Раздор због Брке и друга чуда
Уз све унутрашње сукобе с којим се носи, бојкоташка опозиција је Вучића довела у непријатну ситуацију, али и даље нема гаранције да би избори могли бити поновљени у фер условима. Извесна је само неизвесност
Уз све унутрашње сукобе с којим се носи, бојкоташка опозиција је Вучића довела у непријатну ситуацију, али и даље нема гаранције да би избори могли бити поновљени у фер условима. Извесна је само неизвесност
Када, 26. априла увече, актуелна власт буде прогласила још једну блиставу победу, а кључне опозиционе снаге саопште да је бојкот избора у потпуности успео, само једно ће бити извесно: нико у Србији неће знати ни када ни како ће се завршити криза која је довела до стварања најкомпликованије политичке сцене од обнављања вишестраначја почетком деведесетих.
Биће, ипак, да је сама та неизвесност напредак у односу на време пре избијања грађанских протеста, када је сав политички живот у Србији почињао и завршавао се једним именом – Александар Вучић. Парадоксално, о напретку се може говорити иако је унапред јасно да ће Вучићева формална моћ после парламентарних и локалних избора бити и већа него данас: ипак, он више није једини који води игру, већ постоји и снага на чије потезе мора да реагује. А изгле
да да у томе није баш увек и потпуно успешан.
Јер, упркос разним „штаповима и шаргарепама“највећи део опозиције у суботу је и званично прогласио бојкот и тешко је замислити да би се, 11 недеља пре избора, могао предомислити – бар кад је реч о гласању за будући републички парламент.
Захваљујући томе - судећи према досадашњим испитивањима јавног мњења - могуће је замислити да нико осим напредњака, социјалиста и странака националних мањина, не успе да пређе чак ни смањени изборни цензус од три посто гласова. А то тешко да иде у прилог „проевропском“лидеру.
Наравно да су промене могуће у кампањи која, формално, тек почиње – од појаве неког новог „Белог“, који је, на председничким изборима 2017, успео да освоји скоро 350.000 гласова (на друштвеним мрежама овога пута типује се на јутјубера познатог по
имену Бака Прасе) до успешног предизборног „пумпања“неког од кандидата са познатом политичком биографијом. До сада се у анкетама најбоље котирао Александар Шапић, коме се, међутим, десио необичан „пех“: само недељу дана након објављивања одлуке о заједничком изборном наступу његовог Српског патриотског савеза (СПАС) са Здравом Србијом Чајетинца Милана Стаматовића и Коалицијом Заједно за Шумадију Верољуба Стевановића – Шапић је саопштио да од тих договора нема ништа и да ће се за гласове грађана борити самостално.
То, ипак, не значи да Стаматовић, иначе један од оснивача „бојкоташког“Савеза за Србију, неће бити део богате изборне понуде: спекулише се о могућој листи „локалних шерифа“, на којој би, поред њега и Стевановића, били и Драган Јовановић из Тополе, Владан Васић из Пирота, Југослав Стајковац из Александровца...
Наравно да ће на изборима учествовати радикали, већ се препоручила и „Метла“, чијом дршком управља Демократска странка Србије, а на десном боку готово сигурна је још и појава Мише Вацића и Заветника. За садa.
На супротној страни се кандидује још једна листа интересантног имена – Звоно, а не странке, где ће се наћи Либерално/демократска партија Чедомира Јовановића, покрет Глас Николе Самарџића, разни млади лидери и групе грађана, али и коалиција Толеранција, која окупља мањинске странке. Ова последња могла би бити кључна и омогућити им улазак у парламент под далеко повољнијим условима, предвиђеним за странке мањина – исто што би се могло десити и Војвођанском фронту, који окупља Лигу социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, Војвођанску партију Александра Оџића и Демократски
савез војвођанских Хрвата Томислава Жигманова.
У ниском старту је и Странка модерне Србије коју најчешће представља копредседница Татјана Мацура, а на борбу гласачким листићима позива и Зоран Живковић, иако ће његова Нова странка одлуку о учешћу донети тек након расписивања избора. Потписе за учешће на изборима требало би да скупи и онај део покрета Један од пет милиона који је најавио учешће на изборима за чије бојкотовање се залаже, а спекулише се и о прављењу листе Србија 21, али и могућем њеном „сабирању“са неком од већ поменутих опција.
