Подсетник на самоћу
Да ли бисте хтели да говорите на протесту поводом пребијања... на Платоу... субота у 18х! С. (Користићу иницијале јер не желим да учеснике стављам у непријатан положај иако их нисам ни питао да ли им је непријатно.)
„Нема политичара?“- морао сам да проверим. „Нема“„Сигурно?“„Сигурно!“- написа С. и ја му поверовах. „Ко још говори?“„М. и Д.“„Хоћу.“И онда је дошла та субота... седели смо у кафићу жене чији је муж деведесетих палио масу по трговима, случајно или не… С. је седео поред нас, константно му је звонио телефон, био је видно нервозан и говорио је да ће неки фашисти прекинути скуп ако М. и Д. буду говорили, да су му из полиције то јавили, да не зна шта да ради, да ли би се М. и Д. љутили да само ја говорим, можда је боље због безбедности… бла, бла… Касније сам чуо да су неки политичари инсистирали да они не говоре али о њима не треба трошити речи. Више ме је бринуло што сам им ја по вољи а њих двоје нису. М. и Д. су хтели да говоре, нису се пуно узрујали али... на крају смо се договорили да стоје поред мене... Тресао сам се, не толико од страха да ће ме погодити камен, колико од жеље да нешто не засерем, како само не знам да говорим на улицама, да ли ми је говор добар, да ли се види како се тресем... Био је 8. децембар и прошао.
Седам дана касније поново сам позван да говорим али сам обавештен да ће говорити један „лидер“и љубазно сам им се захвалио на позиву... Шетао сам у колони док „лидер“није узео микрофон и онда отишао кући. Ј. је на том протесту изјавила да се видимо поново 16. јануара, и онда је нас неколико заурлало на Твитеру па су ипак заказали шетњу и следеће суботе.
Месецима пре тога са Н. сам проживљавао све глупости српске политичке сцене, схватио да нећу нигде да идем и да се нешто мора урадити... Онда ме је Н. убацио у неку вибер групу где је било људи који су мислили исто. Е, тих пар људи се после оног „урлања на Твитеру“убацило на овај или онај начин у протесте.
„Јесте ли видели шта је Онај рекао?“
„Тако треба да се зове протест“, рече Н.
Треба да направимо беџеве, ко то ради, имам ја дизајнера, има она радња, отићи ћу ја, даћете нам паре после, видимо се код камиона... и тако даље... тад смо направили шездесетак беџева, поделили пар комада међу собом и онда пријатељима. На њима је писало „1 од 5 милиона“.
Како кажу, 29. децембра смо успели да направимо један од десет највећих политичких скупова, стајао сам на камиону испред Студија Б, зауставио сам колону јер сам знао да Он има још један интервју,
размишљао да ли треба окружити зграду на 15 минута… али стајали смо… викали… пуштали му песме… и интервју је каснио 20 минута јер је бука била несносна… И тад смо сви видели да је рањив, да први пут не зна шта да ради, како да се постави и први пут није водио игру… Исто вече се група оних пријатеља разишла, ја сам се посвађао са неколико најближих и вече које смо морали да памтимо смо веома брзо заборавили…
Али вест се некако раширила… било нас је у сто градова, неки људи из мањих места су одлучили да се ослободе страха, професорка Д. ми је јавила да су сви професори са једног факултета уз нас… И тад сам први пут заплакао јер сам поверовао да је могуће… Али... „Знаш шта бисте требали…“, реченица је коју сам чуо милион пута и од које бих могао, некад, направити књигу, врло духовиту, која би се звала баш тако. Сви су све знали а суштина је да нико ништа није знао, а поготово ми! И кад год чујем „знаш шта бисте ви требали“сетим се Пимпека (Даворин Поповић), који је у неком сарајевском студију, слушајући неку певачицу која је сва узбуђена што је Пјевач слуша и што ће моћи од њега да добије било какав коментар, добила само: „Лоша ти је пјесма, немаш сисе, не знаш да пјеваш… НА ШТА ИДЕШ?”
Е, ми смо имали неку мелодију која се чула негде у даљини али је у суштини свако певао своју песму, неко из амбиција (увек политичких), неко из користи, неко због Косова, неко због новца, неко јер му прија, неко јер није ничији… И онда је почело да се мери ко је довољно подобан да прича, да се броје крвна зрнца, да се гледа чије је лице лепше за шеталицу, ко је кад шта рекао, да ли смемо да реагујемо на Бањалуку и њихов протест… и тако даље… и тако даље… Мени се зрнца нису бројала и
И онда је почело да се мери ко је довољно подобан да прича, да се броје крвна зрнца, да се гледа чије је лице лепше за шеталицу, ко је кад шта рекао, да ли смемо да реагујемо на Бањалуку и њихов протест… и тако даље… и тако даље… Мени се зрнца нису бројала и било ми је доста
било ми је доста. Они су наставили даље, упадали у зграде, правили удружења, давали саопштења, смислили свој „дан Д“после кога је све кренуло незаустављиво низбрдо и све због тога што су сви схватили да је могуће и да ништа није тако далеко! Правили су утврђења за онај „дан после“.
Моја тврђава је увек била на неком другом месту, и тамо ће остати.
Људи су почели да одлазе или да не долазе, неки и из удружења, многи са улица. Стизала су поново саопштења, прес конференције, мењали су се лидери удружења и онда је дошло ново саопштење!
Ја сам одавно схватио да ме ништа не може изненадити на овој тзв. српској политичкој сцени,
Мислим да се не бих изненадио да се испостави да је А. В. жена а М. Г. Добрица Ћосић, али сам се ипак запрепастио када је „Удружење“послало допис да ће учествовати на изборима! Не могу и не желим да било кога етикетирам нити да им говорим „ шта бисте ви требали“, свако има право на своје мишљење, или туђе..
Prince Rogers Nelson или једноставно Принс је у својој свађи са издавачима одлучио да наступа под симболом или да себе назива „извођачем некада познатим као Принс“, али он је увек могао да направи нову песму и да сви знамо да је он!
Драге моје Т. и В., немам проблем с тим да идете на изборе, или како год се то звало, имам проблем са именом. Под тим именом су људи месецима шетали, добијали отказе, прећено им је а исто тако нису били ничији и ни у једној странци! Разумео бих да вам се листа и удружење зове „Они који су били хапшени, блокирали Ректорат и тад нису били деца, а некада су били у удружењу које се звало 1 од 5 милиона“. Није то та песма. А мени остаје један мали беџ, онај с почетка, који сам сачувао и који је мој подсетник на самоћу. На њему пише „1 од 5 милиона“.
П. С. Видимо се на улици.