Живимо у ноћи и не боримо се
Земље наследнице Југославије крипто су фашистичке. Оне се држе антифашистичког наслеђа док им то одговара. У том ревизионистичком паклу, да ли бих морао да бринем да ће песма „По шумама и горама“поделити јавност
Земље наследнице Југославије крипто су фашистичке. Оне се држе антифашистичког наслеђа док им то одговара. У том ревизионистичком паклу, да ли бих морао да бринем да ће песма „По шумама и горама“поделити јавност
Миленко Бодирогић (56) је рођен 1964. у Новом Саду где је на Филозофском факултету дипломирао југословенску књижевност. Од 1994. до 1998. уређивао је часопис за књижевност и ликовну културу ЧАС;ОПИС који је финансиран прилозима читалаца, углавном људи који су пред ратом избегли из Југославије и живели у иностранству. Од 2009. до 2014. објавио четири књиге у едицији Српска митологија – Прогнана бића, Бунтовници, Ишчезли и О биљкама, животињама и пределима. За књигу Прогнана бића добио је награду Београдског сајма књига и награду Политикиног Забавника. Маја 2007. године основао је издавачку кућу Орфелин, која се бави промовисањем дела фантастичне књижевности (овдашње и преведене).
Заједно са Сашом Илићем 2019. године, основао је едицију Ноћ Републике, као слободну, независну зону за југословенску књижевност. Прва књига у тој едицији је Пас и контрабас Саше Илића која је ове године добила НИН-ову награду за најбољи роман године. Друга књига је По шумама и горама, аутора Миленка Бодирогића, НИН-овог саговорника, којој су припала два, од пет гласова чланова жирија.
Шта је био основни мотив да напишете овакву књигу са оваквим насловом и садржајем? Је ли то ваш лични и литерарни опроштај са земљом које више нема?
Понекад, у малодушности, помислим тако. Да је то, кишовски речено, мој кенотаф, празан гроб, за земљу коју су крвавим губицама растргле и прождрале националистичке хијене. Али обично не мислим тако. Не, нисам се ја опраштао са Југославијом. Зашто бих? Јер и она и ја смо још ту и, парадоксално, како време пролази Југославије је све више и више. Толико је има, да се та радосна чињеница не да превидети и да се о њој мора писати. Зато сам још једном желео да се вратим у њене зачетке, у ужасну `41, и осмотрим те колосалне темеље на којима се, ево већ три деценије, граде потлеушице.
Док сам живео у Југославији ја је нисам примећивао, била је нешто попут чистог ваздуха. Ваљда је то одлика добрих друштава, да вас пусте да живите свој живот, да их не запажате. Југославија је, данас, могућност отпора, могућност борбе и непристајања на мржњу, пљачку и експлоатацију, на деградирање живота, она је дах слободе у нашим астматично стегнутим друштвима. Док сам скоро четири године ходао Фрушком гором, Калином, по Буковику и Црепољском, по Калничком горју, Похорју и Триглаву тај дах слободе ме пратио. Колико сте у својој књизи користили аутентичан документарни материјал?
На срећу Југославија је била друштво књиге, слова и писмености. Постоји богата историографија, књиге сећања, мемоари, зборници архивске грађе, немачки, италијански, усташки извештаји, сабрани, обједињени по времену и месту. Госпођа Бартуло, у мојој књизи, спрда се са том жељом да све буде забележено, свака ситница, па и безначајност. А мене је то радовало. Из тога настаје књижевност. Било је књига које сам проналазио у Матици, штампаних педесетих година, док још није уведено обавезно опсећање, чији су табаци били неразрезани. Нико их, за седамдесет година, није прочитао. И то ме је сневеселило. Веома, веома занимљиве књиге које сам морао да расецам ножем за писма.
Својеврсни мото ваше књиге исписан је на првој страници цитатом из књиге Ритмови немира, последњег југословенског уметничког горостаса, композитора и диригента Оскара Данона. Због чега он? Добар део четвртог Ходања у вашој књизи посвећен је њему.
У једном од слојева романа По шумама и горама бавим се, као што знате, зачецима партизанства. Оскар Данон је учествовао у оснивању Романијског партизанског одреда, он је један од првих сарајевских партизана, па је било сасвим природно да га сусретнем. У лето `41. Данон има 28 година, одавно је свршио студије на Музичком конзерваторијуму и на Филозофском факултету у Прагу, прилично је имућан. Данонови родитељи искористили су могућност коју помињем у роману, уз помоћ лажних докумената домогли су се Мостара, потом Италије и емигрирали у Америку. Зашто он није отишао с њима? Зашто је, уместо тога, 16. јула кренуо у партизане? Зашто се одлучио на борбу? То је круцијално питање кроз које се прелама цела епоха и на које, на овај или онај начин, варирајући га, покушавам да одговорим, можда безуспешно, кроз свих шест Ходања. То питање борбе. Тако Данон, и његова резигнација над данашњим Београдом, Загребом и Сарајевом, којих се одриче, постаје моја копча са временом садашњим: зашто се не боримо, зашто смо робови, зашто, обузети
међусобном мржњом, пристајемо на мрвице милостиње коју нам удељују најгори међу нама? Притом, остарели, деведесетогодишњи Данон се, у инат свима, не одриче својих политичких уверења, своје животне филозофије, свог погледа на свет. Он тврди да је Југославија његова једина домовина и смеши се. У осмеху тог старачког, препланулог лица ја сам проналазио утеху.
