КАПИТАЛИЗАМ, САМ
Капитализам, сам
Бранко Милановић нас је називом своје нове књиге Капитализам, сам подсетио да је први пут у историји један економски систем успео да, готово без изузетка, освоји цео свет. Само је он остао на сцени од истока до запада, од севера до југа. Нема конкуренцију, све остало је отишло на отпад пропалих идеја и концепата.
Победио је не војним путем, већ надмоћним економско-социјалним резултатима. Показао се далеко ефикаснијим у стварању доходака и богатства од социјализма, који му је деценијама био једини конкурент. Заснован на комбинацији углавном приватног капитала, слободне радне снаге, тржишној привреди и профитном мотиву, успео је нешто што ниједан социјализам није: да ангажује у процесу учења и рада милионе људи, који су, у сопственом интересу, тежили да дају максимум.
Са друге стране, социјализам је, на основу државне својине, покушавао да се ослони на памет малог броја партијски јаких кадрова, што није могло добро да се заврши. Никога није озбиљно занимала рационалност пословања, ни раднике, ни директоре, па је систем запео приликом прелаза из једноставне у сложену привреду.
Многи комунисти су схватили да је тржиште далеко ефикасније од централно-планске привреде, па се експериментисало са увођењем тржишних елемената (Југославија, Мађарска, Пољска), али увек недовољно, увек мало. Тржиште се уводило код робе, али не и код капитала, радне снаге, девиза...
И није ишло. А пуно тржиште није било политички прихватљиво пошто то више не би био социјализам. Само је Кина учинила и тај корак, па је свесно, без револуције, отишла у капитализам предвођена комунистичком партијом. Идеали милиона људи о једнакости и правди остали су неиспуњени.
Основно руководно начело капитализма је везивање награде за заслугу – колико даш толико и добијеш – односно на делу је меритократски принцип. Не добија новац онај ко је леп или племићког рода већ онај ко даје битан допринос створеном добру. Таква веза дала је велике економске резултате.
Приче о перманентној кризи капитализма су или тлапња незналица или продукт идеолошког, неокомунистичког ума. Ништа није даље од истине. Дохоци у целом свету доста брзо расту, и Африка је кренула, а за последњих пар деценија из екстремног сиромаштва је спасена милијарда људи! То се ваљда не сматра важним и вредним помена у левици наклоњеним медијима, а ради се о епохалном достигнућу: од 10 људи у свету око 1980. јако сиромашно било је четворо, а данас је само један.
Данас се на капитализам пуца са левице као на систем са превеликом неједнакошћу. Наведе се неколико података о неједнакости расподеле доходака или имовине и каже – ето видите – а да се не наведе колико би то требало да буде. Занимљиво је да никоме не сметају богатства певаљки или фудбалера, али да многима пада мрак на очи када су у питању бизнисмени или, не дај боже, банкари. А и они могу да дају огроман допринос. На пример, Илон Маск је за десетак година од „Тесле“сам направио компанију вредну сто милијарди долара, па зар није право да један добар део буде његов? Или Стив Џобс са Еплом, Бил Гејтс са Мајкрософтом... Сви они су створили огромне вредности за нас потрошаче, па је природно и да добро зараде.
Капитализам свакако није савршен систем. Многи покушавају да се код државе изборе за незаслужене привилегије и тако обогате. Други покушавају да постану монополисти и тако остваре нетржишне ренте. Ни школски систем обично не обезбеђује добро образовање, па деца из сиромашнијих кућа не добију праву прилику у животу. Врло брзи технолошки напредак фаворизује кроз високе зараде оне најбоље припремљене.
Сви ови и други моменти не би требало да изазову негативну реакцију на капитализам, чак ни превисоко опорезивање које би свакако смањило мотивацију за добар рад. Не треба уклањати симптоме већ решавати фундаменталне проблеме: унапређивати просветни систем (уместо сталних празних прича о реформама), одбити пријатеље власти са државних јасала, борити се против свих монополиста и слично. Србији је потребно више капитализма, али бољег.
Никоме не сметају богатства певаљки или фудбалера, али многима пада мрак на очи када су у питању бизнисмени или, не дај боже, банкари. Ако је Илон Маск од „Тесле“сам направио компанију вредну сто милијарди долара, па зар није право да један добар део буде његов