Пропуштена прилика Милића Миловановића
Милић Миловановић, професор Економског факултета у Београду и члан Г17, колегијално је стао у одбрану Љубомира Маџара од мојих, како је написао, „бласфемичних“напада. Као нови учесник у полемици изнудио је мој одговор и тиме продужио ову бесмислену, дигресивну и репетитивну полемику. Да је полемику пажљивије пратио, Миловановић би био опрезнији и можда не би пропустио прилику да се не огласи.
Миловановић обавештава читаоце да сам у недостатку аргумената „прешао на полемику ad hominem“и да сам изнео више нетачних тврдњи. Иако то није била суштина полемика, Миловановићу је највише засметало моје успутно запажање да је Маџар доследно недоследан у својим ставовима. У складу са тим, Миловановић својим текстом пре свега брани лик и дело Љубомира Маџара, али му није учинио услугу.
Маџареве велике идеолошке трансформације Миловановић објашњава тиме „да сваки научник током каријере развија своја научна схватања, при чему ни Љубомир Маџар није изузетак.“То је наравно тачно, али Маџарев пут од професора планирања привредног развоја до најангажованијег и најоштријег неолиберала на домаћој сцени је тешко објаснити само развојем научних схватања. Ту није реч о еволутивном процесу, већ о револуционарној
промени погледа на економију и друштво.
Некритичка Миловановићева одбрана Маџара најбоље се види у његовом покушају да негира чак и Маџарев марксистички период. Па ни сам Маџар не негира да је био марксиста и то признаје у једној ранијој полемици са мном: „Најискреније, призвао ми је [Н. Катић] у сећање руководиоце агитпропа … Такви су ми из основа преокренули слику света и учинили да добру трећину живота проведем са вером у марксистичку химеру.“
Миловановић понавља Маџареву тврдњу да се економисти „нису много питали када су доношене кључне одлуке…“Ово је фактографски нетачно, бар када су у питању догађаји од 2000. Не само да су се економисти питали, већ су као идеолози, председници владе, потпредседници, министри, гувернери и саветници доносили кључне одлуке и управљали економском судбином земље. При томе, готово сви су они припадали универзитетским и институтским структурама, истој или сличној школи мишљења, па чак и истим интересним групама. Негирати данас ове лако проверљиве чињенице и пилатовски прати руке је неразумно - историја се не може обрисати гумицом заборава.
Вероватно у покушају да очува „академску чистоту“чланова Г17, Миловановић тврди да нико од њих, осим господина Динкића,
није учествовао у власти. Нажалост, чак ни то није тачно. Подсетио бих Миловановића да су у власти од 2000. на различитим функцијама у Србији (укључујући ту и Народну банку), поред Динкића учествовали још неки чланови из Г17 - господа Бојан Димитријевић, Бошко Живковић, Душан Вујовић и Јован Ранковић (као члан Савезне владе.)
Маџар је мудрије од Миловановића покушао да релативизује директну улогу економиста у креирању економског система, тако што „оних пар“делатника (за које признаје да јесу учествовали у власти) он назива „острашћеним ексекономистима са деструктивним мотивационим импулсима.“У искреност Маџаревог суда би се можда и могло поверовати, да за невољу, Маџар те исте људе све до 2012. није проглашавао „најбољим међу нама“, „најбољим што економска струка има“и људима „у које смо годинама полагали све наде“. Шта је довело до оваквог вредносног преокрета и како га Миловановић објашњава? Да ли он мисли да се и то може подвести под развој научних схватања?
Узгред, и најмање важно, Миловановић каже и да сам оптужио Маџара да је учествовао у власти. Не, никада нисам рекао да је Маџар учествовао у власти, и тога нема у мојим текстовима. То је некоректна Маџарева тврдња коју Миловановић само послушно понавља, не проверавајући је.
Учешће у власти није никакав грех по себи. Промена мишљења, става или идеологије није светогрђе и може бити део интелектуалног сазревања. Постоје, међутим, људи чије се сазревање огледа у препознавању тренутка у коме треба променити став и заузети неки другачији, можда кориснији. Историја Србије пуна је таквих, а чини се да их је највише управо у економској и политичкој сфери. Бојим се да та и таква ментална флексибилност и такав „развој научних схватања“нису донели срећу Србији.
Није тачно да се економисти „нису много питали када су доношене кључне одлуке“. Не само да су се питали, већ су као идеолози, председници владе, потпредседници, министри, гувернери и саветници доносили кључне одлуке и управљали економском судбином земље. Историја се не може обрисати гумицом заборава