КАКО ПРСТОМ НЕ МРДНУТИ

Црква, Србија и Црна Гора

Из теснаца да помогне дефанзивном Милу Ђукановићу, с једне стране, и да удовољи захтевима сопствених бирача, с друге, Александар Вучић излази вешто - пушта Ђукановића да смекша Србију

Председник Црне Горе својим је првим обраћањем јавности у Србији од почетка масовних протеста у тој земљи, признао да спорна ствар Закон о слободи вероисповести - није, онако како се у почетку хтело наметнути, брига једино Подгорице и оних који је сматрају престоницом. A иако није изговорио, тиме је признао и да му је да преброди нову кризу његове тридесетогодишње владавине потребна помоћ Београда. И то не зато што отворено признаје и да је решавање питања српског културног и националног идентитета кључ у заокруживању државности, каквом је он види, него управо супротно. Зато што жели зауставити пут којим се то питање оголило и прети да угрози његову власт на изборима који ће се одржати најкасније у јесен ове године. У судару са масовним протестима за које тврди да га не угрожавају и чији домет тежи да минимизира, питање је каква му је то помоћ Београда потребна, осим оне коју већ добија кроз уздржавање од интернационализације проблема и одрицање од Митрополије црногорско-приморске, која води и омасовљава протесте против спорног закона.

Имовина Српске православне цркве, која се тим законом покушава одузети, заправо је имовина наддржавне институције, не случајно са седиштем у Србији, одакле потреба Мила Ђукановића да, ипак, промени свој првобитни курс - по коме Београд нема ништа са унутрашњим питањем у Црној Гори и затражи самилост српског мњења и омекшавање става, иако је упориште тог става, који се у Србију само пресликава, на улицама црногорских градова.

Из Србије и света и до Ђукановића су стизале фотографије са којих се видело да је обележавање свих верских празника у јануару до сада имало само један мото - „одбранимо светиње“- идентичне садржине оном иза кога шетају грађани предвођени митрополитом Амфилохијем Радовићем,

тренутно највећим Ђукановићевим такмацем. Након што је потпредседник црногорске владе казао да су власти спремне за дијалог, а митрополија одговорила да дијалога нема без повлачења Закона, Ђукановић је морао да ублажава снагу тог ударца чак и пред очима Србије. Ту „пружену руку“црква је одбила, јер у инсистирању на повлачењу Закона има подршку четвртине становништва (само у броју демонстраната), али и зато што је намирисала слабост. Сад Ђукановић каже да их и није звао на разговор о повлачењу Закона, него на разговор о томе како Закон може да се имплементира.

Најдуговечнији југословенски властодржац у интервјуу Танјугу демантовао је да је реч о отимању имовине него је, тврди, реч о исправљању неправде која је направљена између 1986. и 2000. Када се већ, међутим, позива на правно-имовински спорно раздобље из данашње перспективе, које је, опет, било и реакција на још спорније претходно раздобље и тако редом, вредело би видети где је Ђукановић био у том тренутку и какве су биле његове ингеренције у чињењу „неправде“. Године коју узима за граничну, 1986, Ђукановић је члан Председништва Савеза социјалистичке омладине и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Убрзо постаје председник Ауто-мото савеза Југославије, а 1991. и председник Владе Црне Горе, први од укупно шест пута

- од 1991. до 1993, 1993. до 1996, 1996. до 1998, 2003. до 2006, 2008. до 2010. и од 2012. до 2016. Председник Црне Горе био је од 1998. до 2002. и поново је од маја 2018, а у кратком тренутку без једне од те две функције, од јуна до новембра 2006, дириговао је с места министра одбране. Ако још постоји неко ко то не зна, за све то време био је и најутицајнија личност у кадрирању и доношењу одлука, које је из дневнополитичких мотива касније оспоравао вешто и увек успешно приписујући одговорност другима, које би у политици победио и надживео. Зато је, основано се сумња, постао велики узор онима који се надају његовој каријери и од њега, попут Александра Вучића, збирају и примењују савете.

И овај Ђукановићев став наишао је на неоубичајено благ пријем чак и код ватрених национално оријентисаних говорника какав је генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, који је додуше подсетио да је Ђукановић у то време био на власти, али који се није осврнуо и на његову тезу да су протести предвођени црквом високополитизовани захваљујући опозиционим партијама са „наглашеним просрпским предзнаком“, него само на правни разлог и раздобље које је истакао црногорски председник. Селаковић је казао да је та аргументација правно неоснована и невалидна, јер се не осврће на важеће правне прописе тог времена.

