О старим љубавима и новим почецима
БРИТАНИЈА НАКОН ИЗЛАСКА ИЗ ЕУ
За Бориса Џонсона, али и за бизнисмене с обе стране Ламанша, од највеће важности је питање будућих трговинских односа са Бриселом, мада премијер у случају неуспеха као адут чува Доналда Трампа који му је обећао најбољи могући пословни споразум
За Бориса Џонсона, али и за бизнисмене с обе стране Ламанша, од највеће важности је питање будућих трговинских односа са Бриселом, мада премијер у случају неуспеха као адут чува Доналда Трампа који му је обећао најбољи могући пословни споразум
Три и по године је прошло од референдума о британском чланству у Европској унији, а 31. јануара 2020, дана изласка Британије из Уније, вероватно се нико неће сећати као неког посебног тренутка. Већини на Острву је Брегзита преко главе и са олакшањем и без посебних емоција дочекали су тренутак након кога јавном сфером Велике Британије више неће доминирати та фамозна реч која је постала синоним за излазак једног малог дела из веће целине. Јер, како је пре неки дан то лепо дефинисао министар спољних послова Данске, у Европи постоје само две врсте држава: мале и оне које још увек не схватају да су мале. Влада је покушала да мало размрда духове пуштајући у оптицај свечани новчић од 50 пенија, са бизарним натписом на реверсу „мир, просперитет и пријатељство са свим народима“– помало чудан одабир поруке, имајући у виду повод којим је новчић искован. Премијер Борис Џонсон (у наставку БоЏо) није имао среће ни са прославом изласка, будући да га је Најџел Фараж претекао и заказао журку испред Парламента. Шарена гомила разуларених ликова је одушевљено славила Брегзит, све док часовници нису показали 23.00 (поноћ у Бриселу), поручујући притом свим политичарима и познатим личностима које су се икада замериле идеји безусловног напуштања ЕУ да fuck off!
Наравно, Британија остаје у Унији до краја ове године. Последњег дана у јануару је само активиран престанак британског чланства и означен почетак прелазног периода током кога ће бити потребно постићи договор о будућим односима са ЕУ. Током наредних једанаест месеци, земља остаје у систему јединственог тржишта, слободног кретања, уплатиће доприносе у ЕУ буџет и за ову годину, те остаје под јурисдикцијом Европског суда правде. То такође значи да ће Британци током 2020. морати да поштују све прописе Уније којима још увек подлежу, али неће моћи да утичу на њихове евентуалне измене, будући да њихови посланици више неће присуствовати седницама Европског парламента. А како ће се ствари одвијати почев од 1. јануара 2021. зависиће првенствено од врсте договора који Лондон у међувремену постигне са Бриселом – ако га постигне пре краја године.
За владу и пословну заједницу, најбитније је питање будућих трговинских односа. Уколико Британија жели да остане у систему јединственог тржишта – што је пре свега очекивање бизнисмена – мораће да се подвргне бар неким европским прописима над којима не би имала контролу. Будући економски договор ће подразумевати и решавање питања стандарда и контроле квалитета увозне робе, како са ЕУ, тако и са другим државама са којима ће Лондон сада преговарати. Економисти и бизнисмени са друге стране канала желе добар развод којим би се очувала квалитетна пословна сарадња – Британија је ипак тржиште од 65 милиона муштерија са великом платежном моћи. Али опет, нико и не жели преко мере фаворизованог пословног конкурента у најближем комшилуку.
Разбарушени БоЏо игра на карту оног другог наранџастог политичара преко баре, америчког председника Доналда Трампа, који му је већ обећао најбољи могући пословни споразум. Али ништа није бесплатно; зна се да ће Британија морати да отвори своје
тржиште за неке америчке прехрамбене производе који су ЕУ законима досад били спутавани. Исто се односи и на цене лекова америчких компанија, који су досад на британском и другим европским тржиштима продавани испод онога за шта Трамп сматра да је тржишна цена. Постоје и неке теоретске препреке очекивањима да ће Лондон током године постићи економски споразум и са Бриселом и са Вашингтоном; пре свега јер су у ЕУ и у САД на снази различите економске идеологије – споразум са једним би могао да садржи клаузуле које спречавају споразум са оним другим. Грађане Британије пак највише интересују практична питања, попут оних како ће од следеће године бити регулисано путовање у земље ЕУ и правила за рад у иностранству?
