цензус, донеће један одсто гласачког тела у исту. Ја и даље не капирам бојкот проглашен у августу месецу. Ја и даље не разумем и не желим да разумем било какву врсту дефетизма у стању када се српско друштво налази на апаратима. Уосталом, осим некаквог лепљења флајера по саобраћајним знаковима од пре четири месеца, ја и даље не видим никакву кампању бојкота. Ње једноставно нема.
Игра ли ту улогу чињеница да ће цензус бити спуштен на три одсто и каква је ваша коначна одлука?
Тај пробни балон од спуштања цензуса на три одсто рекли смо већ из којих разлога, те спуштања старосне границе гласача на 16 година, како би могла да гласају сада већ стасала радикалска деца, само је бетонирао претходно донету одлуку о неучествовању у тој вашарској забави.
Како вам изгледају односи унутар опозиције, очита су размимоилажења чак и у оквиру Демократске странке која је чланица Савеза за Србију? Споља гледано ствари изгледају полудовршено. Зашто?
Ја на све људе из опозиције гледам као на валидне саборце и сараднике. Док год су искрени, док год знају шта раде и док год то што раде има икаквог смисла. Савез за Србију је свакако вештачка творевина као што је то био и ДОС својевремено, али потпуно смислена и нужна у тренутку свог настајања, када опозиције на политичкој сцени уопште није било. Савез је сасвим очигледно скуп интереса врло различитих људи, политички и карактерно, и као такав осуђен је на распад. И то је добро, колико је и природно. Као што сматрам да је здрава десница потребна Србији, тако сматрам да је Демократска странка и те како неопходна. Зато и навијам за њено уједињење. Таква Демократска странка, међутим, тешко да ће моћи да опстане у било каквом савезу са Дверима или Народном странком. Зато је распад СзС питање времена. И то је добро. Што пре изађемо на чистину са својим циљевима, политичким уверењима и програмима, који су негде дијаметрално супротни, а код неких основних ствари се негде и поклапају, политичка сцена Србије ће бити чистија и видљивија. Засад је баш као и ваздух у Београду.
Тужилаштво нам је свима дужно да почне да ради свој посао - Савамала, случај хеликоптер, тетка из Канаде, станови у Бугарској, смрт Станике Глигоријевић и Андрее Бојанић, смрт радника на грађевинама, Крушик, Јовањица…
Мислите ли да би ствари изгледале боље да је опозиција формирала две колоне?
Мислим. Покушавао сам да одговорим колеге из Савеза од одустајања од борбе, али то је прилично немогуће, кад прогласите бојкот у августу. По мом скромном мишљењу, излазак у једној колони би био напет и сугерисао немоћ. Излазак у две колоне, осим што би одавао утисак лежерности, што је рецимо козметичка, нимало небитна ствар, оставио би бирачима ипак некакав избор, по коме би могли да се опредељују сходно својим афинитетима и политичким уверењима. Узели би неких 80 места и валидно се рвали са зараженим мајмунима на рушевинама српског парламентаризма у борби за опстанак и достојанство овог народа. Овако, проглашавањем бојкота у августу, најнеодговорнији смо испали управо према својим бирачима. Поготово ако нам се „кампања за бојкот“, своди на лепљење некаквих флајера по саобраћајним знаковима, једном у пет месеци.
Вучић је доста тога урадио да се раздроби опозиција, а није баш ни опозиција без одговорности за такво стање. Како се то десило?
Заспали смо тихо, мирно, девојачким сном. Опомена. Једно заспивање нас је већ дебело коштало две деценије живота, од 5. октобра 2000. до данас. Ја сам зато ушао у политику, да се не заспи петог од умора и дочека шести, који је изгледа много битнији. Зато и упорно понављам да није филозофија срушити овог несрећника. Они ће се добрим делом, као и у свим мафијашким филмовима, изрокати између себе. Превише афера које се гомилају, превише ега који се мора хендловати, превише плена који се мора поделити. И тај процес је већ увелико у току. Момента кад његова жвалавост падне, одлети у неки Тајланд или у Мађарску, СНС, тај галиматијас од 700.000 људи, постојаће још максимум 48 сати. Ту треба бити пажљив, јако пажљив са свим прелетачевићима. То што се Слина и брат Андреј кољу, а у позадини ромори Зорана, не сме да значи да било ко од њих може и мора бити валидни сарадник или некакав коалициони партнер. Другачије је са онима који нису имали извршну власт или се нису омрсили. Нажалост, има много оних који су уцењени, који су ту да просто не би били дирани, што их свакако морално не пере, али, боже мој. Битно је да нема крви на рукама.
Постојала је идеја о повезивању ПСГ, ДС и Покрета Не давимо Београд. Шта се догодило с том иницијативом?
