ПРОМЕТЕЈ ИЗ НИКШИЋА
Прометеј из Никшића
Средином децембра био сам на 22. никшићким књижевним сусретима. Први пут у том граду, који сам током три дана боравка обилазио уздуж и попреко. Највише по дубини. И то од тренутка када сам на Тргу слободе угледао споменик народном хероју Југославије, Чедомиру Љуби Чупићу, којег су четници заробили, мучили у затвору, и јавно стрељали 9. маја 1942. године.
Свакога дана застао бих пред фигуром тог црногорског родољуба. Стоји на тргу, без постамента, леву ногу истурио напред, кренуо је негде. Тако изгледа из даљине. Када се приђе, види се ланац којим су му везане руке. Други крај ланца губи се под скутима дугачког шињела. Његов осмех, ухваћен фото-апаратом неколико минута уочи стрељања, овековечен је на споменику.
Из дубине сећања јавља ми се црно-бела фотографија коју сам шездесетих година прошлог века видео у некој књизи, вероватно у уџбенику за историју. Препознајем тај осмех, његов груби отисак у бронзи. То је осмех пркоса, чин храбрости у последњим тренуцима живота, али и горак осмех сазнања упућен присутнима на тргу који сведоче егзекуцији. На лицу Љубе Чупића нема панике, ни ужаса пред ништавилом смрти. Његов осмех као да долази из неке удаљене будућности коју он јасно види, и у коју ће кроз неколико тренутака закорачити. Он нам нешто поручује.
Задивљујуће је шта се све може прочитати у том отиску у бронзи.
Осам деценија касније тај осмех лебди над робљем. Живимо у времену у којем је морал укинут, извршене су погубне рокаде, добро и зло заменили су места, лицемерје и нитковлук уместо поштења и честитости, идеали су обесмишљени, не постоје више идеје за које се вреди борити, грађани су претворени у бесловесну гомилу, сведоци смо нових генерација најгорих које се боре за власт. Постали смо друштва без наде на читавом простору једне бивше земље. Не постоји сутра, већ само кавез суморне садашњости. По том кавезу тетурају хипнотисани поданици свакога дана богатији за још једну лаж, ослобођени стида и здравог разума.
Током боравка у Никшићу смештен сам у малом, приватном хотелу „Југославија“, чије три звездице светле интензитетом неке више категорије. Чуди ме да нема и четврте. Вероватно је разлог томе величина соба неодговарајућа за de lux категорију, али све је у том простору савршено и ничега не мањка. Имам осећај као да сам у кабини неког луксузног путничког брода. Име хотела призива путовање у прошлост.
Зидови хотелског ресторана, ходници и собе прекривени су фотографијама југословенских глумаца. Све саме величине. Нема тог хотела који има толико звезда као „Југославија“у Никшићу. У мојој соби је Милена Дравић, црно-бела фотографија. Препознајем кадар из филма Прекобројна. Хотелски кафе дизајниран је у стилу шездесетих и седамдесетих година прошлог века. По зидовима сцене из филмова који су класика YU кинематографије. У једном углу билетарница. Не, није кулиса, јер неколико девојака и младића стоји у реду. У дну кафеа примећујем широм отворена врата кроз која се улази у велику биоскопску салу. Као да сам залутао у кадрове филма који је одавно скинут са репертоара.
Ми смо данас у неком другом филму у којем пиротехника служи да прикрије непостојање било каквог сценарија. Ријалити је заменио гладијаторске игре. Уместо варвара, стижу нам мигранти.
На одласку уписујем у књигу гостију реченицу: „Да је Југославија била као овај хотел ’Југославија’, и данас би постојала.“
Остављам Никшић, Трг слободе и оног хероја који је доспео тамо где ми никада нећемо доћи.
Време у којем живимо не оставља на лицу осмех, већ само језиву гримасу пораза.
Ми смо данас у неком другом филму у којем пиротехника служи да прикрије непостојање било каквог сценарија. Ријалити је заменио гладијаторске игре. Уместо варвара, стижу нам мигранти. А на одласку из никшићког хотела, у књигу гостију уписујем реченицу - да је Југославија била као овај хотел „Југославија“, и данас би постојала