У суботу 1. фебруара ујутро, све је још увек изгледало идилично. БоЏо је изјавио да је време за нови почетак, а таблоиди наздрављали првом дану „слободе“. У недељу 2. фебруара дошло је до драматичног преокрета – БоЏо је у врло конфликтном тону објавио да за Британију постоје неке црвене линије које се неће прећи, по цену завођења тарифа и царињења европске робе почев од 1. јануара 2021. У исто време, објављено је да је Форин офис наложио британским дипломатама да одсад у међународним институцијама седе видно удаљени од дипломата ЕУ. Појашњење овог заокрета дошло је од министра спољних послова Доминика Раба; изгледа да је наводно претходно обећање Брисела да ће Британија добити економски споразум попут оног који Унија има са Канадом преко ноћи повучено, те да ће уместо тога највише моћи да рачуна на споразум какав ЕУ има са Норвешком. За разлику од Канаде као ваневропске државе, Норвешка у замену за приступ јединственом тржишту подлеже бројним правним регулативама Уније – у просеку један од пет закона ЕУ примењује се и на Норвешку. Трговина са Канадом је, напротив, безусловно изузета од царина, а оба ентитета имају слободу да договарају споразуме са трећим државама.
У понедељак ујутро, БоЏо је одржао ратнички говор и најавио да ће инсистирати на споразуму заснованом искључиво на слободној трговини, те упозорио да је у случају да га не добије, спреман на безуговорно стање које подразумева царине на робу са обе стране. Позивајући се на Адама Смита и Дејвида Рикарда, објавио је да је човечанству потребно британско вођство у одбрани принципа слободне трговине (занимљива констатација, имајући у виду да Британија управо излази из највећег блока слободне трговине на свету). Затим иде претња: ако неће ЕУ, има ко хоће: САД, Аустралија, Канада, Кина, Комонвелт, Африка… Иако захтева слободу трговине између ЕУ и Британије, БоЏо би да спутава неке друге слободе, па је најавио да ће од следеће године британске територијалне воде бити доступне једино британским рибарима! Овако оштра реторика је одговор на ранију изјаву Мишела Барнијеа да ће било какав споразум зависити од британске спремности да се подвргне неким од захтева ЕУ у циљу „задржавања високих стандарда које данас имамо у социјалним, пореским и сферама заштите животне средине и државне помоћи“. У замену за даљи приступ британских фирми јединственом тржишту, Брисел ће инсистирати на поштовању неких прописа ЕУ, на гарантовању европских стандарда у социјалној политици и заштити животне средине, те изнад свега – у даљој јурисдикцији Европског суда правде над Британијом. За премијера и конзервативце ово је апсолутно неприхватљиво. Ирски премијер Лео Вараткар је у исто време замолио Лондон да схвати како коначни договор мора да буде повољан за обе стране. Наравно, све је то засад у домену почетног одмеравања снага и ипак је тешко замислити да до краја године нека врста договора неће бити постигнута. Преговори крећу почетком марта и изгледа да нам предстоји узбудљива година.
Други велики проблем са којим се БоЏо сусреће је домаћи, питање распламсаног шкотског национализма. У исто време када је у петак увече гомила енглеских националиста одржавала прославу „слободе“у Лондону, шкотски националисти су у тишини одржавали протест који је више подсећао на бдење. Премијерка Никола Старџон захтева нови референдум о шкотској независности. БоЏо каже - имали сте референдум пре мање од шест година. Старџон одговара - јесте, али тај је одлучио да Шкоти већином желе да остану у Британији - чланици ЕУ, а сада имамо нову ситуацију. Став подупире тврдњом да су националисти на децембарским изборима за Вестминстер узели импозантну већину посланика у Шкотској. БоЏо одговара тачно, али на последњим локалним изборима 2016. сте заправо изгубили већину у Единбургу која вам је потребна да би захтевали референдум. Премијер тражи од Шкота да се стрпе и сачекају
Просечног ирског гласача спољна политика много не занима јер је земља на прагу рецесије, а корупција у политици попримила је размере епидемије
редовне изборе у Шкотској 2021. Он зна да је тренутно расположење међу Шкотима подељено и да му је неопходно да током ове године успешно доврши преговоре са Бриселом, постигне трговинске споразуме са САД и другим великим нацијама и тиме покаже Шкотима да Британија може и без ЕУ, а да је Шкотима боље да остану заједно са Енглезима, него да уместо независности добију туторство Брисела. Неочекивано, премијерка је у недељу добила ветар у леђа. У разговору за Би-Би-Си, Доналд Туск, бивши председник Европског савета, изјавио је да Европа осећа емпатију према идеји шкотске независности. Није баш јасно у ком својству Туск говори о овоме, шта о томе мисле Шпанци, те да ли је у питању искрено саосећање са Шкотима, дипломатски притисак на Лондон пред почетак преговора, или обична малициозност увређеног политичара?
