НИШТА ЗА НЕШТО
АМЕРИЧКИ „МИРОВНИ ПЛАН“ЗА УРЕЂЕЊЕ ОДНОСА ИЗРАЕЛА И ПАЛЕСТИНАЦА
Предлог Трампове администрације је лош, неискрен и неће бити имплементиран - али будући да Израелцима даје одрешене руке за анексију окупираних територија, свеједно ће имати трајне последице
Убескрајно духовитом скечу из легендарне дечије телевизијске серије На слово, на слово, који је свој други живот, у скраћеној верзији, добио као један од најлепших џинглова на почившем радију Б92, одвија се следеће надгорњавање:
„(...) Ако хоћете да се мењамо - могу вам дати ништа, а ви мени поклоните нешто...“„Е, то не могу.“„Добро, добро, добро... Даћу вам парче, а ви мени дајте цело.“
„Не, могу вам дати два зла за једно добро... Пазите, молим вас, два зла!“
„Не, тако се не можемо мењати...“
(...)
„Ево, да ја вама дам ‘немам’ и још нешто, а да ви мени дате једно ‘имам’.“
„Могла бих вам дати ‘нећу’ за ‘хоћу’... Ако хоћете?“„Е, нећу!“Е па, то што је давно измаштао генијални Душан Радовић, то вам је - само с више детаља - суштина оног што је амерички председник Доналд Трамп, у друштву раздраганог израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, прошле седмице у Вашингтону свету представио као „споразум века“- мировни
план за будуће уређење односа Израела и Палестинаца. С тим што, за разлику од скеча, овде све понуде стижу с једне стране, док је оној другој остављено само да на то пристане или не.
Тобоже утемељен на клинички одавно мртвом моделу две државе, јеврејске и палестинске, али срочен без укључивања Палестинаца у његову припрему, предлог на коме је више од две године радио тим предвођен Џаредом Кушнером - Трамповим зетомсаветником који се, без икаквог дипломатског искуства, упустио у решавање онога што генерације прекаљених по
литичара и дипломата нису могле да рашчивијају - највећим делом заправо представља легализацију стања на терену; стања које је, дабоме, у прве три године Трамповог мандата додатно промењено у корист Израела одлукама о пресељењу америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, ускраћивању економске помоћи Палестинцима, итд. Али и такав какав је, споразум којим би подређени положај Палестинаца био овековечен недвосмислено се представља као најбоља понуда (Трамповим речима: „могуће последња прилика“) коју ће уопште добити; што, ако ћемо да будемо мало цинични, не звучи много другачије од оне еуфемистичке „понуде која се не може одбити“. Односно - може, али само једном...
Предложени план - или „план“Палестинцима привидно нуди државност, али не и фактичку сувереност; а чак и таква, крња државност и даље би била тек условна. Јер, зависила би од испуњавања низа захтева који се пред њих постављају: од потпуног препуштања безбедносне контроле Израелу и распуштања радикалног покрета Хамас, па до оних који се тичу стања људских и грађанских права, медијских слобода и других демократских параметара на палестинским територијама - критеријума које, додуше, не испуњава ни било који од традиционалних америчких клијената у арапском свету, али добро... О томе да ли су ти услови испуњени на задовољавајући начин одлучивали би, је ли, Израел и САД.
Планом се номинално допушта и да један периферни, маргинални део источног Јерусалима буде проглашен за главни град те палестинске фантомске државе, али се истовремено потврђује принцип уведен ранијом одлуком Трампове администрације да Свети град призна за недељиву израелску престоницу. Иза понуде формално знатног увећања палестинске територије крије се решење према коме би Израел задржао контролу над долином Јордана, најплоднијим делом Западне обале, док би Палестинци требало да се задовоље остатком те територије; „великодушно“им препуштеним Појасом Газе, до које би водио посебан транспортни коридор; те комадима бесплодне земље у пустињи Негев.