То је прастара идеја, откад сам постао председник ПСГ-а. Идеја је била оно што је Марија Богдановић изговорила код Оље Ковачевић у емисији: „Ја се надам да ће тај дечко (хвала вам госпођо за ово дечко) радити на уједињењу свих покрета“. И ја сам заиста то имао на уму. Једно, никако пирамидално, већ хоризонтално увезивање свих покрета. Почетак је требало да буде са Локалним фронтом из Краљева, јер су ми деловали како треба, онда и са, зашто да не, Не давимо Београд. Моја идеја је била да не гушим такве покрете увођењем у ПСГ, јер и ми смо покрет, и да тамо, рецимо у Краљеву, где постоји поменути Локални фронт, не правимо ПСГ. Но, его је чудо и сви људи са којим сам о тој идеји разговарао абортирали су било какву сарадњу.
Хипотетички, како би могао изгледати парламент након долазећих избора?
Као Микијева радионица. Са све реченицом: „Чему ово служи, а уз то и не ради“?
Није тешко погодити да ће СНС добити и ове изборе, можемо ли замислити крај ове власти с обзиром на то да бројне афере нису оставиле трага на њихов рејтинг?
Кристална кугла ми је код аутомеханичара, пасуљ су ми појеле мачке, карте ми се опрале у џепу од фармерки, па тренутно не могу да вам дам одговор на ово питање.
Србији је потребна здрава десница, али и Демократска странка. Зато и навијам за њено уједињење. Таква ДС, међутим, тешко да ће моћи да опстане у било каквом савезу са Дверима или Народном странком. Зато је распад СзС питање времена. И то је добро
Истовремено, озбиљна превирања се дешавају и у вашој странци. Лидија Мартиновић, једна од оснивачица и сада бивша чланица Председништва ПСГ, казала је да су централи ПСГ, колективно, послали списак од 207 чланова који су потписали да желе да напусте Покрет, док члан Председништва Павле Грбовић каже да сте остали без 96 чланова? Шта је разлог одлазака?
Отишло је 110 чланова. То су људи којима сам посветио и превише времена, покушавајући да решим њихове „проблеме“, чујем их, пробам да схватим шта их тишти. Последњи састанак који сам имао са њима трајао је пуних седам сати, они за тих седам сати нису успели да изговоре апсолутно ништа смислено, а један њихов уважени члан потегао је столицу да удари Павла Грбовића који му се ни обратио није. Тако да, уз све дужно поштовање, трошење речи и времена на њих је понижавајуће узалудан посао.
Истовремено, велика ларма дигла се и око удеса који сте изазвали на Новом Београду. Чули смо вашу верзију догађаја, али је питање како су таблоиди готово истовремено имали информације шта се десило?
Не знам како бих другачије објаснио овај феномен, осим несебичном пажњом којом ме служба обасипа. Да су тако пратили Бабића, решили би случај Дољевац у року од одма`.
Са оваквим изборним условима, потпуно је свеједно ко ће ући у парламент. Ипак, највише навијам за Микија Мауса и Шиљу. Зато што су реалнији од било кога ко би себе у таквим условима и таквом сазиву Скупштине назвао опозицијом
Према њиховом писању, а позивајући се на неименоване изворе, у крви су вам пронађени трагови наркотика. Да ли је тачно да сте одбијали да дате урин на анализу и да ли сте заиста дали крв на ВМА, и ако јесте шта је показао тај налаз?
Крв сам дао апсолутно добровољно, нисам у стању да мокрим кад неко стоји поред мене и то захтева од мене, заиста се извињавам. Ако је Вучићевићу и Вучићу толико стало до мог урина, могу слободно да ми се јаве. Ионако сам им га обећао, додуше у другој форми.
Ако сте заиста дали крв, како то да с ВМА цуре информације које би морале бити поверљиве?
Информације најлакше цуре кад се измисле.
Очигледно сте фиксација Вучићу који је и овај случај коментарисао након нарученог питања?
Немам стручну спрему ни надлежност да се бавим послом психотерапеута, истеривача ђавола, као ни егзорцисте, за оне са скупљим картама.
Остали сте дужни јавности одговор на питање ко вам је нудио новац, како сте сами рекли, да будете коалициони партнер СНС-а и замените Ивицу Дачића?
Тужилаштво нам је свима дужно да почне да ради свој посао - Савамала, случај хеликоптер, тетка из Канаде, станови у Бугарској, смрт Станике Глигоријевић, смрт Андрее Бојанић, смрт радника на грађевинама, Крушик, Јовањица… Накупља им се превише посла.
Постоје мишљења да када бисте одустали од свог имиџа и постали мејнстрим политичар да би то био крај политичке каријере - и за вас и за ПСГ. Како гледате на таква размишљања, сматрате ли да ваш прилично неконвенционални наступ један део бирача привлачи, а други одбија?
Да цитирам Зорана Кесића – будале!