Све и да списак изборних листa буде рекордно дуг, најава изборног бојкота највећег дела реалне опозиције, Вучићу је већ направила проблем – осим што је натерала западне званичнике на учесталије критике стања у земљи, одузела му је и једну од важнијих техника скупљања гласова и мотивисања сопствених бирача да изађу на изборе. Јер, уобичајену кукњаву - „сви против мене једног“- ни отварање још три нова Пинк канала не би могло учинити уверљивом ако је јасно да на изборима не учествује демонизовани пакет „Ђилас, Обрадовић, Јеремић и Трифуновић“.
То би, ипак, требало да буде само ситна непријатност у односу на проблем с којим би, према нади и плану бојкоташа објављеном на суботњем скупу, власт требало да се суочи након избора. Према усвојеној Декларацији, бојкоташи се обавезују да ће сваки покушај формирања власти на основу резултата „лажних избора“сматрати актом рушења уставног поретка. У тексту се наводи да ће такву власт сматрати нелегитимном и против ње ће се борити свим врстама отпора и грађанске непослушности.
„Наставићемо борбу за слободне медије и слободне и поштене изборе свим расположивим легитимним средствима са циљем демократизације Србије“, наводи се у Декларацији. Додаје се да ће се супротставити насиљу „посебно сваком екстремизму повезаном са режимом“и обавезује на солидарност у заштити свих угрожених грађана који „се нађу на удару песнице власти због другачијег мишљења или критичког деловања“.
Наравно да је, у овом тренутку, спремност грађана за грађанску непослушност доста упитна - као што
је нејасно колико ће, у условима медијске блокаде, бити успешна намера бојкоташа да грађанима објасне зашто не би требало да иду на изборе. Уз све то, над главом су им и унутрашњи сукоби и проблеми који нису нестали током заједничког суботњег скупа и потоње протестне шетње. Напротив.
Конкретан план кампање требало би да буде познат након састанка представника целог блока (они кажу „целе опозиције“) који би, како сазнајемо, највероватније требало да се одржи у понедељак. До тада се развијају идеје - рецимо, из ПСГ је, кажу наши извори, стигао предлог да се кампања зове „Играј се сам“, а у СзС су закључили да никако не би смело да се деси да се прича само о Вучићу („бојкот ПРОТИВ“) већ да је неопходно да се грађанима објасни како би Србија могла да изгледа без напредњака на власти („бојкот ЗА“). Свесни су, кажу, да велики део Србије није ни чуо за идеју и смисао бојкота, па су због тога већ кренули на терен да разговарају са што више грађана.
Има, међутим, и оних који су спремни да бојкотују изборе, али не и да се у том облику борбе удруже баш са сваким. Примедаба је било одавно, нарочито на релацији грађанска Србија – Двери, али је, судећи бар по Твитеру, кључној замени за недостајуће јавне дебате, идеолошки сукоб у опозиционом делу Србије ескалирао након што се на говорници у суботу појавио Слободан Самарџић, некадашњи истакнути члан ДСС-а, данас лидер Државотворног покрета.
Једна страна га је оптуживала да је „с Коштуницом рушио Ђинђића, подржавао ЈСО, одобравао кад је Јочић рекао да од демократа треба направити санитарни отклон“(Драган Шутановац) и оптуживала га као „бившег Вучићевог коалиционог партнера“(Горан Радосављевић, потпредседник СДС). Одговори су базирани на другим сећањима: „Кад је требало бити власт, није сметао СПС, Коштуница, ПУПС, а ни Палма. Сад кад треба бити опозиција без мандата и привилегија, проблем им је Слободан Самарџић. Лицемери“, твитао је Владимир Тодорић (НС).
