ПОНЕКАД МЕ ЈЕ СТРАХ ОД НАС САМИХ

Владимир Костић

Наше, сада већ хронично проклетство је необуздана партократска искључивост, мржња и суровост. Увређени смо стварношћу, све слабије заинтересовани за будућност. А и како да мислимо на будућност у земљи са мало расплета, јер без расплета ни најлепше басне и бајке немају наравоученије

Претходних пар месеци, неочекивано суочен са сопственом биолошком ограниченошћу, присетио сам се у атмосфери тријумфа, Еренбургове опаске у разговору са Сартром: „Кад комунизам буде победио (а ја претенциозно додајем, и било која друга глориозна идеологија на претпостављеном крају историје), када реши све економске проблеме, почиње трагедија човечанства. Трагедија његове смртности!“У том случају логичног безнађа (смрт је изгледа ипак неизбежна), зашто сам се прихватио узалудног напора да напишем ове редове на годишњицу НИН-а? Да будем искрен, из сентименталних разлога! Наиме, током његовог 85 година дугог трајања, само првих 19 му нисам могао бити савременик, а читам га барем пола века са свим синусоидама афекта како то приличи свакој озбиљној вези. Ако се осврнем на првих пар деценија активног праћења, НИН је (али и још неке друге новине, које су у међувремену престале да постоје) за мене био, у уљуљканој и лажној атмосфери грађанског ноктурна, глас у коме се назирала различитост, у коме смо налазили сенке сумње у неупитне гипсане моделе нашег напретка. Рекао бих, допунска настава за једног просечног опортунисту. Укратко, неодазивање НИН-овом позиву била би незахвалност. Без обзира на то што се у међувремену готово све променило, хтео бих

да у овим редовима „тражим помиловање“за све преостале опортунисте и апатичне грађане, чијим би нестанком нестала и потреба за „допунском наставом“, па и за медијима који промовишу различитост и драгоцену сумњу (укључујући и слављеника).

У јеку међусобних прoзивања у погледу изјашњавања и грађанске храбрости, горком духовитошћу се издвајају Јевтушенкови стихови, чије искуство не треба занемарити: „Један научник, у време Галилеја, Од Галилеја није био глупљи Знао је и он да се Земља врти, Али је морао да храни породицу. ... Али с временом се увек покаже Да тврдоглави најбоље пролазе.“

Да ли? И ови стихови, са сенком моралности, који обећавају срећан исход (барем у историјском контексту), усредсређују се на оне који су научници и нису глупљи од Галилеја. Мучи ме питање шта са нама који се са његовом памећу или информисаношћу не можемо носити? Коначно, шта са онима који нису сигурни у било коју заставу било ког политичког строја? Шта са онима којима је живот углавном наносио поразе и бол или их упорно варао? Изгледа да нам је потребно више међусобног разумевања и стрпљења.

Фернан Бродел је указивао да психичка структура народа, неподложна

логици или захтевима тренутка, склупчана у колективној подсвести из које повремено покуља, делом пребојава историју и цивилизацију. Иако ми је Броделов став стран и одбојан (ако је моје мишљење уопште од икаквог значаја), понекад ми се учини да ипак нису без основа речи Исидоре Секулић о нама својственој одбојности када је реалност у питању: „Ми смо народ који у стварност не верује, који стварност не воли.“Ако у њој не нађемо место за себе, ми се на стварност жестоко љутимо. Верујем да тек разумевањем стварности (разумевање прошлости се подразумева) ми постајемо способни да се делотворно усредсредимо на будућност, налик наслову популарног филма „Назад у будућност“. Увређени стварношћу (мада неретко и са разлогом), а све слабије заинтересовани за будућност (коначно, просек старости нам је преко 43 године), ми се окрећемо супротном сценарију неснимљеног филма „Напред у прошлост“, иако нас она више не може примити. Можда и зато што је својим фрустрацијама и покушајима измена замарамо. Укратко, гледати стварност проницљиво у очи неопходно је и због отпора злу које нас не мимоилази (и споља и изнутра).

Наравно, неко ће питати како да се сналазимо у стварности и мислимо на будућност у земљи са мало расплета и са ретким исходима у дугом временском току? Без расплета (читај и као: истине), ни најлепше басне и бајке немају наравоученије. Иако је још Чехов говорио да човек треба да пише све - осим доушничких оптужби (у последње време и у том домену ми се искуство неочекивано обогаћује), у медијима се свакодневно сусрећемо са гротескним тврдњама, беспризивним оптужбама и потказивањима уз дискретне позиве на линч, али све траје пар дана, полако се утапа у колективну

Сем у краћим периодима, као да смо упорно оличавали власт у фигурама вођа („зна Баја шта ради“), опортунистички се приклањајући идеји политичког месијанства уз отужне ритуале подаништва, до коначних и сурових обрачуна у којима неретко учествују управо они који су до јуче клицали