Ниједном палестинском избеглици не би био допуштен повратак у Израел, већ само - по систему квота - у Палестину, или оне исламске земље спремне да их прихвате. Израелци би се обавезали да ће се четири године уздржавати од изградње нових насеља на подручју које би припало будућој палестинској држави, али би већ запоседнуте територије на Западној обали биле признате као израелске, у директној супротности не само са ставом УН и највећег дела међународне заједнице, већ и с вишедеценијском позицијом Вашингтона, напуштеном после Трамповог доласка на власт. Не би ли се непристојна понуда Палестинцима некако учинила прихватљивијом, у замену за прихватање плана обећавају им се улагања од 50 милијарди долара у наредних десет година - што из америчко-израелске визуре очито представља адекватну компензацију за пристанак на то да довека остану у будућим бантустанима.
Није ни чудо што на представљању плана, док је стајао поред Трампа иако је истог тог дана израелски државни тужилац против њега коначно подигао дуго најављивану оптужницу којом се терети за примање мита, превару и злоупотребу - Нетанијаху с лица није скидао широки осмех Чеширског мачка.
А што и не би био задовољан? Таман пред треће по реду парламентарне изборе у последњих годину дана, након што су се два претходна гласања завршила без јасног победника па формирање нове владајуће већине није било могуће, Нетанијаху је добио поклон какав је само могао да пожели: сад пред бирачима може да се похвали како је у Вашингтону за земљу издејствовао више него било који израелски лидер пре (а вероватно и после) њега. Јесте да су Палестинци план одмах одбацили, али то није толико ни важно. Кључно је да је Трампова администрација повукла потезе које ће наредни амерички председници тешко моћи да анулирају; и да, охрабрен тиме, Израел сада комотно може да прогласи анексију окупираних територија. Тим пре што се, с малобројним изузецима, највећи део арапског и исламског дела света, преокупиран другим проблемима, понаша као да их судбина њихове палестинске браће више не дотиче много.
Американци су, јасно, одувек свом снагом били уз Израел, па ипак се деценијама позиционирајући као посредник између две закрвљене стране; али од настанка јеврејске државе ниједан амерички председник није до те мере фаворизовао једног израелског премијера - и испуњавао му жеље - као што је то у случају Трампа и Нетанијахуа. Како се код актуелног станара Беле куће све своди на трансакционе односе, не чини он то због неког аутентичног произраелског опредељења (које је у
Трампова администрација повукла је потезе које ће наредни амерички председници тешко моћи да анулирају
америчкој политици нешто што се подразумева), већ пре свега зато што је то политички и финансијски опортуно. Испуњавајући давнашње снове израелске крајње деснице, Трамп истовремено учвршћује ионако безрезервну подршку подједнако радикалних америчких хришћанских евангелиста: важне бирачке базе која на Израел гледа кроз библијске термине, и која је, одушевљена Трамповим потезима у протекле три године, због тога снажно мотивисана да му помогне да у новембру избори нови мандат. У ситуацији у којој Трамп ионако има добре изгледе за победу, гласови евангелиста, те огромни финансијски допринос који његовој кампањи дају произраелски „мегадонатори“попут Шелдона Аделсона - присутног на представљању плана - могли би да буду међу кључним факторима којима ће тај успех, ако уследи, моћи да се објасни. (Трамповом кредибилитету у евангелистичким круговима, узгред речено, доприноси и то што у свом најближем окружењу има истинске зилоте попут потпредседника Мајка Пенса и државног секретара Мајка Помпеа, што их заузврат чини идеалним промотерима овог радикализованог америчког приступа израелско-палестинском питању.)
Но, ово не значи да једноставно чекање да Трамп оде с власти - како би се с неком другом, разумнијом администрацијом кренуло изнова - има смисла. „У америчком политичком контексту, жалосна реалност је да ће Трампов план на домаћем терену обликовати перцепције онога што је политички могуће“, рекао је за сајт Политико неименовани бивши амерички званичник који се бавио израелско-палестинским конфликтом. „Неком будућем председнику ће сигурно бити теже да подржи предлоге који би у већој мери излазили у сусрет Палестинцима.“
План Трампове администрације је, дакле, лош, неискрен и неће бити имплементиран - али ће, дајући Израелцима одрешене руке, свеједно произвести трајне последице. Какав наопак начин да се уђе у историју.