СВИ СМО ПОСТАЛИ НАВИЈАЧИ
Централна Европа
Удистопијском роману Метропола Ференца Каринтија из 1970, талентовани мађарски лингвиста стиже на будимпештански аеродром, али одлази на погрешан излаз, улази у погрешан авион, и слеће у град у коме га нико не разуме, иако говори импресиван број страних језика. Данас би несрећни протагониста овог романа атмосферу сличну оној из овог дела могао да нађе у средњој Европи, која је постала један од политички најконфузнијих делова континента.
Иако бројне анкете сугеришу да убедљива већина Пољака, Мађара, Чеха и Словака високо вреднује демократију и владавину права, након што је протеклих година регион заузео нелибералан курс тај тренд у међувремену није преокренут. Адам Михњик, пољски дисидент из времена комунистичког режима и уредник либералног дневника Газета виборча, 2015. је, говорећи о победи партије Право и правда (ПиС) на парламентарним изборима, још могао да констатује како „и лепа жена понекад изгуби памет и оде у кревет с битангом“. Али поновни успех ПиС на изборима у октобру 2019. сугерише да је жена можда решила да се за ту битангу и уда.
Због чега бирачи који редовно исказују посвећеност демократији истовремено подржавају политичке лидере који је поткопавају? И зашто настојања да се позиционирају као чувари демократије либералима не доносе изборни успех? Управо ово су питања која је Милан Сволик, професор политичких наука на Јејлу, летос поставио у часопису Демократски журнал.
Своликов одговор је директан: политичка поларизација „поткопава способност јавности да сузбије нелибералне инклинације изабраних политичара“. Када бирачи треба да се определе између гласања за партију коју подржавају, свесни да њени лидери нарушавају демократске принципе, и окретања опозиционој партији коју презиру
не би ли се спасила демократија, већина њих се препушта инстинктима који односе превагу над њиховом посвећеношћу демократским нормама.
Своликовим речима, „бирачи оклевају да казне политичаре за непоштовање демократских принципа уколико то захтева одрицање од партије или политике коју иначе подржавају“. У ово политички поларизовано доба, већина бирача највећу претњу демократији види у могућности да најмање популарна странка победи на изборима.
Политичка поларизација у средњој Европи и другде идеал „републике грађана“трансформисала је у „републику навијача“. Док либерални грађани сматрају да је из виших разлога потребно указивати на грешке које чини њихова партија и потом их исправљати, навијачка лојалност је пристрасна, нерефлексивна и непоколебљива. Скандирања опчињених навијача, чији су критички механизми искључени, одражавају и јачају њихов осећај припадања који је од кључног значаја за популистичко разумевање политике, схваћене као игра лојалности.
У таквом политичком свету, начело америчког председника Роналда Регана „веруј, али провери“узмиче пред голим обожавањем: гледај и диви се. Они који одбијају да аплаудирају су издајници.
Свака изјава поприма форму објаве сопственог припадања. Сваки изборни пораз је неправедан (или последица завере), а свака критика своје партије равна је издаји. Чак и када су на власти, популисти преферирају да себе доживљавају као прогањану мањину. Њихов циљ је да се на њих гледа као на аутсајдере који имају привилегију да се понашају као силеџије.
У навијачкој републици само су умерено настројени бирачи, они који се снажно не идентификују ни са једном политичком партијом, и даље у стању да демократске принципе држе изнад пристрасне страначке лојалности. Али центристи нису у моди у данашњем високо поларизованом политичком окружењу, где одбацивање друге стране дефинише како људи гласају, с ким се друже и како гледају на свет. У данашњој средњој Европи таквих гласача је све мање и мање. На регион би се могла применити позната реченица Џима Хајтауера, бившег тексашког комесара за пољопривреду: „На средини пута нема ничег осим жуте траке и мртвих армадиља“.
У подједнакој мери оцрњени и од популиста и од антипопулиста, припадници умерене струје су у таквим околностима склони томе да напусте домовину. Захваљујући отвореним границама унутар Европске уније, незадовољни житељи средње Европе који желе више демократије схватају да им је лакше да промене земљу сталног боравка него сопствену владу.
Своликово истраживање указује на критично важан проблем либералних опозиционих странака у земљама средње Европе у којима су на власти популисти. Као што су показали последњи локални избори у Мађарској и парламентарни у Пољској, либерали добро пролазе у великим урбаним центрима и међу млађим и боље образованим бирачима, али доживљавају тешке поразе у малим градовима и у руралним областима. Осим тога,
Захваљујући отвореним границама унутар ЕУ, незадовољни житељи средње Европе који желе више демократије схватају да им је лакше да промене земљу сталног боравка него сопствену владу
упадљиви обрасци гласања и ксенофобични ставови мање су резултат економских фактора а више негативних демографских трендова попут високог степена емиграције, све старије популације, те неравнотеже у броју одраслих мушкараца и жена.
На сличан начин, студије политичких трендова у Сједињеним Државама указују на витално важан значај корелације између густине насељености и политичке оријентације. Подршка председнику Доналду Трампу највиша је у слабије насељеним деловима Америке у којима белци, рођени Американци, представљају јасну већину. Ти бирачи су генерално говорећи социјално конзервативнији, не подржавају диверзитет, релативно су несклони томе да се преселе негде другде, и немају високо образовање.
Своликов рад такође сугерише да су средњоевропски либерали осуђени на неуспех уколико покушавају да се културолошки отуђеним бирачима приближе позивањем на демократске принципе. Заправо, либерали који покушавају да себе поистовећују с демократијом, а популистичке партије дефинишу као непријатеље, и сами доприносе стварању конфликтне атмосфере која само подгрева нелиберални наратив „пријатељи против непријатеља“.
Начинивши од одбране демократије своју главну политичку поруку, средњоевропски либерали су и даље у стању да уједине опозиционе снаге, као што се недавно догодило у Мађарској. Али неће им поћи за руком да на своју страну привуку присталице популистичких партија. Уосталом, бирачи који живе изван великих градова од либерала очекују да не бране само демократију, већ и њихове интересе.