ДАНАС ЈЕ ВАЖНО ИМАТИ, А НЕ БИТИ
Тодор Куљић
Партијски плурализам је форма, све је дозвољено. То није демократија него толеранција, али репресивна. Нема револуције тамо где су обновљене старе вредности – капитализам, национализам и религија. Национална, а не класна правда јесте критеријум и полуга промене
Усвојимо ли тезу историчара Ерика Хобсбаума да је 20. век трајао 77 година, од избијања Првог светског рата до краха социјализма, недељник НИН је са својих 85 година надживео два столећа, политиколошки гледано. Како су глобализација и дигитална револуција убрзале проток времена и дешавања, ближа будућност ће се можда мерити у миленијумима. Но, и у првих 85 година је само на овим просторима свашта стало. Настанак и слом неколико држава и државних уређења, успостављање и кризе два економско-привредна модела, ход од братства и јединства до национализма и од вишедеценијског суживота до ратних злочина. Свака година носи неку данас симптоматичну одредницу, а прве, 1935. године, када је изашло првих 26 бројева недељника НИН, одржани су и Петомајски избори за Народну скупштину, први од краја Шестојануарске диктатуре 1931. године. Излазност је за данашње појмове била висока (73,2 одсто), али је недемократска атмосфера у којој су одржани упоредива с данашњицом. Слична је и доминација режимске листе премијера Богољуба Јевтића (60,6 одсто гласова) наспрам другопласиране удружене опозиције (37,3 одсто). Оправдано је запитати се пред предстојеће парламентарне изборе да ли се макар нешто променило откад је НИН почео да излази.
„Не много тога, јер су и тада и данас на изборима суочене идеолошки сродне партије. Ни тада ни данас левице није било. Тада је КПЈ била забрањена, данас је поражена. Ослабила је и подела на левицу и десницу јер су победници
из 1989. увели културноидентитетску линију сукоба уместо класне. Живимо у хроносу, времену без алтернативе. Данас нема каироса, згуснутог времена, нема дисконтинуитета. Прво време значи пловити реком која нас носи, а друго значи пливати. Прво бележи минуте, а друго најбоље тренутке живота, квалитет времена. Нема каироса јер нема развијене алтернативе капитализму који се данас може само оплемењивати, а не и мењати. Партијски плурализам је форма, све је дозвољено. То није демократија него толеранција, али репресивна“, каже за НИН Тодор Куљић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, у пензији.
Може ли се рећи да петооктобарске промене нису биле револуција, већ рестаурација, враћање на оно што се дешавало тридесетих?
Нема револуције тамо где су обновљене старе вредности – капитализам, национализам и религија. То се збило 1989. Па ипак, у новој империји глобализованог капитализма, чија је Србија периферија, нова је структура моћи, у смислу хегемоније финансијског капитала над производним, умањена је снага суверенитета држава, а нови су и хибридни идентитети, на пример родни и полни. Чак је уведено и безбедносно памћење. Реч је о преобликованој и правно регулисаној прошлости која осигурава нови државни поредак, нови систем вредности и обновљени капитализам ЕУ. Бриселизација памћења проглашава социјалне револуције за насиље. Не пита се – да ли је то било насиље над насиљем? Јесте било.
Постоји ли нешто историјски специфично за српску политичку збиљу у 21. веку?
Као што је у једнопартијском социјализму био скривен вишепартијски систем у виду републичких фракција СКЈ, тако је већ тридесет година на делу скривени двопартијски систем. Црвено-црна коалиција слепих патриота која је владала 1990-их, у новом руху је доспела на власт 2012. Ни опозиција, „меки патриоти“, није се много променила. Чак нема ни нових лица. Социолози би рекли да је на делу непрогресивна нестабилност. Стање јесте конфликтно, али нема напретка. Прогресивна нестабилност постоји када сукоби рађају ново. Данас тога нема.
Може ли нам се поновити нешто налик Другом светском рату?
Могући су жестоки конфликти, али је наддржавна ЕУ ипак уградила неке осигураче, па је безбедност нешто виша. Међутим, сваки вирус је опасан. Алексис Ципрас је поучан пример. Левица је у Грчкој накратко запретила Европи. Угушиле су је банке, али је био приправан и НАТО. Хронос је поново свладао каирос. Капитал је одахнуо. Моћни намећу очекивања подвлашћенима: будите реални, тражите могуће. А не оно што су тражили студенти 1968: будимо реални, тражимо немогуће. Нису ни студенти тражили апсолутно немогуће, него оно што је било немогуће са становишта оних који владају. Данас нема побуне против арбитара који дефинишу могуће.
