ОБРАЧУН КОД Б. О. ТВИТА

Савез за Србију

Након увредљивог писања Бошка Обрадовића о Драгољубу Мићуновићу, део ДС тражи излазак из савеза са Дверима. Има, међутим, тумачења да је јачи разлог за такав захтев - жеља да се одустане од изборног бојкота

Знамо да прејака реч хоће да убије, али није баш извесно да напад Бошка Обрадовића на Драгољуба Мићуновића, оснивача Демократске странке - колико год прост био - заиста има снагу да упокоји Савез за Србију.

А управо то учинило се многима одмах након твитер-рата који је избио у недељу: да ће, и пре него што су избори расписани, највећа опозициона групација бити неповратно демонтирана. И све то на радост власти и њених сателита, али и дела опозиционе јавности који верује да је једини рецепт који би могао довести до промена у Србији – обједињавање по идеолошкој сродности.

Све је почело коришћењем тврдњи Војислава Шешеља: „Да ли је могуће: од комунисте, `јахања попова` и Голог отока, преко лажног дисидента и договора с Милошевићем, до вечног користољубља лажног патријарха демократије и дила са Вучићем? Најбоље да коначно сам изађе на изборе да видимо колику то подршку има“- тако је гласио твит лидера Двери, пласиран као коментар на Мићуновићев интервју Блицу у коме је (још једном) негативно говорио о изборном бојкоту.

Наравно да је реакција из ДС-а била негативна, али не баш уједначена: некако се показало да су најрадикалнији били чланови странке који одавно критикују савез са Дверима, често не баш бираним речима.

Било је и труда да се реториком што боље узврати на увреде („овако говори човек који подржава оне који су служили Хитлеру... можда је боље са Мишом Вацићем и осталим фирерима да се удружиш“, твитнула је, рецимо, Александра Јерков), а одмах су изнети и захтеви за раскид сарадње са Дверима (посланици у актуелном парламенту Наташа Вучковић, Радослав Милојичић Кена и Балша Божовић).

„Ово је кап која је прелила чашу. Демократска странка треба да захтева да се Бошко Обрадовић хитно избаци из СзС или да Демократска странка одмах напусти исти! Одавно је требало ово да решимо. Сад је крај“, твитнуо је, рецимо, Божовић.

Реакција Зорана Лутовца, председника ДС-а, такође у недељу, садржала је критику, али и позив за повратак на оно што је заједнички интерес опозиционих странака: „Најоштрије осуђујем потпуно непримерен начин комуникације Бошка Обрадовића. То није у складу са циљем због кога смо формирали Савез: нормализација Србије. Вређањем проф. Мићуновића увредили сте све.“Лутовац је још замолио све у опозицији да престану да се баве једни другима и да се окрену борби против аутократије.

У то име, дао је и лични пример, подсећањем на афере власти (Крушик, Јовањица, Савамала…), али биће да му се није баш омакло да истог дана ретвитује и оцену новинара Николе Томића поводом реакција на Обрадовићев твит – у којој се наводи да се „срећом лако види, само ако хоће да се види, ко је једва дочекао зарад промоције сопственог интереса, а ко је љут због принципа и угроженог заједничког добра“.

Лутовац ипак није желео да даље елаборира ко би могао бити тај ко „промовише сопствени интерес“баш као што ни Божовић, у изјави за НИН, не изговара ништа што би изгледало као отворени напад на председника ДС-а.

Божовић, међутим, не одустаје ни од става „или ми, или Двери“: „Или ће СзС да покрене питање кажњавања Бошка Обрадовића, као што је урађено и у случају Жељка Веселиновића из Слоге, или ДС излази из СзС јер немамо шта да тражимо са такозваним партнерима са којима желимо да мењамо Србију набоље, а који ћуте на бруталне лажи, клевете и увреде које је Драгољуб Мићуновић добио од једног од лидера СзС, Бошка Обрадовића“, рекао нам је Божовић у понедељак.

У уторак је стигла и оцена самог Мићуновића да је време за излазак из СзС, а исто је, сва је прилика, поновио и Милојичић гостујући на РТС-у исте вечери, у време штампања НИН-а. Истовремено, на „смиривање страсти“позвао је и Драган Ђилас.

Док се у делу бојкоташке јавности утешно тврдило да, након званичног расписивања бојкота, постојање СзС престаје да буде битно, у разговорима са представницима различитих чланица Савеза добили смо уверавања да се могућност распада не узима у обзир. Сасвим напротив, помињу се нови заједнички планови, а цео случај тумачи се у истом кључу – наводно је реч о кулминацији унутрашњег сукоба у ДС-у, у коме је незадовољство „поражене струје“на последњим страначким изборима, појачано одлуком о изборном бојкоту.

Један од саговорника нам саветује да се „кладимо на опстанак СзС-а“, а од другог добијамо прецизан списак појављивања незадовољних чланова ДС-а у провладиним медијима у последњих неколико дана, и све то као аргумент тезе да иза свега стоји намера да се издејствује промена одлуке

о бојкоту. Томе у прилог требало би да иде и анкета са твитер-налога „жута подморница“за који се верује да припада управо некоме од незадовољних чланова ДС-а. Постављено питање гласи: ако би демократе направиле листу од 150 стручних, неукаљаних, нестраначких личности и сутра изашле на изборе на челу са Зораном Лутовцем, да ли бисте за ту листу гласали?

Слично тврди и саговорник из ДС-а, иначе заговорник идеје бојкота: он је уверен да, све и да се званично на страначким органима поднесе захтев за излазак из СзС, а потом и на изборе, не постоји могућност доношења такве одлуке. Та прогноза ослања се на чињеницу да је одлука о бојкоту у септембру донесена огромном већином, али и подсећање да је свега двадесетак чланова (од 186) недавно напустило седницу Главног одбора, све уз оптужбе о кршењу процедуре.

Међу чланицама СзС кружи и верзија према којој незадовољни део ДС-а има и резервни план, за случај да, ни након „мамца“у виду смањења изборног цензуса са пет на три посто, не успеју у настојању да убеде страначку већину да ипак изађу на изборе. Према тој, већ недељама присутној верзији, постоји план о формирању изразито проевропске изборне листе Србија 21, и то на темељу Декларације о политичкој будућности модерне европске Србије, међу чијим потписницима су и неки чланови ДСа скептични према идеји бојкота. У децембру, када је та Декларација промовисана, њени потписници демантовали су спекулације о прављењу изборне листе, а званичне потврде да се нешто од тад променило и даље нема.

Нема, међутим, ни нечег што делује много важније за будућност Србије: истраживања показују да постоји огроман јаз између броја људи који желе промене (милион и шестсто хиљада) и броја оних који подржавају постојеће опозиционе странке (600.000). У Србији јесу свакаква чуда могућа, али ипак делује мало вероватно да су баш унутаропозиционе свађе прави начин да се тај јаз превазиђе.