У читавом том хаосу, нико не мисли на северноирске протестанте. Мученици су се здушно потрудили да спрече изгласавање договора који је са Бриселом постигла Тереза Меј, а који из данашње перспективе заправо изгледа веома добро, да би у замену добили бескрупулозног популисту који је током октобарских преговора одмах жртвовао интересе Северне Ирске. У Белфасту тренутно влада велико узнемирење да ће БоЏо дати максималне уступке по питању ирске границе, да би заузврат добио уступке на другим странама – и вероватно не греше. Готово је извесно да између Северне и Републике Ирске неће бити враћени гранични прелази (срећом!), а да ће проблем размене робе између Белфаста и остатка Британије бити решен царињењем у енглеским, шкотским и северноирским лукама, да би се наплаћена царина касније вратила у случају да роба не напусти територију Британије. Тиме ће Северна Ирска политички остати у Британији, а економски у ЕУ. Али алстерски протестанти се боје да би то могао бити почетак крњења британског суверенитета над Северном Ирском. Гостујући у петак увече на ирској државној телевизији РТЕ, прва министарка Северне Ирске и вођа Демократске партије униониста Арлин Фостер је рекла да је срећна због Брегзита, да жели добросуседске односе са Републиком Ирском, али да алстерски протестанти никада неће прихватити раскид уније са Британијом.
То знају јужно од границе. Иако се неки Ирци потајно надају да се након Брегзита ближи дан ирског уједињења, о томе не размишља нико од озбиљних политичара у Даблину. Било каква промена статуса кво би моментално довела до новог рата у Северној Ирској. У Ирској се 8. фебруара одржавају превремени избори, али они нити имају везе са дешавањима у Британији, нити су дешавања у комшилуку тема предизборних дебата. Премијер мањинске владе и воћа странке центра Фина Гел, Вараткар је одлучио да распише изборе након изгласавања неповерења једном од министара у његовој влади почетком јануара. Могуће је да је играо на карту спољнополитичког успеха који је постигао у вези с питањем ирске границе у преговорима са Лондоном. И имао је основа за таква надања. Иако независна више од 50 година до тренутка уласка у ЕЕЗ 1973, Ирска је у Европи углавном доживљавана као привезак Британије. Вероватно је да су политичари у Лондону и даље имали тај став када су након 2016. кренули у преговоре око ирске границе. Дочекао их је међутим самоуверени премијер једне у међувремену сазреле државе, који је јасно ставио до знања да ће Лондон морати да испоштује ирски став. Не само што је наступио чврсто, Вараткар је успео и да иза себе построји све остале чланице уније и тиме малим државама ЕУ демонстрира вредност јединства свих чланица када су интереси једне од њих доведени у питање. Ипак, рачуница за изборе му је била погрешна. Према анкетама у последњој недељи пред изборе, готово је извесно да следи смена и да се након девет година на власт враћа партија десног центра Фина Фол. Изненађујуће добро стоји и крајње десна странка Шин Фејн, политичко крило ИРА, која никада од стварања слободне ирске државе 1922. није учествовала у власти. Испоставило се да просечног ирског гласача питања спољне политике много не занимају у ситуацији када је Ирска на прагу рецесије, стамбена криза достигла алармантне размере, корупција у политици попримила размере епидемије, криминал потпуно ван контроле, а полиција у расулу.
Има ли стога ичега извесног на британским острвима у овом тренутку? Наравно – прва шампионска титула Ливерпула после 30 година! Ваљда овог пута Редси неће нешто забрљати?! Мада, што би рекао Гери Линекер прошле суботе у прегледу 25. кола Премијер лиге, „22 бода су најопаснија предност“.
Има ли ичега извесног на британским острвима? Наравно – прва шампионска титула Ливерпула после 30 година! Ваљда овог пута Редси неће нешто забрљати