Тешко је приказати стварност гором него што она јесте
Ова власт не гледа филмове и не верујем да ће неко од њих да види овај филм. Баш их брига. Њих занима шта се дешава на Пинку, шта се дешава у медијима који су њима важни због гласача. Филмаџије су једна опскурна мала група људи која њих претерано не занима. Волео бих када би неко из власти погледао овај филм и сагледао Србију и друштво на тај начин, али њих то не занима
Отац је назив новог филма редитеља Срдана Голубовића (47) чија ће премијера бити у секцији Панорама на овогодишњем фестивалу у Берлину, а само неколико дана касније, 28. фебруара, отвориће 48. београдски Фест. Тако почиње свој фестивалски и биоскопски живот ово остварење на које се дуго чекало.
Глумац Горан Богдан је отац који остаје без посла, жена му због немоћи и немаштине покуша самоубиство и заврши на неуропсихијатријској клиници, а његову децу додељују хранитељској породици јер он нема сталних прихода да их издржава. И ту почиње његова борба са Центром за социјални рад у свом граду, ход по мукама на путу за Београд где тражи правду од надлежног министра…
Идеју за ову горку причу, редитељ и сценариста (други сценариста је Огњен Свиличић) добио је пре пет година:
„Прочитао сам причу о Ђорђу Јоксимовићу, човеку из Крагујевца, коме је Центар за социјални рад узео децу и који је пешке ишао за Београд да би штрајковао испред Министарства за рад и социјалну политику. Та прича ми је била веома занимљива, подсетила ме је на Вендерсов Париз, Тексас. Јако ме је интригирала и видео сам да има филмичност у себи. Разговарао сам са поменутим јунаком, дружио се, и полако сам почео да склапам коцкице. Небојша Глоговац је требало да игра главну улогу, али десило се шта се десило и одложио сам снимање за шест месеци. Уместо Небојше изабрао сам Горана Богдана, али због његових година то је подразумевало и промену сценарија у неким сегментима.“
Данас, 2020, ваш филм представља најоштрију критику друштва у коме ваш јунак пропада?
Нисам се трудио да прикажем стварност гором него што она јесте. Нажалост, та стварност је таква, као што су такви и призори ове лепе а растурене земље. Обилазећи Србију да тражим локације за филм, схватио сам колико се овде системски радило да се уништи све што може да се уништи. А оно што је на крају потпуно уништено, то су човек, достојанство и било какав интегритет појединца. Ми овде живимо у неким заштићеним зонама, имамо свој комфор из којег можемо да причамо о слободи, достојанству, о етичким питањима.
Међутим, појединац о коме ја говорим осуђен је само на једну ствар – на преживљавање. Тај мој јунак није неко ко се бори против система, он не трага за слободом нити тражи достојанство, он нема тај луксуз да о томе мисли. Он се као животиња бори да преживи и да врати једино до чега му је стало, своју децу.
Али, њега је до те стравичне беде довео управо коруптивни систем у коме за њега нема посла и који му због тога одузима децу?
На његовом примеру се види како изгледа када се у једном систему споје отоманска корупција и британска бирократија. Мој филм је усмерен на ово друштво и јасно се види шта је ово друштво учинило једном обичном човеку. Мало које друштво је овако растурено до темеља, рекао бих до корена. Ипак, чини ми се да је позиција обичног човека и у неким другим системима такође страшна. Међутим, наша стварност је много ирационалнија и луђа од филмова које ми правимо. А ја сам се у овом филму само трудио да пратим живот. И стварност.
Помало, као у неким од филмова црног таласа?
Мислим да су редитељи тзв. црног таласа правили филмове који су били занимљивији од стварности. Данас је стварност постала толико декадентна и невероватна, да ми, мислим на редитеље, у ствари, не можемо да је сустигнемо. И нема те фикције која може да достигне размере ирационалности онога у чему ми живимо.
Имате ли идеју шта је то што данас занима свет, мислим на селекторе међународних филмских фестивала и филмске жирије, кад је реч о филму који долази из Србије?
