Невољни партнери
Нити су заробљене државе у региону заиста заинтересоване за реформе којима би се ослабили темељи на којима почивају њихови режими, нити су државе чланице Уније претерано жељне да са таквим државама имају посла
Нити су заробљене државе у региону заиста заинтересоване за реформе којима би се ослабили темељи на којима почивају њихови режими, нити су државе чланице Уније претерано жељне да са таквим државама имају посла
Криза у вези са отварањем преговора о чланству у ЕУ са Северном Македонијом и Албанијом довела је у питање целокупан процес проширења Уније на Западни Балкан. Званичници ЕУ назвали су одлуку Савета „историјском грешком“. Нарочито је фрапантно деловала чињеница да Северна Македонија није била награђена отварањем преговора ни након успешно завршеног процеса промене имена, који је за владу у Скопљу био нарочито мучан и политички скуп.
Међутим, поменута криза имала је и своје позитивне последице. Са једне стране, као тргнути из зимског сна могућношћу да се цео процес распадне због уздржаности свега неколико држава чланица, многи су изашли са снажним изјавама подршке наставку процеса проширења и отварању преговора са две земље, а пре свега са Северном Македонијом, чији је напредак последњих година представљао можда и једину светлу тачку у региону. Са друге стране, потреба Француске и других држава чланица да оправдају своје противљење отварању преговора са ове две државе довела је и до озбиљне расправе о промени методологије приступања.
Француски нон-пејпер о реформи процеса проширења објављен у новембру 2019. многи су видели као покушај Француске да „спасе образ“и да одговори на оптужбе да се противи отварању преговора искључиво због непопуларности проширења код куће. Француски предлог је предвиђао седам сукцесивних фаза приступања, где би свакој фази одговарао један кластер, односно група преговарачких поглавља. Француска је такође инсистирала и на реверзибилности процеса, што је у комбинацији са фазним приступањем више изгледало као покушај да се процес додатно успори него да се побољша.
У децембру 2019. је уследио још један нон-пејпер који је објавило девет држава чланица ЕУ, а који је садржао понешто из француског предлога, попут груписања преговора у кластере, али и исправио његове очигледне недостатке попут сукцесивних фаза преговора. Убрзо су различити think tank-ови (труст мозгова) изашли са сопственим предлозима и препорукама у вези са реформом процеса, што је учинила и група од седам водећих think tank-ова из Србије почетком фебруара, предлажући, између осталог, укључивање Србије и Црне Горе у нову методологију проширења. Када је Комисијин предлог реформе процеса проширења најзад објављен 5. фебруара 2020, било је јасно да су многи његови елементи већ виђени у ранијим нон-пејперима и препорукама, и могло би се рећи да нису изненадили никога. Документ под називом „Побољшање процеса приступања – Кредибилна ЕУ перспектива за Западни Балкан“садржи предлоге како да се процес учини кредибилнијим и динамичнијим, да има јаче политичко усмеравање, као и да буде предвидљивији, уз позитивну и негативну кондиционалност.
Кредибилност је свакако кључна реч када је у питању овај предлог методологије, као и целокупно питање проширења ЕУ на Западни Балкан. Одсуство одлуке о отварању преговора са Северном Македонијом и Албанијом озбиљно је уздрмало његов кредибилитет, а у искрене реформске намере већине влада у региону више нико одавно не верује. Стога предлог Комисије предвиђа чвршће гаранције ЕУ да ће напредак бити награђен, али и захтева видљиву и јасну посвећеност земаља Западног Балкана владавини права, добросуседским односима и усаглашавању са спољном политиком Уније. Такође предвиђа се још већи нагласак на реформе у фундаменталним областима, као и обавезу усвајања „мапе пута“када су у питању владавина права, демократско управљање и економске реформе.
Што се тиче динамике процеса, предлаже се груписање преговарачких поглавља у одређене кластере, односно тематске области, што је било и део француског нон-пејпера. Према предлогу, 33 преговарачка поглавља била би смештена у укупно шест кластера, ван којих би остала поглавља 34 (институције) и 35 (остала питања, у случају Србије нормализација односа са Косовом). Уместо отварања појединачних поглавља, отварањем кластера била би отворена сва поглавља унутар њих, али би била затварана појединачно као што је и данас случај.
Када је у питању јаче политичко усмеравање, предлогом се наводи да би се сваке године организовали редовни самити ЕУ – Западни Балкан попут онога који се очекује овог маја у Загребу, као и међувладине конференције за појединачне државе које би уследиле након објављивања редовних извештаја Европске комисије. Већу улогу у мониторингу процеса имале би и државе чланице, као и тела успостављена споразумима о стабилизацији и придруживању, које данас не играју толико значајну улогу. Када се говори о предвидљивости и кондиционалности, успешно спровођење реформи могло би водити ка укључивању држава кандидата у одређене програме Европске уније, као и повећан приступ приступним фондовима. Са друге стране, у случају недовољног напретка преговори за земљом кандидатом би могли да се замрзну, или чак суспендују, као и да се смање њој доступни приступни фондови.
Најважнија два питања која се постављају су следећа. Прво, колико се заиста разликује предложена нова методологија од постојеће методологије? И друго, колико се њоме пружа одговор на најважније изазове са којима се суочава процес проширења?
На први поглед је јасно да разлике у односу на постојећу методологију заиста нису драстичне. Груписање поглавља не мења суштину преговарачког процеса и државе ће свакако морати да испуне неопходна мерила из свих преговарачких поглавља. Нагласак на реформама у области владавине права јесте централни део постојећег система, и у вези са тиме, механизам којим се преговори могу успорити или чак суспендовати уколико у њима нема напретка постоји и данас, иако није формално коришћен. Ипак, може се рећи да је Комисијин предлог методологије пружио одговоре на најважније изазове процеса проширења. Један од њих је свакако спорост процеса, будући да Црна Гора и Србија ни после осам, односно шест година преговора још увек нису ни близу чланства. Отварање читавих група поглавља одједном и постављање јасних циљева и рокова када су у питању реформе могу потенцијално убрзати компликовани процес преговора и учинити га јаснијим.
Други велики проблем свакако јесте феномен „заробљене државе“у региону, који је препознала и сама Европска комисија у Стратегији за Западни Балкан из 2018. године. Овакве државе симулирају реформе и немају искрену вољу за успостављањем владавине права. Најављене мапе пута за кључне реформске области, укључујући и функционисање демократских институција које се данас не налази ни у једном преговарачком поглављу, изгледају као адекватан одговор Комисије на овај изазов.
Трећи, а можда и највећи проблем, јесте мањак политичке воље са обе стране. Нити су заробљене државе у региону заиста заинтересоване за реформе којима би се ослабили темељи на којима почивају њихови режими, нити су државе чланице Европске уније претерано жељне да са таквим државама имају посла. Ниједна методологија не може да реши овај проблем. Ипак, узимајући у обзир фокус предлога реформе управо на проблем кредибилитета и фундаменталне вредности, може се рећи да се иде у добром смеру. Да ли ће то дати резултате, међутим, зависиће управо од политичке воље. Један од првих тестова биће одлука држава чланица ЕУ, али и Србије и Црне Горе да ли да нову методологију прихвате.
Предлог је, ипак, пружио одговоре на најважније изазове. Један од њих је спорост процеса, будући да Црна Гора и Србија ни после осам, односно шест година преговора још нису ни близу чланства