НАПРЕДЊАКЕ ПОСЛЕ ПОБЕДЕ ТЕК ОЧЕКУЈУ ПРОБЛЕМИ
Политика у 2020.
Од власти ће се тражити унутрашњи легитимитет, да прво среди политичке околности у земљи да би Србија могла да потпише правно обавезујући споразум са Приштином, јер ће бојкот опозиције знатно пољуљати демократски капацитет за такву одлуку
Упретходном тексту за НИН у најави 2020. писао сам искључиво о предстојећим изборима - ко ће са ким на изборе, ко уопште излази, ко ће да бојкотује, шта се може очекивати у изборном дану и какви резултати избора се очекују. Две недеље касније чини се као да су нека од тих питања већ добила одговор. Као из ведра неба 11. јануара је одјекнула вест из Политике да ће се изборни праг смањити са пет на три одсто. Немам сумњу да се само једна ствар крије иза тога - покушај да се умањи ефекат бојкота избора. Јер, заједничко за све опозиционе странке које су најавиле излазак на изборе био је управо тај изборни праг, који им је удаљен десетинама хиљада гласова. Иако на почетку нико из власти није говорио о овоме, осим успутног твита Миленка Јованова, Александар Вучић је у првом гостовању на телевизији након објаве те вести указао да власт заиста жели да смањи изборни праг. Плурализам, заступљеност различитих друштвених категорија није, међутим, горући проблем изборног система у Србији, већ управо обрнуто - индиректна парламентаризација представља један од нежељених ефеката изборног система у Србији. Тако се дешава да шест изборних листа пређе изборни праг, а у парламенту се појави скоро 20 политичких партија и више од 10 посланичких клубова.
Србији није потребна даља пролиферација политичких актера него
укрупњавање партија и кретање партијског система ка три до пет релевантних актера у оквиру пропорционалног представљања (умереног плурализма и јасно идеолошки позиционираних партија уколико се пропорционална формула не мења, о чему бисмо такође могли да отворимо широку расправу, али свакако не неколико месеци пре избора, у стању политичке кризе).
Баш зато што се у неке од најважнијих елемената изборног система не дира у изборној години и на страну што се о изборном прагу апсолутно није причало – забрињава озбиљнија реакција јавности. Овакве промене се раде искључиво уз широку јавну расправу свих заинтересованих актера, али и уз суштинске измене делова изборних система који имају значајне негативне последице, а којих има много у Србији.
Свима је јасно да је Вучићев циљ да овим спуштањем изборног прага покуша да „угура“различите опозиционе актере у парламент услед бојкота избора од стране опозиције, како би након избора имао „привид“демократије. С обзиром на то да је било више него евидентно да би уз постојећи цензус у парламент могле ући само две листе (СНС и СПС ако изађу одвојено), уз странке националних мањина, Вучић је смислио механизам како би могао да се поигра са изборима на још један, додатни
начин. Смањењем цензуса ће то свакако бити олакшано, али ће многи политички актери, који су најавили излазак на изборе, ипак и даље имати проблем да се нађу у парламенту. Спуштање изборног прага значи да ће за улазак у парламент бити потребно између 60.000 и 100.000, гласова у зависности од тога да ли ће на изборе изаћи 30 или 50 одсто од уписаних у бирачки списак. А то и даље представља тежак задатак за многе, чак и уз озбиљна груписања, али свакако олакшава посао и пре свега ме занима како ће на ове измене правила реаговати европарламентарци и ОЕБСова канцеларија за демократске институције и људска права која прати изборе (ОДИХР) и други међународни актери. Посебно ми је интересантно како ову тему доживљавају они који сматрају да је бојкот унапред осуђен на пропаст. Баш бих волео да чујем тумачење свих потеза власти од средине 2019. закључно са овом променом? Да ли је бојкот пуцањ у празно или ипак све ово показује да власт баш није сигурна шта да ради са бојкотом и да у ствари чини све да умањи његов ефекат? Уколико чини све да умањи ефекат, то значи да га се озбиљно плаши, зар не?