Данон се случајно, путујући из Прага за Сарајево нашао у Бечу, у ноћи 12. марта 1938. Читав град био је осветљен, сва светла су горела, улицама су кружили аутомобили и аутобуси отворених прозора, вијориле су се нацистичке заставе и мегафони су урлали Ein Volk, ein Staat – Anschluss! Светина се радовала, грлила и љубила, аустријски нацисти већ су хапсили по граду, а неки су људи по становима и кућама дрхтали од страха, као у оној Брехтовој песми у којој добоши силно добују. За Данона та ће пијана, оперетска ноћ у Бечу бити пресудна. Зло се ширило и преливало попут бујице и било је јасно да неће стати, да се разуларило, да је од њега немогуће побећи. Тад, у Бечу, зна да се мора борити. Све што ће Данон потом чинити у Сарајеву, и пре оног 16. јула, било је у знаку те борбе. А педесетак година касније поново му се указује та мартовска, бечка ноћ и никако да се оконча, никако да сване. Ми и данас живимо у тој ноћи и не боримо се.
Један од топонима у вашој књизи, има га и у последњој реченици у роману, јесте Чипуљић, родно село оца председника Александра Вучића. Случајно, намерно?
Свет се не врти око Александра Вучића, мада би он то, можда, желео. Ако одете у Бугојно и на гробље у Чипуљићу, тамо ћете видети гробове породице Вучић, али и један заједнички гроб породице Рајић, оца, мајке и сина. Отац се звао Миодраг и умро је 1989. године, а мајка се звала Алојзија.
Изнад очевог имена стоји звезда, а мајчино је исписано на дрвеном крсту. Ја не умем да измишљам. У априлу ћу отићи на гробље у Чипуљићу, биће то годишњица смрти мог пријатеља Рајића, запалићу две цигарете, једну за Алојзију, другу за Миодрага, јер били су страствени пушачи, и бићу очајан. Можда ћу покушати мом мртвом пријатељу Рајићу, сину Алојзије и Миодрага, тихо, испод гласа да отпевам Коњух планином.
Да ли сте, пишући своју књигу и насловивши је првим стиховима познате партизанске песме, размишљали да ћете због наслова и теме поделити јавност на начин како су декларисале поједине колеге?
Колико је мени познато све земљепотлеушице настале на темељима Југославије, барем декларативно, баштине традицију антифашизма, АВНОЈ-а, ЗАВНОХ-а, ЗАВНОБИХ-а… Чак су и њихове границе судом Бадинтерове комисије одређене одлукама тих антифашистичких органа. Песма По шумама и горама морала би, сходно томе, бити конститутивна. Али наравно да није тако. Земље наследнице Југославије крипто су фашистичке. Оне се држе антифашистичког наслеђа док им то одговара, а на стадионима се пева спремте се, спремте четници и нож, жица, Сребреница, пева се о месарима Макса Лубурића, дижу се руке у поздрав за дом спремни, руше се споменици НОБ-а, преименују улице и школе, попови, свећеници и хоџе млате својим црним одеждама и трују децу, снимају се гнусни филмови и штампају још гнусније књиге, и у том ревизионистичком паклу ја бих морао да бринем да ли ће песма По шумама и горама поделити јавност. То што је наслов моје књиге По шумама и горама, крајње интимистичке и интроспективне, готово баладне, то што је он скандалозан, скандал је посебне врсте и ви видите да се ове земље-потлеушице, како сам раније поменуо, узјогуне, да не могу да поднесу ту грандиозну идеју Југославије, идеју еманципације, једнакости и отпора.
А што се „колега“тиче, ја их немам. Не зато што они нису писци, ја то не знам, на вољу им, већ зато што ја нисам писац. Овако како живим, без бунта и отпора, ја сам ништа, а ништа, слутите, не може имати никакве „колеге“.
Како сте доживели неке од оптужби појединих писаца, или назови писаца, на рачун ваше издавачке куће и њена два романа која су поделила пет гласова жирија?
Те сам оптужбе доживљавао као продужетак континуиране харанге на НИН после насловнице у вези са афером Крушик. Можда месец дана пре објављивања НИН-ове награде у Новом су се Саду појавили плакати на којима Милан Ћулибрк додељује плакету НИН-ове награде Звездану Јовановићу. Бахате и богате шаљивџије на власти досетиле су се да је Звездан Јовановић убио Зорана Ђинђића и то повезале са властитим хистеричним инсинуацијама да НИН позива на убиство Александра Вучића, па се сад, тобоже, ортаци у злочину међусобно награђују. После тога све је имало след логичан као у ноћним морама: напад на НИН-ов жири, на лауреата Сашу Илића, на моју књигу и на Орфелин који је издао обе књиге. Притом, Орфелин је те књиге издао у изнудици, јер нико други није желео да их изда, ми смо их нудили другим издавачима, и тако је, јер није било друге могућности, оформљена едиција Ноћ Републике, едиција за југословенску књижевност.
Нарочито ме је погодило што се и Данас, једини дневни лист који редовно купујем и читам, прикључио таблоидима и харанги. Данас је одбио да у свом Сајамском додатку објави текстове о Илићевој и мојој књизи, а у срамној кампањи против НИНовог жирија његови су се извештаји кретали од паланачког наслађивања туђим мукама до подлих културолошких предрасуда о месту рођења прокажених. Паланка је заблистала у свом пуном сјају тамо где сам је најмање очекивао.
Док сам живео у Југославији ја је нисам примећивао, била је нешто попут чистог ваздуха. Ваљда је то одлика добрих друштава, да вас пусте да живите свој живот, да их не запажате. Данас, Југославија је могућност отпора, борбе непристајања на мржњу, пљачку и експлоатацију, на деградирање живота