Све то навело је Ђорђа Вукадиновића – који се, иначе, залаже за излазак на изборе - да позове „оне који имају своје разлоге против бојкота да их поштено изнесу, а не да правимо тему од Брке Самарџића“. Према његовој оцени, све време се „првенствено ради о борби за примат унутар и око Демократске странке“, у којој су сви други „помало колатерална штета“.
Занимљиво је и да је појава Самарџића коришћена као крунски доказ да је СзС „десничарски“и „проруски“, иако Државотворни покрет
Парадокс је што ће Вучићева формална моћ после избора бити и већа него данас, али упркос томе он више није једини који води игру, већ постоји и снага на чије потезе мора да реагује. А изгледа да у томе није баш увек и потпуно успешан
није део тог Савеза, а на скупу су учествовале и друге странке које не припадају СзС, нису десничарске, а залажу се за бојкот: већ поменути ПСГ, али и странке чији представници нису излазили на бину, СДС Бориса Тадића (у чије име је присутан био Константин Самофалов) и НДМБГД (Добрица Веселиновић).
Судећи према ономе што нам је рекао Радомир Лазовић из НДМБГД, чињеница да представници тог покрета нису говорили на скупу не значи да су му присуствовали с пола воље и једном ногом напољу: „Не знам да ли се икада десило да се овако широки консензус направи око неког питања. Све опозиционе
организације, организације цивилног друштва, међународна заједница, експертске групе, па на крају чак и сама партија на власти, сложили су се да изборни услови нису фер. Сматрамо то једном великом победом“, оцењује Лазовић и као другу значајну ствар наводи то што су „готово све опозиционе организације одлучиле да не пристају на лажиране изборе и фингиране демократске процесе“. А уз оцену да је „почетак одличан“, каже и да ће НДМБГД учествовати у кампањи са остатком опозиције, али ће наставити и своје акције које су окренуте директном укључивању људи, разговорима на улици и борби за сваког човека.
Халабука настала због неочекиване појаве Самарџића на бини није, међутим, успела да сакрије још једну озбиљну опасност која прети идеји бојкота и њеним заговорницима. Спекулације према којима се део СзС увелико спрема за учешће на локалним изборима, првенствено у садашњим „опозиционим“општинама (Параћин, Шабац), најпре су јавно изнеле омладинке из „1 од 5 милиона“, а потом је таквим прогнозама, тајанственом изјавом да ће „бити донета добра одлука“, врата отворио Небојша Зеленовић, председник општине Шабац и лидер Заједно за Србију (ускоро дела Уједињене ДС).
Ако би до изласка на локалне изборе у садашњим „оазама слободе“дошло, то, како су нас у понедељак уверавали у СзС, не би била заједничка одлука. Напротив - свако ко би кренуо тим правцем би се „искључио из Савеза“, говорили су наши саговорници, док је Вук Јеремић у гостовању у емисији Прави угао објашњавао да се „у бојкот лажних избора не може ићи допола“.
И без могућег сукоба око локалних избора у појединим општинама, одлука о бојкоту довољно је ризична, јер лако може водити ка периоду још дубљег мрака који је већ добро обавио Србију. Наду да ће бојкот показати да власт нема легитимитет, што би је натерало на брзо расписивање нових избора под фер условима, баш и не подгрева подизање активности САД и ЕУ око решавања косовског питања. У НИН-у од 23. јануара Тања Фајон, председница одбора ЕП за стабилизацију и придруживање Србије ЕУ, дала је и критеријум легитимности власти – изборни одзив бар 40 посто уписаних бирача.
Власт је, с друге стране, јасно показала да нема намеру, а можда више и не може, да иоле попусти и грађанима врати бар минималан степен политичких слобода, што период дубљег мрака пред свитање чини готово неизбежним. Ту дуго чекану зору неки ће можда и (политички) дочекати, а у каквим формацијама и међусобним односима – тек ћемо видети. Ако понављања парламентарних избора не буде, прва следећа шанса за расплет могли би да буду председнички и београдски избори 2022.
План кампање за бојкот избора требало би да буде донет у понедељак на састанку целог блока, а за сада се говори да ће, осим позива да не излазе на изборе, грађанима бити нуђена и идеја о томе како би Србија могла да изгледа без СНС-а