Осим најаве смањења изборног прага, последњих дана десио се још један важан догађај – и ПСГ је донео одлуку да бојкотује изборе. То се заиста јесте очекивало и сада је већ заокружена релевантна бојкот-опозиција. Штета је што се ово није десило раније и што опозиција није снажно ушла у кампању бојкота још у септембру, али још увек има довољно времена да се бојкот-опозиција групише и покрене једну снажну кампању убеђивања грађана да на изборе не изађу.
Ако претпоставимо да ће се избори одржати у редовном термину, поставља се питање ко ће, осим СНС-а, бити у новој влади. То највише зависи од тога ко ће у парламент уопште ући. Да је цензус остао пет одсто, био бих сигуран да ће у парламент ући листе СНС-а и СПС-а уз националне мањине и да би у том случају, тешка срца, власт чинили само - напредњаци. Када кажем „тешка срца“, мислим на улогу СПС-а на неким будућим изборима
и они који доносе одлуке у СНСу то јако добро знају.
Уз нижи изборни праг постоји шанса да више листа уђе у парламент, за претпоставити је да ће опстати коалиција СНС-СПС, да се Ивица Дачић не би кандидовао за председника на наредним изборима и да у случају ванредних парламентарних избора 2020. или 2021. социјалистима буде теже да „промене страну“.
Наравно, мислим да би опозиција направила нову велику грешку када би у некој наредној влади поново „опрала“СПС и удахнула им нови живот. Овако, да ли ће СПС бити део владе или не је искључиво питање за Вучића.
Иако се најављују велике промене унутар СНС-а и Владе Србије, поприлично сам сигуран да састав нове владе неће бити претерано различит од актуелне. Могуће је да се неки људи замене, али у последње време смо сви видели колико су појединци дубоко увезани са Вучићем и колико у ствари њихов систем зависи од појединих људи попут Небојше Стефановића (трговина оружјем његовог оца Бранка) или Синише Малог (доказани плагијатор доктората). Поред свих сукоба који постоје, повезаност између кључних људи у власти је толика да не верујем да ће се Вучић усудити да из састава будуће владе искључи ове људе. За Вучићеве најближе сараднике очекујем да ће задржати места,
Одлуком ПСГ заокружена је релевантна бојкот-опозиција. Штета је што се ово није десило раније, али још увек има довољно времена да се бојкот-опозиција групише и покрене снажну кампању убеђивања грађана да на изборе не изађу
посебно у ресорима које држе годинама или ресорима из којих се најлакше извлачи новац. Можемо очекивати да се евентуално десе промене у ресору привреде (искључиво из личних разлога), омладине и спорта, културе и медија, екологије и сл. С обзиром на то да је најављено подмлађивање како странке, тако и Владе – у овим ресорима бисмо могли да очекујемо нове младе људе. Младе треба подржати, али ако знамо ко и како предлаже за ове позиције – од њих нећемо моћи много да очекујемо. Ако буду показали самосталност и спремност да нешто ураде, брзо ће бити смењени. Због тога, од нове владе реално немамо шта ново да очекујемо. Оригиналност и аутентичност од нове владе не треба очекивати ни због тога што ће се и у 2020. одлуке доносити на Андрићевом венцу. Евентуално може бити занимљива судбина Ане Брнабић и питање да ли ће она остати на својој позицији. Нисам сигуран у то, али је то толико небитна тема да нема потребе трошити ове редове на нагађања ко би могао да буде нови премијер/ка и шта ће бити са актуелном.
Након 2019, која је практично била потпуно изгубљена за дијалог између Београда и Приштине, отвара се питање шта ће се у 2020. тражити од обе стране. Након избора на Косову и победе Аљбина Куртија очекује се укидање такса чим се формира нова влада, а након избора у Србији – врло вероватно и наставак дијалога и покушај да се постигне одређени споразум између две стране. Односно, питање Косова се може активирати са две различите позиције и поставити оквир за деловање политичких актера у Србији. Једни тврде да ће бојкот избора у Србији изазвати проблеме у погледу Вучићеве кооперације поводом питања Косова, док други тврде да ће му то управо олакшати посао. У јавности се претпоставља и тумачи да Вучић има подршку Запада за све док год сарађује поводом овог питања. Иако је на власти већ осам година, озбиљнији кораци, осим Бриселског споразума, потписаног на почетку мандата СНС, нису учињени. Многи би рекли да је Вучић вешто избегавао да „испоручи“оно што је обећао и да вешто „завлачи“европске партнере у том процесу. Није тешко закључити да су ЕУ и најмоћније државе света затвориле очи на многе ствари које се тичу унутрашњих ствари Србије зарад ове кооперативности.