Зашто је алтернатива постојала пре 52 године, а данас је нема?
Нема снажне левице. Хладноратовског социјалдемократског пса заменио је неолиберални вук и зато предстоји дуги процес поновног припитомљавања вукова и њиховог претварања у псе, али је могућа и инволуција ка шакалима капитализма. Пас је метафора социјалдемократског, вук неолибералног, а шакал ратног и хаотичног капитализма. Ново стање лишено утопије обликовало је и ново сећање на социјалистичку прошлост. Нису то више садржаји прошлости који мобилишу на даље укидање социјалне неправде
у будућности, попут Спартака и пада Бастиље, него је сећање другачије центрирано. Оно само пасивно жали за мањком социјалне неправде у прошлим временима. Ламент над вишком неправде и присећање на мањак неправде карактерише мишљење које не напада структуру и антагонизам него морализује неједнакост. Ишчезла је Блохова конкретна утопија, тј. реална могућност промене друштва револуцијом. Ишчезли су прометејски снови и ослабиле еманципаторске наде. Наступио је презентизам, појам који је увео француски историчар Франсоа Артог за растегнуту садашњицу која је прогутала и прошлост и будућност, при чему су ослонци нове вечне садашњице нација, вера и наравно капитализам.
Исти појмови опседају Балкан последњих 85 година – социјализам, демократија, фашизам, Југославија… како то објашњавате?
То су универзални појмови који су преживели до данас. Ако и не постоје више у реалности корисни су код употребе прошлости. Важније је поменути појмовну транзицију. Данас су из мисли о друштву прогнани појмови најамни рад, капитал, експлоатација, хуманизам и природно право и уведен је дискурс транзиција - трансформација - предузимачко друштво. Прогнани хуманизам заменили су филантропија и милосрђе, материјално природно право заменила је процедурална правна држава, социјалну револуцију замениле су транзиција и трансформација, а социјалну правду закони тржишта.
Левица не може без интелектуалаца, док десница мање осећа овај дефицит. Њој је важнија национална и верска хомогеност, а ту су критички сумњичави интелектуалци сметња
Шта се у међувремену десило с прогресивном, левом интелигенцијом?
Део је конвертирао. Конверзија или издаја интелектуалаца, у смислу радикалне промене опредељења, представља чудо. Многи шездесетосмаши су прошли пут од Маркса до Крунског савета. А многе режимлије од комуниста титоиста до либерала. Интелектуалца дисидента је заменио интелектуалац конвертит. Спирала конверзије је вишеструка. Она не сведочи о сазревању него о непостојаности домаће хуманистичке интелигенције. То су практичари кетмана. Својевремено је Вук Драшковић правдајући властити заокрет удесно рекао: „Само волови увек ричу на исти начин”. Бизарно и неубедљиво.
Шта је са онима који нису конвертирали?
Код једног дела је присутна носталгија, пасивно, сладуњаво сећање на социјализам. Код других претеже меланхолија, осећај неодређеног губитка. Меланхолија левице је процес обраде пораза левице из 20. века. Код овог осећања пораза није јасно шта је изгубљено, а шта задржано, шта је померено, а шта је одбачено. Зашто је ово важно? Зато што левица не може без интелектуалаца, док десница мање осећа овај дефицит. Њој је важнија национална и верска хомогеност, а ту су критички сумњичави интелектуалци сметња.
Постоје уверења да би Србија имала бољу партијску политику, а посредно и друштвено-политичку ситуацију, да је у последњих 85 година имала стабилну грађанску класу. Слажете ли се?