Што се више бавим овим послом, мање разумем и знам шта је то што допире до стране публике, фестивала, селектора… Радећи овај филм трудио сам се да се тиме не бавим, већ сам покушао да до краја направим филм који нема компромис и који у сликању овог света иде потпуно до краја. Па шта буде.
Може се догодити да вам неко стога каже како сте политички некоректни?
Ја сам се помало и трудио да будем политички некоректан. Политичка коректност, наравно, није негативна, јер то није ниједна коректност. Али је политичка коректност као појам почела да бива веома злоупотребљавана. Тако гледајући, ми не живимо у друштву у коме уопште постоји коректност. Па, ако се већ као уметници бавимо оваквим темама, не смемо да будемо политички коректни. Морамо да идемо до краја, морамо песницом у главу, морамо да имамо храбрости да ту ствар до краја представимо онако како мислимо да она јесте.
И још једном, како на филмску Србију гледа тај велики филмски свет?
Гледа нас, наравно, са предрасудама. И ми гледамо неке друге средине са предрасудама. Када гледамо ирански филм, ми га гледамо са предрасудама које имамо о том свету, или било који други филм. Једино што гледамо без предрасуда је амерички филм јер је та популарна култура нешто на чему смо одрасли. Ја сам у овом филму био радикалан и најближи свом првом филму Апсолутних сто, у ономе што се зове ићи до краја без икакве калкулације.
Ово је ваш трећи филм на Берлинском фестивалу. У Панорами су били Клопка и Кругови, и могло се очекивати да Отац буде у главном такмичарском програму. Имате ли објашњење зашто није, ако се има у виду тако велики број моћних копродуцената које видимо на уводној шпици?
И ја сам се надао да ће филм бити у главном програму. Али, велики фестивали имају своју политику која није везана само за квалитет филма, већ и за неке друге критеријуме. А ми смо једна мала земља која ни геостратешки ни политички више није занимљива.
Мислите ли да је Србија била занимљивија том свету пре 13
година када сте у Берлину имали Клопку?
Не, мислим да је била најзанимљивија у време Милошевића. Тада је Србија била обележена и изолована земља из које долазе неки чудни људи, и већ то је имало неку врсту интриге. Ми смо сада потпуно незанимљиви, неинтригантни, и притом мислим да тога нисмо баш свесни. Нисмо свесни истине да не припадамо некој великој култури да би неки филм који долази одавде неко тамо жељно чекао. Ми смо једна мала земља и сваки филм који уђе на неки од великих фестивала представља велики успех. У време Југославије, ми смо скоро сваке године имали филм у Кану, Венецији, Берлину… Али, то је била велика земља и важна земља, земља са великом кинематографијом. Србија је данас у сваком погледу, политички, економски и културно, на репу Европе.
Шта је то што српски филм има у својој традиција да би на то могао да се ослони?
Ми имамо црни талас за који ја мислим да је једна врста референце оне кинематографије која је била храбра, политички провокативна, а у себи је имала потребу да свет слика онаквим какав јесте. Ми већ имамо неке филмове у којима се види утицај црног таласа, и мислим да их је све више. У том контексту видим и свој филм.
Размишљате ли о томе како ће се власт осетити погођеном после приказивања вашег филма?
Не размишљам о томе, али бих волео да се то догоди. Међутим, ова власт не гледа филмове и не верујем да ће неко од њих да види овај филм. Баш их брига. Њих занима шта се дешава на Пинку, шта се дешава у медијима који су њима важни због гласача. Ми смо једна опскурна мала група људи која њих претерано не занима. Ја бих волео када би неко од
Мислим да су редитељи црног таласа правили филмове који су били занимљивији од стварности. Данас је стварност постала толико декадентна, да редитељи не могу да је сустигну. И нема те фикције која може да достигне размере ирационалности онога у чему ми живимо
њих погледао овај филм и сагледао Србију и друштво на тај начин. Али, њих то не занима.