амнезију, без коначног расплета или евентуалне назнаке да ли се уопште ради о нечему што је истина (или лаж, свеједно). Тако се неопажено успоставио простор обрачуна и денунцијација, који се попут инфекције шири на све сфере живота и постаје део пропедевтике политичких обрачуна, за који наивно верујемо да је нешто слично јавном мњењу или „јавности“у најопштијем смислу. Дискурс првенствено политичког говора, говора у медијима као његовог деривата, испуњен је мржњом, супротстављеним појединцима, групама, укључујући и оне партијске и оне етничке – резултат је живот у „рутини перманентног сукоба“. Одавно Србија живи у паралелним световима који се не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају. Бојим се да већина од постојећих Србија под „преко потребним јединством“подразумева своје право да издиктира ставове на којима ће се то јединство засновати и узгред анатемише неистомишљенике. Да ли нам, да се нашалим, као неопходна предстоји реедукација у љубави према ближњима, у упорном успостављању дијалога и у толеранцији. И наравно у изградњи, учвршћивању и едукацији како да се грађански критично поштују „хладне немани“институција, институција и, да поновим, институција (чак и када се ради о демократским).

Као аматер у лавиринту политичке историје дозволио сам себи пре неколико година да издвојим три важне ставке у нашем искуству:

Прво, да сем у краћим, понекад конфузним периодима, као да смо компулзивно и упорно персонализовали власт и оличавали је у фигурама вођа („зна Баја шта ради“), опортунистички се приклањајући идеји политичког месијанства уз отужне или водвиљске ритуале подаништва, до коначних и сурових обрачуна у којима неретко учествују управо они који су до јуче клицали и неуморно аплаудирали. Још је Слободан Јовановић,

наслањајући се на расправу једног израелског професора, замерао сваком политичком месијанству да производи духовну једнообразност, подсећајући на дотадашње искуство да друштвени напредак настаје услед сукоба супротних мишљења – „једнообразност доноси собом устајалост и учмалост, и зато је добро само оно јединство које не искључује разноврсност.“

A свака лична агломерација власти, чак и када се каквим случајем суочимо са „невољним“вођом, по правилу узрокује имобилизацију институција и његових сарадника, бекство од одговорности („признајем само суд своје партије...), непредузимање и менталну лењост, креирање вештачке реалности, утапање у бескрајне политичке игре и интриге оних који, неретко, кличући вођи, припремају своју апостазу.

Друго наше, сада већ хронично проклетство је необуздана партократска искључивост, мржња и суровост. Довољно је да погледамо описе насиља у листу Видело Милана Пироћанца након формирања владе 1. јуна 1887. године, када су присталице коалиционе владе либерала и радикала пљачкале и палиле куће, јахале, па и убијале, секле носеве и уши убијеним напредњачким присталицама. Да ли смо превладали те политичке људождерске пулзије, без обзира на то што их је време стилизовало? И да поновим: мене је понекад страх од нас самих! Утолико пре што ми се чини да је у питању наметнут образац искључивости и да смо способни за много, много боље.

Треће је некритичко прецењивање сопствених домета и могућности, из кога једнако лако падамо у самооптуживање, самосажаљење, апатију и „самопорицање“. А нисмо гори ни од кога другог (истина нисмо а priori ни бољи, али и то је већ добра „стартна позиција“).

Ноам Чомски је навео десет најчешћих и најефикаснијих медијских подвала којима се манипулише људима (ето још једног доказа да смо већ дуго део Европе и света), да наведем само неке: преусмеравање пажње са „важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита“путем сталних и упоредних пласирања безначајних (зашто не и лажних) информација („вратите их натраг на фарму међу друге животиње“); стварање вештачких проблема, чему следи њихово „магично“разрешење; коришћење емоција; држање јавности у незнању и просечности; охрабривање јавности да буде задовољна својом просечношћу итд. итд.

Верујем да су међу најефикаснијим средствима за супротстављање овом прилично универзалном сценарију добар систем образовања и развој културе - самим тим је за нове идеје контроле и моћи добро образовање и шири појам културе сумњив и потенцијално субверзиван. Верујем старомодно да је libertas philosophandi (основно право појединца, али зашто да не, и медија, да своје мисли изражавају јавно), термин који је Томазо Кампанела наводно употребио 1622. године у одбрану Галилеја, предуслов слободе у једном друштву. Али да би се једном говорило добро и слободно, потребно је умети и да се добро и слободно слуша.

У том простору видим у будућности и улогу НИН-а у распиривању различитости, без обзира на то да ли ћемо се по сваком питању слагати или не. У том простору видим и његову далеку улогу када коначно постанемо идеални, јер ће неко још увек морати да смирује наше неконтролисано самообожавање. У том простору видим и неопходност да НИН сам не помисли да је идеалан.

У сваком случају, срећан рођендан!

За мене је у првих пар деценија НИН био глас у коме смо налазили сенке сумње у неупитне гипсане моделе нашег напретка. Да би се једном говорило добро и слободно, потребно је умети и да се добро и слободно слуша. У том простору видим и улогу НИН-а

Србија живи у паралелним световима који се не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају. Бојим се да већина од постојећих Србија под „преко потребним јединством“подразумева своје право да издиктира ставове на којима ће се то јединство засновати и узгред анатемише неистомишљенике