КАКО ПРОТИВ НЕМАЧКЕ СЕБИЧНОСТИ
Зигмар Габријел
Можда најопаснија последица кризе изазване ковидом-19 јесте то што се показало да је једина заштита на коју грађани могу да рачунају она коју им пружају националне државе
Под председником Доналдом Трампом, Сједињене Државе не раде активно на успостављању сарадње с другим државама у борби против ковида-19, услед чега се глобална битка с вирусом корона води фрагментарно. Далеко више него америчко-европски спор око улоге НАТО, тишина којом су праћени односи две стране у контексту борбе против пандемије показује да се више тешко може говорити о трансатлантској заједници.
Још горе од тога, САД се приклањају теоријама завере. Као што је Кина тврдила да је вирус корона развијен у лабораторијама америчке армије с циљем да нанесе штету успону Кине, тако је и Трампова администрација неко време о ковиду-19 говорила као о „кинеском вирусу“, подстичући тако ресантиман друге стране.
Истовремено, Кина настоји да у текућој ситуацији остави свој траг, обезбеђујући помоћ тешко погођеним земљама. Нису ни САД ни Европа те које тренутно пружају највећу подршку Италији, Шпанији или Африци; то је Кина, која им шаље медицинске тимове и потрепштине. Ретко кад је било могуће до те мере јасно видети како Кина од Запада преузима улогу глобалног предводника.
Током Велике рецесије која је уследила након светске економске кризе 2008, Кина још није била тако снажна, нити је Америка толико била обузета собом. Кратко након што су махери финансијских тржишта себе и читав свет довели на ивицу амбиса, финансијски министри водећих 20 економија састали су се да би осмислили заједничке одговоре на ту ситуацију. Упркос недавно одржаном виртуалном самиту, Група 20 у актуелној кризи не игра сличну улогу.
Чак и пре појаве ковида-19, антагонизам између САД и Кине био је од централног значаја за утврђивање будуће глобалне улоге Европе. Јасно је да би Европа била маргинализована у Г2 свету, којим би доминирале САД и Кина, без обзира на то што је европски просперитет директно повезан с отвореношћу глобалних тржишта.
Али улога Европе биће одређена и тиме како се носи с кризом изазваном ширењем ковида-19, у ситуацији кад пандемија слаби њено јединство, готово до тачке очајања. Европска унија се у досадашњем току кризе катастрофално показала. Само је
независна Европска централна банка (ЕЦБ) та која је нешто предузела. Као и у случају кризе евра пре скоро десет година, принцип ЕЦБ да ће се „учинити све што је потребно“сада одржава стабилност валуте и земљама чланицама обезбеђује неопходну ликвидност. Засад ни Европска комисија ни Европски савет нису предузели ништа упоредиво. Управо супротно: Италијани вероватно никада неће заборавити да је, док су људи у Ломбардији већ масовно умирали,
Италијани вероватно никада неће заборавити да је, док су људи у Ломбардији већ масовно умирали, Немачка увела забрану извоза медицинске опреме у Италију
Немачка увела забрану извоза медицинске опреме у Италију.
Тренутно смо сведоци последица олако схваћеног мултилатерализма: европска и међународна сарадња су лаке кад ништа не коштају. Посебно су немачки политичари ти који желе „Европу à la carte“: они желе да Немачка буде шампион извоза у добра времена, уживајући корист од отворених граница и неометене трговине, али у кризним временима окрећу леђа свету. То је разлог због кога еврогрупа, састављена од министара финансија земаља чланица еврозоне, недавно није могла да се договори око заједничког пакета помоћи Италији и Шпанији.
Просто речено, ковид-19 није једина зараза која прети Европи: док се Италија и Шпанија очајнички боре да обуздају пандемију, еврогрупа је подлегла истој врсти „моја земља на првом месту“вируса којим је била инфицирана у време грчке дужничке кризе пре неколико година. Идеја да помоћ погођеним чланицама еврозоне треба да буде одобрена само ако спроведу велике реформске програме представља непојмљиву политичку глупост. Можемо само да се надамо да ће шефови држава или влада бити паметнији од својих министара финансија - као што су политички лидери то били 2015. Треба указати да сви немачки економисти, чак и они који се увек противе расподели дужничког терета, сада препоручују супротно. На крају крајева, Италија и Шпанија не могу саме да изнесу неопходно финансијско оптерећење борбе против вируса и стабилизовања националних економија. Потребно им је да све чланице еврозоне поделе терет неопходног задуживања; да ли ће то бити названо еврообвезницама или корона обвезницама потпуно је ирелевантно.
Још има времена да се курс у Европи и на ширем међународном нивоу промени. Али можда најопаснија последица кризе изазване ковидом-19 јесте то што се показало да је једина заштита на коју грађани могу да рачунају она коју им пружају националне државе. Услед тога вирус корона не прети само људима, него и уједињујућим међународним пројектима, укључујући ЕУ, основану и мукотрпно изграђивану како би се заувек окончала столећа непријатељства на континенту.
Да ли ће Европа бити у стању да превазиђе ову кризу, очува јединство и одигра важну глобалну улогу зависиће од тога да ли је у стању да понуди одрживу алтернативу „спаси се сам ако можеш“сензибилитету. То ћемо сазнати само ако свако преузме свој део одговорности за будућност Европе. Само тада ће наша друштва бити у стању да крену у правом правцу.
Наравно, ово такође значи ступање на неиспитану територију, што захтева храброст. Не можемо на свако питање да дамо коначан одговор, али у настојању да превазиђе кризу изазвану ковидом-19 Европа има прилику да себе изнова измисли. Не смемо да је пропустимо.