ЛИЈА РОДРИГЕШ
Уочи доласка на предстојећи БФИ, кореографкиња Лија Родригеш открила нам је свет иза своје динамичне представе „Фурија“
То је један од најхрабријих гласова савременог театра и стиже из Рио де Жанеира, наводи један берлински магазин, најављујући Лију Родригеш и њену трупу, састављену од играча које као бисере сакупља у црнилу бразилских фавела. На 17. Београдски фестивал игре, трупа долази са комадом Фурија, у коме открива свет за који не знамо да постоји – у њему, публика се извлачи из удобности сопственог незнања, од лицемерног маскирања неповратне штете ропства и колонијализма, штете из које је настао живот од којег устукнемо и окренемо поглед… Извођачи Лије Родригеш показују да нас одсуство реакције може поништити. Зато, кажу, дошло је време да се пробуди бес, фурија резистентне снаге, фурија страсти за животом и стварањем. Несумњиво је да ће ова компанија бити једна од сензација предстојећег БФИ.
Комад Фурија описан је као виртуозан и инвентиван, али исто тако политички и друштвено опредељен. О мотивима рада на овом делу, Лија Родригеш за НИН каже: „Прикупили смо читаву колекцију фотографија из Бразила, али и целог света. То су слике садашњости и прошлости, слике радости, бола, насиља, љубави. Створили смо велики мурал на једном од зидова Уметничког центра у фавели Маре и почели да радимо на артикулацији ових призора, измишљајући њихове међусобне релације, слажући окружења, боје, текстуре, креирајући живе слике. Сам наслов има више везе са вртлогом који се дешава око нас. Фурија нас све обузима. Али не само у Бразилу. Ту брзину промена и енергије можете видети и у Европи, наравно.“
Енергична кореографија отвара бројна питања данашњице: „Сваки
комад захтева специфичан начин рада“, каже нам Лија Родригеш. „Увек је то нешто ново: почев од питања, заједничких тумачења текстова, импровизација, организовања неког нереда идеја, а затим увезивања и креирања целине. То је прави удружени рад, између играча, моје креативне сараднице Амалије Лиме, драматуршкиње Силвије Сотер, уметничке саветнице Сами Ландвер и мене. Консејсао Еваристо, афро-бразилска списатељица, такође је дала врло важан допринос за овај комад који ће видети и београдска публика. Њени текстови су били инспирација свим нашим импровизацијама. У процесу стварања појавила су се многа питања: ко може говорити, ко данас има право да говори? Зашто се неки гласови више, а неки мање чују? И, шта је са онима које не чујемо?“
У комаду, бес је искоришћен као позитивна сила, сила за стварање, и Лија Родригеш се са тиме слаже: „Фурија може имати различита значења, укључујући позитивну силу деловања. Она такође може да значи изузетну снагу и ентузијазам. На тај начин, да, фурија може бити креативна.“
Исто тако, рећи се и Родригеш, одсуство беса може бити опасно и неминовно је доћи до тренутка да га пробудимо у себи: „Мислим да је важно слушати, учити, читати и борити се за социјалну једнакост, права и етичност. Међутим, бес је људска реакција. Бес је једна од потврда да смо мислећа жива бића. Уједно, бес мислећих људи представља опасност за оне који данас владају планетом.“
У свом раду, Родригеш користи милитантност и утопију, у чијим контрастима осликава слике данашњег света: „Улога уметности није да свет учини лепшим. Уметност подстиче на размишљање, отвара просторе за расправу и доноси интелектуалне и емотивне сусрете, понекад сударе. Милитантност и утопија су присутни у мојим уметничким поступцима, посебно зато што живим и радим у Бразилу, а то је крајње неравноправна и расистичка земља. У фавели Маре смо суочени са узаврелом мешавином утопије и прагматичности. Свет који желимо и замишљамо можете наслутити у нашим креацијама.“
Њена представа Фурија комбинује игру и ритуалну музику Нове Каледоније у енергичној поставци. На питање да ли је тешко прећи границе људске издржљивости код извођача и увући их у транс да би достигли ново стање плесачке свести, или је та снага нешто што свако од нас носи у себи, само је питање времена када ће избити на површину, Лија Родригеш каже: „До енергије долазимо кроз литературу и разговоре, кроз свој живот и искуства. Сваки човек носи свој товар, питање је само начина на који то чини и путање коју бира. Енергија је увек другачија.“
И сасвим је сагласна да је функција уметности нераскидива са друштвеним процесима: „Ми, бразилски уметници, не можемо да предвидимо или планирамо своје активности, па ни свој живот. У овом тренутку, уопште не добијамо новац од Владе. Стварање уметности у Бразилу данас је сизифовски посао у коме јурите за афирмацијом, улажете огромне напоре и наилазите на невероватне отпоре или апсолутну тишину. Као уметница, покушавала сам одувек да скренем пажњу, пре свега у оквиру фавела у Рио де Жанеиру. Маре је једна од највећих фавела у граду, и моји играчи су углавном деца те фавеле. Када сам одлучила да оснујем компанију игре у фавели, сада већ давне 2004. године, била сам свесна да ћемо се суочити са специфичним ситуацијама које су резултат економских и социјалних неједнакости. Али за мене, уметнички чин се не може ограничити на стварање једног уметничког дела, већ на стварање простора и услова за опстанак. Зато је било кључно да створим физички простор посвећен уметности у кварту попут Мареа. То је простор у коме стварам и где размишљам о својој професији и свом месту у свету. Поновићу, Бразил је изузетно расистичка и неравноправна земља. Рођена сам као бела жена средње класе, тако да имам привилегован положај. Релативно сам заштићена од злочина, предрасуда, искључивања. Врло је лако живети привилегије, јер их заправо и не примећујете. Сматрате их саставним делом свакодневног, нормалног живота. На пример, могла сам да одаберем да будем уметница. Привилегије носе одговорности. Привилегије треба да нас натерају да мењамо стварност, кроз промену свог понашања и погледа на свет. Немам дефиницију за игру.“
За крај, нисмо могли а да је не питамо о очекивањима уочи доласка у Београд. На класична питања шта зна о Србији и Београдском фестивалу игре, Лија Родригеш открива: „О Србији знам врло мало, али покушаћу да сазнам више. За Београдски фестивал игре сам наравно чула. Знам да је то један од ретких фестивала који пружа шансу младим кореографима и уметницима, а то је данас заиста храбро. Важно је делити рад са различитом публиком. Срећни смо што можемо да вам представимо Фурију и заинтересовани смо за реакцију српске публике.“