Ипак да покушамо да сумирамо - након неколико изгубљених година у 2020. могу се очекивати две ствари, а ниједна није повољна по актуелну власт. Прва је та да ће се тражити унутрашњи легитимитет и да се прво среде политичке околности у Србији зарад потписивања правно обавезујућег споразума о коме се већ годинама прича. До сада је политичка ситуација у Србији била више него стабилна и омогућавала је демократски капацитет за доношење једне такве одлуке. У ситуацији бојкота, тај демократски капацитет је значајно пољуљан и можда се може очекивати снажан утицај Запада на Вучића и Србију да се изграде демократски темељи како би се ушло у наставак преговора између Београда и Приштине. Ово може да буде снажан ефекат бојкота који ће натерати званичнике ЕУ на значајније посредовање и омогућавање демократских, слободних и поштених избора, што би свакако пољуљало утицај који има владајућа странка. Са друге стране, оваква политичка ситуација у Србији може значити значајан притисак од стране ЕУ и најмоћнијих држава да се што пре „заврши“питање Косова. Прецизније речено, након избора се од власти у Србији, с обзиром на то да нема никаква ограничења унутрашњег типа, може захтевати да заврши питање Косова и потпише споразум или призна Косово. Спадам у групу оних који мисле да Вучић никада неће потписати ни једно ни друго, а посебно не без гаранција да ће остати на власти и након тог потписа.
У оба случаја – у зависности од тога шта ће бити одговор међународних актера – он се не налази у лагодној позицији. До сада је могао унедоглед да одлаже одређене ствари поводом Косова, за шта је често имао и подршку из Приштине, али сада се може наћи у позицији у којој му ниједна од опција не одговара. Нисам сигуран да постоји стрпљење за одлагање овог проблема код кључних међународних актера, а нисам ни сигуран да Вучић има излазну стратегију у којој би урадио обе ствари – директно или индиректно признао Косово и остао на власти, без обзира на дугогодишње припремање грађана на такав сценарио.
У погледу европских интеграција не очекујем ништа значајније. Процес ће формално бити настављен, евентуално добијемо „част“у виду једног или неколико поглавља у току ове године, али суштински Србија је у реверзибилном процесу ЕУ-интеграција. И поред отварања појединих поглавља, Србија је у многим областима свој положај погоршала. У нашој земљи ближе се избори које ће опозиција бојкотовати, очекујемо проблеме у вези са дијалогом са Приштином, а уз све то не видим могућност да Србија направи милиметар напретка у кључним поглављима (владавина права, независност судства, слобода медија и сл.), већ може само да назадује. Не заборавимо да је у извештају Европске комисије о напретку Србије за 2019. констатовано много проблема, од политичког стања до других структурних проблема. У извештају за 2020. можемо само да очекујемо урушавање резултата по свим параметрима, а посебно оних који се тичу стања демократије и слобода грађана. Србија више, према извештају Фридом хауса, није слободна, већ само делимично слободна земља. То не може да се заташка и ЕУ ће морати да сличне формулације о заробљавању државе и губитку слободе унесе и у свој извештај о напретку и да јасно укаже на све проблеме. Какав ће однос бити поводом Косова остаје да се види, али у сваком случају грађани Србије ће и даље бити прилично удаљени од живота у ЕУ. Осим, наравно, уколико се не одселе у неку од држава чланица Уније. Управо то ће ове године, као и многих претходних, бити највећи проблем Србије. Људи, превасходно млади, масовно одлазе. Уколико се нешто хитно не промени, Србија ће тек бити у великим проблемима.
Ни од нове владе не може се очекивати оригиналност јер ће се одлуке и убудуће доносити на Андрићевом венцу. Евентуално може бити занимљива судбина Ане Брнабић, да ли ће она остати на својој позицији