И то је мит. Актери модернизације на нашим просторима нису никада били независни. На Балкану се грађанска класа развијала са великим кашњењем, а и маневарски простор јој је био узак. Политика владајућих група увек је зависила од великих сила које су надзирале овај простор. Модернизација је најчешће била ауторитарна. Поменућу комунистичку која је била снажна, али касније блокирана. Подстицала је индустријализацију, урбанизацију, лаицизацију и друштвену покретљивост. Данас је у неолиберализму раширенија хоризонтална покретљивост. Возач из Пољске може да вози аутобус у Лондону или Берлину, али ће далеко теже да плати студирање. Томе насупрот, моји цимери у Студентском граду су били деца сељака из Босне и Македоније. Имали су највеће студентске кредите и стипендије. Држава је помагала голоруке и безгаћнике са дна, речено језиком Француске револуције. То је била истинска вертикална друштвена покретљивост у ауторитарном једнопартијском режиму. У плуралистичком капитализму тога је мање. Тамо је на делу репресивна толеранција. Шта је то? Капитализам је дозволио Марксу да у библиотеци Британског музеја у Лондону пише Капитал, али је истовремено толерисао бруталну експлоатацију дечје радне снаге и социјалну беду. И данас је слична противречност присутна у глобализованом дигиталном неолиберализму.
Главни и одговорни уредник НИН-а Фране Барбиери добио је отказ током чистке либерала с руководећих позиција почетком седамдесетих. Како гледате на тај период?
Лична сећања су варљива и селективна. Трудим се да се не сећам сећања, него реалности. Факултет сам уписао 1967, већ после неколико месеци сам се политизовао, а након годину дана сам изашао из СКЈ. Партију сам посматрао као бирократску творевину, а Тита као свевласног харизматског владара. Након слома социјализма ближа ми је била оцена социјализма као ауторитарне модернизације, а Тита као последњег балканског Хабзбурга. Студенти филозофије и социологије су одбацивали готово све комунистичке политичаре као бирократе. Нешто мало угледа у Капетан Мишином здању су задржали Коча Поповић и Вељко Влаховић. Не сећам се да су га имали либерали око Никезића. Када је избила побуна, најревноснији је био Градски комитет СК Београда. Страховали су од повезивања студената и радника, па је, како ми је касније сведочио Петар Стамболић, читав апарат ГК СК Београда бачен на терен да се пресече ова веза. А то је на крају успело само Титу. Година 1968. је била критика титоизма слева, не здесна. Бунт је настао под утицајем дешавања у Европи, али и због бирократских деформација домаћег социјализма. Било је ту антигеронтократског генерацијског отпора младих, затим идеја непосредне демократије савета, антибирократизма, али и романтичног хепенинга. Средиште свега је био Филозофски факултет у Београду, који је и данас острво левице у мору национализма и менаџерског неолиберализма.
Многи шездесетосмаши су прошли пут од Маркса до Крунског савета. А многе режимлије од комуниста титоиста до либерала. Интелектуалца дисидента је заменио интелектуалац конвертит
Од Тита, преко Милошевића, до Ђинђића и Вучића – јесмо ли заиста плодно тле за харизматске лидере?
Харизма вође је присутна свуда. Снажан лидер је капитал сваке партије, колико год ова била демократска. Није то ништа необично. Вођа је пробојно лице партије и идеологије, отеловљење идеје. Харизма може бити ауторитарна, али и мобилизацијска. Данас је готово искључиво национална. Краљ Александар и Тито су били наднационални
лидери. Код нас је присутна нарочита ослободилачка харизма вође. Вођа је ратник који ослобађа, али након ослобођења тражи апсолутну послушност. То је тзв. солунашење.
Шта је са Титом?
Мислим да га треба исторично поредити с његовим савременицима – Салазаром, Франком, Чаушескуом, Улбрихтом, Брежњевом. У том друштву, он је био мек ауторитаран вођа. Чак ни у вертикалном историјском поређењу, од Карађорђевића до данашњих моћника, Тито не изгледа тако лоше. Био је последњи балкански Хабзбург, мултинационални владар у позитивном смислу речи. Имао је наднационалну харизму, што је данас незамисливо, и њоме је чувао мир у региону. Наравно, не много демократски.
Прогнани хуманизам заменили су филантропија и милосрђе, социјалну револуцију замениле су транзиција и трансформација, а социјалну правду закони тржишта
Зашто се онда о њему данас говори као о диктатору?
Његова наднационална харизма не исказује политички коректне неолибералне и етноцентричне вредности. Титова харизма је ослободилачка, а ослободиоци увек имају огроман симболички капитал. Они који су у рату ризиковали живот и победили, у миру ће као владари тражити апсолутну послушност. То је поготово изражено у домаћој хајдучко-ускочкој традицији. То је двозначност ослободилачке политичке културе. Ратник не трпи дискусију.
