КАКО СУ НАС ОГЛОДАЛИ

Уцењени, омаловажавани, обесправљени радници Крушика кажу: „Али ви не разумете! Ово је војна фабрика. Знају они све о нама.“Зато сведоче тајно, а ћуте јавно

Ово што сте видели је тајна – није се догодило. Ово је војна фабрика, под строгом процедуром и безбедносним проверама. Зна се сваки покрет сваког радника. Али зна се и да су директори и власт оглодали фабрику до коске. И да је „све тако као што је Аца Обрадовић рекао“. Али не би они да говоре под именом. Да, знају, држе их на узици, као уцењену гласачку машину којој оверавају уговоре, ако су послушни, на свака три месеца. Да, истина је, кажу, водају их около на митинге подршке владајућој партији. „Али, то је ко хоће. Ко неће, ником ништа. Нема ни посла.“Зато радници Крушика бирају да у овој причи за НИН остану анонимни. И сведоче тајно. Ћуте јавно. Ево зашто.

Било је то као у америчком блокбастеру. Двадесетак припадника тајне полиције у цивилу са дугим цевима упало је у једну од зграда војне фабрике Крушик. У тој згради било је најмање 15 запослених пред чијим очима се одигравала готово филмска сцена. Али, није то био филм. Њихов дугогодишњи колега је одведен. И након тога једноставно нестао. Наредне три недеље његово име нико од сведока тог догађаја није помињао. Нити је икоме пријављен његов нестанак. И могао је, што се њих тиче, чини се, да нестане заувек. Сведоци овог догађаја, запослени у фабрици Крушик, владали су се по принципу омерте, закона ћутања који поштује мафија. Уцењени, омаловажавани, обесправљени радници кажу: „Али…, ви не разумете! Ово је војна фабрика. Правило ћутања је део безбедносних услова. У фабрику не можете мимо обезбеђења, а ни ван ње.“„Знају они све о нама. И приватно шта ко од нас ради, куда се крећемо и коме шта говоримо“, каже једна од две раднице непосредно испред капија некада модерне, моћне фабрике наоружања, једне од водећих у Европи, сада пред колапсом.

Радници Крушика нису део испреплетане мреже интереса коју чине лоби

трговаца оружјем и представници највише власти. Како су их онда убедили да ћуте чак и у ситуацији у којој нестаје њихов колега? „Једноставно, могли су рећи – ово што сте видели је тајна – није се десило, и они би послушали. Јер овде је тајна све“, каже један радник инсистирајући, попут свих осталих, на анонимности.

Готово сви које смо зауставили ту на улици надомак челичне ограде, сведочили су у корист Александра Обрадовића. Анонимно, јер кажу немају резервни план како да преживе ако остану без посла. Као алиби за ћутњу ређају - рачуни, кредити, деца…, кредити, рачуни, школовање у Београду, рачуни…., рачуни…, рачуни. А претња отказом као мач над главом.

Ранка Савић је председница синдиката АСНС. Она каже да се ових дана много говори о пословању Крушика, могућим коруптивним радњама и сукобу интереса у којем учествују високи српски званичници, али да се не говори и о запосленима у овој компанији. „Истине ради, и сами запослени ћуте уплашени од губитка посла и одмазде уколико проговоре“, каже Савићева за НИН. А у Крушику, „недостатак посла, капацитети се користе са мање од 20 одсто, недостатак репроматеријала, велики дугови према добављачима, кашњења исплате зарада и неуплаћивање

пореза и доприноса и нерешавање проблема радника на одређено време.“И поред члана 37 Закона о раду којим је утврђено да радни однос на одређено не може бити дужи од 24 месеца, у Крушику на одређено ради 2.069 радника. „Уговори се потписују са роком од једног до четири месеца. Тачно 1.800 радника ради на одређено време од две до пет година, њих 180 ради на одређено од пет до 10 година и 89 ради краће од две године“, каже Савићева. Уочавајући очигледно кршење Закона о раду и настојећи да помогну запосленима на одређено време, АСНС је покренуо иницијативу за пријем запослених у стални радни однос. Упутили су допис министру одбране Александру Вулину још 20. 12. 2018. Инсистирајући на ургентном решавању проблема запослених. Министарство одбране је наложило Надзорном одбору да реше проблем. И, бивши директор Крушика Младен Петковић, као и садашњи Владан Лукић обећали су пријем 300 радника који раде на одређено дуже од пет година на састанку са представницима АСНС. „Обећали али не и испунили“, кажу у синдикату. „Јер, раднике треба држати у страху. Ако не раде како им је наложено, морају знати да могу бити отпуштени по кратком поступку.“

Ево како тај страх изгледа на улици Ваљева.