Па тако можете бити мирни?
Не знам да ли то значи бити миран. Јер, више бих волео да ова прича изазове неку врсту реакције. Ја нисам редитељ који снима филм по сваку цену, да би правио неку врсту провокације. Али уметност, ако је ангажована, има смисла ако се јави нека реакција.
Како оцењујете улогу Филмског центра Србије последњих година у развоју српске кинематографије и шта је улога ове институције данас?
Прошло је пет година како је Филмски центар практично обновљен и у том периоду је показао веома значајне резултате. Он је данас озбиљан Филмски центар који има велики новац и резултати тога се виде већ данас, а верујем да ће се тек видети. Последњих шест месеци су се појавили први филмови који су добили новац на конкурсима који имају свој редовни циклус рада. Мислим да је са Филмским центром у последњих пет година направљен велики успех, велики помак, и он данас веома добро ради. А оно што је најважније, оваквим својим радом, Филмски центар је дао могућност свима да снимају филм. Не памтим када су млади редитељи више веровали да постоји могућност да дођу до филма, него последњих година. Дуго је трајао период у коме су млади филмски уметници мислили да је то потпуно немогуће. Не бих волео да се сада урушавају ствари на којима је тај Филмски центар тако добро постављен. Мислим да ми, људи из струке, имамо право да руководству Филмског центра кажемо шта мислимо да није добро у његовом раду, јер та институција је пре свега наша кућа. А тим пре се морамо бринути о Филмском центру јер смо имали једну институцију културе која је сјајно функционисала у земљи у којој ништа не функционише. Морамо сви заједно да се боримо да тај Филмски центар сачувамо онако како је давао резултате.
Да ли сте чули за идеју новог директора ФЦС да се овако устројен Филмски центар на известан начин децентрализује?
Нисам чуо, и не знам шта би то подразумевало. Мислим да Филмски центар треба да остане овакав какав јесте, централизован, јер је то једини начин да он и даље функционише онако добро како је до сада.
На шпици вашег филма је импресиван број иностраних копродуцената - из Француске, Немачке, Хрватске, Словеније… Да ли вам је то омогућило да лако снимите филм?
Све почиње од новца који се добије на конкурсу Филмског центра Србије. То је новац који аутору омогућава да конкурише у другим земљама за додатна средства. Од тренутка када добијете новац у ФСЦ, треба вам најмање три године да прикупите онај већи део средстава да можете да снимите филм. Иначе, новац који се овде добије за дугометражни играни филм је дупло мањи од онога што се за исте потребе добије у Хрватској, на пример. Ми смо из тог разлога осуђени на копродукције. То је, с једне стране добро, а са друге стране то носи неке проблеме: буџет филма расте, имате обавезу да узимате сараднике из тих држава… Тако овде редитељ, ако има најбољи сценарио, може да сними филм једном у пет година. Између мојих претходних филмова био је размак шест година, а од Кругова до овог филма прошло је седам година. Било би добро када би редитељ, са добрим сценаријем, могао да снима филм бар на четири године.
Мислите као некада кад су прашки ђаци снимали кад су пожелели?
Да мислим на генерацију Срђана Карановића, Горана Марковића, Горана Паскаљевића… Они су снимали филм на сваке две године.
Да, али у којем времену је то било?
Знам да није за поређење, тада је то било могуће. Такав рад им је дао слободу да раде различите ствари, да снимају различите филмове, тематски и жанровски. Имали су озбиљан уметнички континуитет и из тога су проистекла нека изузетна дела. Данас је друго време, данас то више нигде не постоји, не само овде већ нигде у Европи. А код нас је, нажалост, то све још мало горе него у кинематографијама са којима смо се поредили пре неколико деценија.
Мој филм је усмерен на ово друштво и јасно се види шта је ово друштво учинило једном обичном човеку. Мало које друштво је овако растурено до темеља, рекао бих до корена. Ипак, чини ми се да је позиција обичног човека и у неким другим системима такође страшна