Има оних који тврде да је управо тако одржавани мир у истој државној заједници допринео експлозији насиља деведесетих.
Донекле, али не претежно. Одвећ интеграције јесте почивало на партији. Када се ова урушила, настао је експлозивни вакуум који је попунио агресивни шовинизам уз масовну употребу прошлости. Прошлост је била експлозивна, закавжене прошлости су сејале смрт. Тиранија прошлости. У титоизму је прошлост била замрзнута. А Београд је увек и надзирала Москва. Рецимо, током седнице на Брионима 1970-их звони црвени телефон. Зове Брежњев и пита: „Валтер, како напредујете“, а Тито одговара: „Имамо добру седницу, сами ћемо све решити.“А Брежњев каже: „Так, так.“Суверенитет социјализма је био ограничен. И да је хтео, Тито није могао да напусти социјализам без сагласности Москве. На Западу су за Тита говорили: „Где год му је била благајна, срце му је било у Москви.“То је природно, формирао се као бољшевик. Имао је масовну подршку. Већини је пружао сигурност, које данас нема. У складу са политичком културом свога доба.
На коме је одговорност за ратове?
На експлозивном узајамном појачавању три хазардна настојања која су исказивали тројица вођа 1990-их. Милошевић није био највећи националиста, али је био највећи империјалиста, Изетбеговић је био најжешћи верски фундаменталиста, а Туђман највећи националиста и сецесиониста. Судар таквих личности морао је да буде катастрофалан. Била је то идентитетска политика: жртва, казна, освета.
Где је одговорност бирача?
Постоји, али је национализам у самом почетку индукован одозго.
Бавите се културом сећања. Какво сећање превладава данас у Србији?
Сећање снажно обликује садашњица. Херојску фазу сећања на страдање комуниста брзо је сменило истицање жртава комунизма не само зато што је прва хероизација била монополска и декретирана. Патетично сећање комуниста потиснуто је патетичним националним сећањем антикомуниста. Што национализам испада више херојски и што више истиче националне жртве то
је емотивније и сећање на њихове џелате - комунисте интернационалисте. Гледано с висине, скоро да је на делу исти политичко-психолошки хабитус сећања комуниста и антикомуниста: сличан архетип сећања у којем свака емоционализација жртава тражи и емоционализацију џелата. У том смислу је Балкан лабораторија епске нарације центриране око искупљења преко освете. Али постоји и разлика. Очекивања социјалне државе којима су ослонац сећања партизани другачија су од очекивања хомогене националне државе која се ослања на памћење четника.
Како се млади сећају? Да ли млади данас мењају свет?
Нажалост, не мењају.
Зашто?
Зато што је тај подухват у хегемоном неолибералном политичком бонтону стигматизован као насилан, опасан и тоталитаран. Треба се клонити утопија и њихових бруталних сенки. Менаџмент је, кажу, кључ успеха, а не утопија. Данас је ин имати, а не бити. Возити џип, а не спачек као Коча Поповић. Ако је другачија социјалистичка прошлост можда за младе и интригантна, иста је у најмању руку ауторитарна. У мноштву разбуђених идентитета на цени су национални и родни, а класни су анахрони. Штавише, национална, а не класна правда јесте критеријум и полуга промене, славна је национална прошлост, нису то више социјалне буне. То је велики корак уназад.
Какав би морао да буде корак унапред? Заокрет младих ка левици? Колико им је она уопште привлачна? Како да то постане?
То ви, Стефане, треба мени да кажете. Требала би да буде. Млађи су бременитији будућношћу од старијих. Да ли ће то бреме схватити као терет безалтернативног капитализма или као слободу избора алтернативе зависи и од говора левице. Радознало подсећање нових генерација на социјализам треба кориговати буђењем нових очекивања социјалне правде. Левица јесте изгубила битку, али не и рат. Тек ако се разбуде масовније наде у могућност другачијег некапиталистичког друштва сећање на левицу ће бити активно. У супротном, лишено нових очекивања остаће музејски неактивни експонат мртве прошлости.
Снажан лидер је капитал сваке партије. Вођа је пробојно лице партије и идеологије. Харизма може бити ауторитарна, али и мобилизацијска. Данас је готово искључиво национална