„Ово је мало место, све се зна. Не могу да вам кажем ништа.“„Нема имена? Ако ми напишете име, бићете одговорни за мој отказ.“„Радимо на одређено више од десет година. Сменски рад, али остајање прековремено се не наплаћује.“

Један од организатора протеста у Ваљеву, иначе и сам радник Крушика, каже да је јуче потписао уговор на два месеца. „Доле се упада преко везе. Може посао, али мораш нешто да урадиш за странку. Тај Крушик сада је углавном гласачка машина. Ако нећеш у странку, а хоћеш посао,

Принцип је исти. Све у џепове појединаца, мало у државну касу. Зато се и не улаже у фабрику. Трпезарије и свлачионице су у ужасном стању, због дуговања већ пола године радницима не обезбеђују адекватну заштитну опрему

незванична цена за радно место је 2.500 евра. То ти је за уговор о раду на одређено. После те продужавањем уговора држе у страху, у неком облику зависности која се махом заснива на подршци странци“, сведочи.

Он тврди да на дан када Вучић или СНС држе митинг у Београду или неком другом месту, добар део погона не ради. Осталим данима прикупљају гласове, лобирају за странку уз причу да свако може да се запосли ако жели да се учлани у странку.

Само неки од тих радника видели су оца министра полиције Небојше Стефановића. „То је војна фабрика, на улазу је обезбеђење. Ми, радници смо у погонима, а ти људи пролазе у џиповима и не заустављају се. У овим објектима ради већи број радника но што је предвиђено. То је важно због безбедности, јер чули сте за случај Лучани. Све мере у технолошком поступку морају бити испоштоване да не би дошло до експлозије или ексцеса, пошто се ради са опасним материјама. Зато је тачно дефинисан број радника, као и количина материјала, барута, динамита… Више пута војна контрола је утврдила да је број људи већи од дозвољеног, а и количина опасних материја је већа од дозвољене. Преко свега се прелази јер фабрика није у стању да економски занови објекте, да их прилагоди потребама тако да у великој мери то утиче на безбедност самих радника“, тврди радник. Он додаје и да због дуговања које има Крушик већ пола године радницима не обезбеђују адекватну заштитну опрему, а по правилу, како наводи, након 18 месеци опрема би требало да се мења. Овај радник каже да Крушик више од пола године

нема средства за замену опреме тако да радници некада немају фирмину униформу и принуђени су да раде у сопственој. Због дуговања Крушика, последњих месец дана више од 60 одсто запослених „лежи“. Долазе на посао иако им је речено да посла нема, јер круже приче да ће посла бити. „Даће нама Вучић“, кажу они који верују у спасоносну одлуку само једног човека. Тврде да је ситуација таква јер је руководство пословало по принципу склапања посла са фирмом ГИМ. Уместо у касу компаније, новац је одлазио у приватне џепове.

„Нисмо ми луди. Видимо ми послове Слободана Тешића“, каже један од њих. „Ова фирма пљачкана је деценијама. Толико контроле, тако стриктне процедуре, такве безбедносне провере, а опљачкали им пред очима читаву фабрику. Мора да је онда свако у том ланцу. Промени се власт и промене директоре и руководство. Ти директори доведу нове добављаче, нове купце. А принцип је исти. Све у џепове појединаца, мало у државну касу. Зато се и не улаже у

фабрику. Трпезарије, свлачионице су у ужасном стању, шетају се пацови, објекти су неусловни“, кажу.

Старији запослени верују да ће оваква ситуација, у којој радници немају посла, али ипак им се продужавају уговори, трајати све до избора, а да ће након њих уследити откази. Ту их држе само да би сутра дали глас. О пословима ГИМ-а тврде довољно јасно говори државни ревизор који је прошле недеље дао извештај.

Радницима је представљено да је 2018. била рекордна година, производња у Крушику највећа у историји. За ту историјску годину радници нису добили никакав бонус. Сада, две године касније, најављено је смањење плате за 100 евра у просеку.

„Политика је успела до те мере да искористи профит саме фабрике да је довела у питање њено постојање. Видимо да се ту раде криминалне ствари. Отац министра Стефановића је из места близу Ваљева и кажу да је заинтересован за куповину Старог дома Војске или Официрског дома у Ваљеву, који је у власништву града. Та могућа куповина се доводи у везу са једним чланом градског већа којег зову популарно Теча, иначе, ради се о течи министра Стефановића. „Ова прича вам довољно говори на који начин људи доживљавају постављења и како се у овом граду долази до позиција“, каже један од запослених. Човек о којем говори иначе је пензионер и постављен у Градско веће по доласку СНС-а.

Зашто се у овом граду ћути о малверзацијама? „Па да ли ви знате да смо ми сазнали из НИН-а да је радник Крушика ухапшен?“

Запослени верују да ће оваква ситуација, у којој радници немају посла, али ипак им се продужавају уговори, трајати све до избора, а да ће након њих уследити откази. Ту их држе само да би сутра дали глас