Али шта тачно значи партија са наглашеним просрпским предзнаком, што Ђукановић види као негативну, готово нелегалну појаву у тамошњој званичној политици?

Део медија у Србији покушава да разјасни положај Срба у Црној Гори чији представници у парламенту не заговарају статус мањине, јер је њихово политичко и национално полазиште у томе да је реч о истом народу. Било да је неприхватање мањинског статуса, без обзира на разлику од свега десет посто

У судару са масовним протестима за које тврди да га не угрожавају и чији домет тежи да минимизује, питање је каква је то помоћ Београда потребна Ђукановићу

између популације Црногораца и Срба (око 40 и око 30 по последњем попису), грешка или не, индиферентан однос Београда према положају Срба у Црној Гори од проглашења независности 2006. до данас, ишао је наруку Ђукановићевој владавини. Проценат грађана који српски језик сматрају матерњим већи је од броја Срба у Црној Гори (као што је, уосталом, и број верника СПЦ), али они немају право на образовање на матерњем језику. Процена опозиционих странака је да је та популација у структурама државних органа заступљена са свега пет процената, а у полицији и судству још мање.

Други део медија и овај акт проглашава делом антисрпске конспирације, а и једни и други, руковођени различитим мотивима, избегавају да извештавају о броју и масовности протеста користећи упорно израз „више хиљада грађана“, на шта се представници тамошњих опозиционих партија које учествују у протесту од почетка жале и позивају медије у Србији на објективност.

Најинтересантији су, међутим, прорежимски таблоиди који Ђукановићеве речи преносе интегрално, без уобичајених додатних тумачења којима би се читаоцу порука одмах учитала у „прави“контекст, али изузетно негативно

описују поступке поглавара СПЦ у Црној Гори.

Након што је Амфилохије Радовић, за портал Стандард, одбацио могућност преговора ако се Закон не повуче и казао да ће Митрополија, а не Патријаршија у Београду, водити евентуалне преговоре са црногорским властима о темељном уговору, јер „нема никакве разлике“да ли преговарају са Митрополијом или Патријаршијом, прорежимски медији су Радовића оптужили за преотимање дела цркве устврдивши да се самоиницијативно проглашава патријархом. Та теза на линији је Вучићевог ограђивања од било какве потребе да разговара са Митрополијом црногорско-приморском, јер је за њега, како је тврдио приликом саопштавања одлуке да, ипак, не одлази у Црну Гору на Бадњи дан, као верника СПЦ, само један патријарх. Верника, не треба заборавити, чије је заслуге да добије орден од СПЦ, управо овај митрополит најгласније оспорио.

Правни тим свештенства у Црној Гори захтева повлачење Закона о слободи вероисповести у целости, јер тврде да интегритет СПЦ угрожава чак 48 од укупно 65 његових чланова. Правни заступник две тамошње епархије СПЦ Владимир Лепосавић најавио је на предавању у Београду да ће се тек по исцрпљивању свих могућности унутар црногорског правосуђа, жалити међународним институцијама и судовима. Додатну аргументацију СПЦ налази у постојећим пресудама црногорског Врховног суда у којима је став да се право својине не може утврђивати у управном поступку (што овај Закон предвиђа за имовину СПЦ) јасан и недвосмислен.

Најављена посета патријарха Иринеја Црној Гори, на Савиндан, 27. јануара, коју је дефанзивни Ђукановић такође поздравио, пажљиво јој не придајући превелики значај (у складу са линијом које се, да би сачувао ауторитет, сад већ мора држати) и Вучићу би годила. Пред бирачима који и у Србији протестују и очекују од њега агилност, председник би у Црној Гори имао својеврсног изасланика - патријарха који га толико уважава да га је угостио на седници Синода. Посета, о којој за сада у Патријаршији тврде медијима да није ни договорена, ако се и када се деси, као уосталом и посете представника Срба у Црној Гори Београду, свакако би био погодак усред очекивања бирача. Иако, на Ђукановићево задовољство - председник Србије ни прстом не би мрднуо.