Пројекти мржње
Како изгледа нови политички пејзаж Србије на који се ово друштво привикава без значајнијег отпора, уз индивидуалну стратегију узмицања док прљава бујица која носи блато не прође. Ово би могао да буде кроки извештај: У недељи у којој је обележен Међународни дан сећања на жртве Холокауста, на фасадама и аутобуским стајалиштима на Вождовцу осванули су нацистички симболи. Потом и на бочном улазу Народне библиотеке Србије у Београду. Навијачка група Јунајтед форс престоничке зидове обележила је графитима неонацистичке групе „Одред 18“. Кукасти крстови осванули су недавно на згради Филозофског факултета у Новом Саду, па онда и дуж Кеја жртава рације у том граду, па на зидићу код споменика „Породица“. Нешто пре тога пролазници су могли да читају антисемитске поруке и оне пуне мржње према Хрватима и Албанцима. Десетак кућа у Милинској улици у Лесковцу било је ишарано кукастим крстовима и симболима организације Крв и тло. Током једне ноћи поломљени су прозори на седишту Хрватског културног друштва „Стјепан Радић“, а непознате особе, на фасади зграде, оставиле су потпис - четири слова „С“. После више година скривања у Италији и након бизарног поништавања пресуде за изазивање верске, расне и националне мржње, Горан Давидовић Фирер, лидер забрањеног неонацистичког покрета Национални строј, вратио се кући, али и у политички живот Србије, најавом да ће изаћи на изборе на пролеће ове године. Тако ће укрупњена екстремна десница добити појачање, чему се видно радује Миша Вацић, бивши вођа екстремно десничарског покрета „1389“и бивши запосленик у владиној Канцеларији за Косово и Метохију, а сада лидер партије Српска десница, са педигреом највећег обожаваоца лика и дела Ратка Младића и озбиљним стажом насилничког и екстремистичког понашања, чији су предизборни билборди већ запосели престоничке фасаде.
Иако је српски парламент још 2010. донео Декларацију којом се „најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. на начин утврђен пресудом Међународног суда правде”, а тај суд је овај злочин означио као геноцид, у опозиционој општини Стари град у Београду и Новом Саду радикали промовишу тротомну књигу под насловом У Сребреници није било геноцида и уз вређања и псовке, на Шешељеву команду, Наташу Кандић готово газе и вуку по поду, а активисте Иницијативе младих за људска права и Фонда за хуманитарно право грубо избацују напоље.
Милош Јовановић, председник Демократске странке Србије и члан председништва покрета „Метла“захтева од органа државе Србије да свим законским средствима стану на пут мрежи плаћеника и агентури Мила Ђукановића у Србији, „која годинама ради против интереса Србије и српског народа у Црној Гори“. А министар здравља Златибор Лончар изговара већ антологијску реченицу: „Ми у Црној Гори немамо ниједног директора који се изјашњава као Србин, а овде имамо те Црногорце који још не знају ни српски да причају.“Упитан потом да ли тих који не знају српски има у здравству, одговара: „Гледам да их нема!“
Могла бих да ређам у недоглед примере екстремизма, насиља и говора мржње који уз неподношљиву равнодушност већине фактички мењају политичку крвну слику Србије, изводећи из помрчине на површину јавног живота огољену мржњу и дух ксенофобије који је ову земљу деценијама држао далеко од цивилизованог света. И нису то више, нажалост, само појединачни инциденти. Није то више само маргина политичког живота Србије. Нису то више само страшила којим ће се плашити свет и бирачи у земљи чинећи власт много прихватљивијом, него охрабрен и подстакнут преовлађујући амбијент бруталног насиља. Свеједно да ли га власт пројектује због сулуде и ирационалне предизборне математике или жала за идеологијом вреле крви која им је грејала срца у младости и раним политичким радовима, насилници свих предзнака већ су стекли завидно самопоуздање и сигурност да без страха од казни могу да легализују екстремизам. Нажалост, овог тренутка меру слободе у Србији одређују екстремисти. И да не буде дилеме, ова власт је из мишјих рупа извукла екстремно десничарске групације које су у време злих „жутих“били забрањени или гурнути на друштвену маргину, где им је у нормалним државама и место.
Уз неподношљиву равнодушност већине фактички се мења политичка крвна слика Србије, из помрчине на површину јавног живота избија огољена мржња и дух ксенофобије који је ову земљу деценијама држао далеко од света