ВРИСАК БЕСПОМОЋНОГ ДЕТЕТА
Докторка Јохана Харер објавила је тридесетих година водич за родитеље, који се допао Хитлеру. Новинарка Ана Кемпер открива НИН-у како је пронашла њену ћерку Гертруд, не би ли проверила да ли се Харерова држала сурових метода одгаjaјући и своју децу
Пулмолог Јохана Харер, мајка петоро деце, представила је 1934. књигу под насловом Немачка мајка и њено прво дете. Водич је постао бестселер али се свидео и Адолфу Хитлеру. Током крваве нацистичке ере, третирао се налик уџбенику. Докторка, која је прихватила хитлеровске идеје, пропагирала је неумољиво и грубо васпитавање још од колевке.
Но, какав је родитељ била она сама – запитала се Ана Кемпер, новинарка и уредница у недељнику Цајт, актуелна добитница награде за најбољи објављени интервју 2019. године у Немачкој.
„Прелетела сам преко имена Јохана Харер читајући чланак о образовању“, каже Ана Кемпер у разговору за НИН. Била је на породиљском и чињеница да има бебу учинила ју је осетљивом за овакве теме. „Такође, одувек сам била веома заинтересована за породичне историје. Покушала сам да пронађем више информација о Јохани Харер. Прочитавши да има ћерку која је раније објавила мемоаре, одмах сам решила да се сретнем са њом не бих ли открила о каквом се типу особе заправо радило.“
Тражила је Гертруд Харер преко издавача и она је одговорила за дан или два. Разговарале су телефоном, а пре него што су се среле на сеоском имању у северној Италији, прочитала је цео опус Јохане Харер и неколико дела о историји образовања, те начинима на које се трауме преносе на следеће генерације.
Наша саговорница посебно се занимала одакле би могла да потекне грубост жене чији су савети утицали на целу земљу. Пропагирала је да мати мора да буде строга, понекад немилосрдна. Закључиле су да је користила термине примереније расправама о узгоју живине.
Била је против нежности. Уверена да нежност може да буде штетна и заувек смекша човека.
Упитаће Гертруд Харер да ли се сећа пажње исказане загрљајем. Само једном! Када су упали Американци, мајка је морала да преговара јер је добро говорила енглески језик. Онда је загрлила дете, вероватно рачунајући да Американци воле децу. „Да ли вас је некада ставила у крило?“Тако нешто није постојало!
Приближила би јој се искључиво уколико је била болесна. Трудила се да ужива у таквим тренуцима... „Онда смо се среле“, објашњава Ана Кемпер. „Разговарале смо цео дан. Било је много занимљивих тема. Јохана Харер је увек представљана као ђаволски лик, а ја сам желела да сазнам нешто више. Изненадило ме је сазнање да је и сама била истраумирано дете. Траума, комбинована са огромном амбицијом, и осећањем да мора све сама да савлада, водиле су је ка `успеху`. Била је уверени нациста. Мајка петоро деце, са таквим убеђењима, савршен узор за нацистичку идеологију.“
Приручник је до 1945. био државна ствар, а у каснијим издањима избачена је нацистичка реторика. Одређене методе су ублажене.
„Причала ми је како је било одрастати без љубави и нежности. Какав је ефекат произвела тишина када је о прошлости породице реч. Напослетку, `савршена мајка`, модел за нацисте, оставила је иза себе потпуно разорену фамилију.“
Супруг јој се убио. Због тога га је називала слабићем. У кући се није говорило о очевом самоубиству. Прећутано је, као и депресија. Чим се рат завршио, скинуо је Хитлерову слику и спалио је. Плашио се звона на вратима.
Тада дете, Гертруд је често седела на крову, пошто би се провукла кроз прозор. Пронашла је начин да се извуче из свега. „Да сам била птица, одлетела бих.“
Сећа се тог звона! Ретка упамћена сцена јесте из 1946: мајчин повратак из
затвора. Девојчица је имала четири године. Отрчала је низ ходник да отвори врата и угледала непознату жену. „Моје рано детињство изгледа као празна, прашњава позоришна сцена на којој се ништа не игра.“
„Сазнала сам да јој се после рата прошлост вратила на психолошкој равни“, додаје Ана Кемпер за наш недељник. „Знала је да је погрешила, али није могла себи да призна да су читав њен `успех`, и вероватно најсрећније време у животу, почивали на суровој и нељудској идеологији. Профитирала је на конто режима убица.“
Једно од кључних места јесте – ако цуцла не успе. Препоручује мајкама да тек тада буду тврде, да не узимају дете у руке, јер оно врло брзо схвата да вриштањем најлакше призива саосећајну душу. Да ли је неко успео да је види у тренутку слабости? Опет: само једном! Читала је писмо свога мужа, размењено још док су били хапшени и раздвојени. Шта је могло да је погоди? Прочитала је касније епистолу, прегледајући бизарну заоставштину. Зауставила се код очеве реченице: „Чудновато је колико хладно деца прихватају твоје одсуство.“Јохана Харер умрла је 1988. Гертруд се бринула о њој све док није издахнула. Последњих година патила је од анксиозности. Плашила се свега и имала тешке нападе панике. Излаз је тражила у алкохолу, у коњаку.
У старости, опхрвану ужасима, ћерка ју је пажљиво посматрала и упоредила са беспомоћним дететом. Само што је није пустила да беспомоћно вришти – како је у овом одличном, романескном, награђеном новинском разговору приметила Ана Кемпер.
Оставила је белешке, писма, различите документе. И три пакета (уништити после моје смрти). У њима су била и преведена издања, са Хитлеровим именом на корицама. Гертруд Харер (1942) није у контакту са братом и сестрама. Последњи пут су се окупили на мајчиној сахрани. Сматра да су сви одреда усамљени борци, да везе међу њима нису јаке. Данас живи у Италији. Предајући се у ретким тренуцима маштањима, Јохана Харер је сањарила о тој земљи. Пре више од две деценије, њена ћерка напустила је Минхен и преселила се управо у Италију.
Завршавајући читање интервјуа, одлазак смо доживели као чин ослобађања. Освајања слободе.