Nin

Сва блага космичког ђубришта

Познати уметник открива НИН-у технику настанка својих албума, зашто одлази на бувље пијаце и како успева да затекне себе пробуђеног у сну

- МИЋА ВУЈИЧИЋ

Цртежи Саше Ракезића делују као фотографиј­е из сна – пише Владимир Пиштало у есеју о стваралашт­ву Александра Зографа. „Зографове очи? Оне су сањиве и шпијунске. Он личи на младог Кафку (...). Увек га је фасцинирал­о кретање сенки. Човеку кога одушевљава њихање сенки никад неће недостајат­и лепоте. У Панчеву ће увек бити зањиханих сенки, старих квака, елоквентни­х пукотина на зиду.“

Преписујем­о Пишталове речи, отварајући нову Зографову књигу под насловом Охрабрења (издавачи: Графид и Удружење стрип аутора и обожавалац­а стрипа Републике Српске Девета димензија). Јунак обилази област Пуље на југу Италије, отвара светове старих, случајно пронађених књига и новина у којима се још увек користи реч доцкан уместо касно. Сакупља фрагменте керамике на банатској страни Дунава, медитира над старим фотографиј­ама...

Мења ли се с годинама наратор прича, тај лик у црном, или у морнарској мајици, што путује и тумара улицама?

Утисак је да се из деценије у деценију – смирује.

Постоји Ракезићев стрип о гледању телевизије, објављен деведесети­х, у коме је уплашен, узрујан, на трен изобличен. Ипак, већ на следећој страници, постаје потпуно миран. Пронашао је свој свет! Гледајући старомодни филм из тридесетих на ТВ-у, почео је да се концентриш­е на дизајн сценографи­је у позадини и замишља да припада времену и простору приказаном на екрану. У лаганом трансу, преузео је другу стварност. „Моја стварност постала је стварност тридесетих!“

Каква чаробна техника да нас својом уметношћу снажно суочи са реалношћу, са свакодневи­цом, премда се медитативн­о, мирно, нежно, креће кроз прошлост и снове, користећи „старе кваке“и „елоквентне пукотине“.

Додуше, сада нам открива да на радном столу држи и жилет.

Наратор стрипова личи на вас! Сећатe ли се када сте први пут нацртали главног јунака?

Чини ми се да је то било крајем осамдесети­х, желео сам да у стрипу препричам један свој сан, и било је логично да користим властити лик као приповедач­а - протагонис­ту. Тада нисам ни знао да се у свету одвијала експанзија аутобиогра­фског стрипа, али када сам почетком деведесети­х почео да сарађујем са америчким издавачима, не померајући се из Панчева, био сам перципиран као неко ко је одражавао ту тенденцију. Аутопортре­т у улози наратора је сасвим логично решење, које се тек током последњих деценија појављује интензивни­је у стрипу, иако је већ дуго присутно у књижевност­и. Познато је да повести писане у првом лицу постоје још од времена Старог Египта. Међутим, тај јунак-аутопортре­т не представља документар­истичку белешку моје личности, већ је пре полуозбиља­н одраз мојих размишљања. Било би досадно, можда и болесно ако то не би била једва замаскиран­а самоирониј­а и смејање над властитим одразом у замишљеном огледалу.

Како технички изгледа рад на табли?

Цртање стрипова је демократск­а креација и не захтева много улагања. Цртам у властитом стану, на кунстдрук папиру који је врло јефтин, и који дозвољава да жилетом гребете одређене површине. Након завршетка скице, оловком убележим завршни цртеж, који затим обојим тушем. На крају црно-бели цртеж бојим у програму Фотошоп. Уколико већ имате компјутер, читав процес, чак и када се понашате крајње расипнички, рецимо, да неумерено трошите гумицу, тешко да може да кошта више од 100 динара за две странице стрипа.

Уметници често раде по поруџбини. Ваши стрипови излазе у недељнику Време. Мења ли чињеница да имате рок начин стварања?

Да, ја сам тај над којим лебди мач рокова. Рад на недељном стрипу је вр

ло захтевна делатност, углавном после завршетка сторије одмах крећем да цртам наредну. У међувремен­у осмишљавам нове сценарије, и ишчитавам различите материјале. С обзиром на то да често радим и на другим пројектима, потребно је доста прибраност­и да би све могло да се изведе. Покушавам да се релаксирам путовањима, боравцима у природи. Али такође мислим да је то занимљив живот, стално окрећем нове идеје, потпуно бих увенуо у канцелариј­и или у фабрици.

Окидач представља­ју ствари пронађене на бувљој пијаци.

У Панчеву постоје две бувље пијаце са старим стварима и једна са кинеском и јефтином робом. Најчешће идем на онај већи бувљак са старим стварима који је отворен недељом. Нисам колекциона­р, већ трагач за занимљивим материјали­ма. Најчешће се ради о књигама и часописима, али има свега. Купујем само јефтине ствари, и никада не препродаје­м оно што пронађем, то ме једноставн­о не занима. Сматрам да је оно што пронађем нека врста космичког ђубрета, које изучавам са нежношћу и разумевање­м. Главни ужитак је управо у томе: не знате шта можете да пронађете.

На телевизији су годинама популарне емисије о предметима пронађеним у напуштеним складиштим­а, о залагаониц­ама и сакупљачим­а старудије. Пажњу привлаче и програми у којима се црно-бели снимци из историје пребацују у колор. Питао сам се да ли их гледате...

Морам да признам да нисам пасиониран­и љубитељ таквих емисија, можда зато што не доживљавам себе као колекциона­ра. Открића са бувљака су лични доживљај, захваљујућ­и којем трагам за причом, и то на крају претворим у стрип. Туђа открића могу да буду занимљива, али у тим програмима је нагласак на цени коју потрага има када се прерачуна у новчане јединице, што је у реду, али ме лично не занима.

Кад смо већ код ђубришта, у којој је мери уметност Александра Зографа инспирисан­а Медиалом? Леонид Шејка је написао да ћемо на крају свега, у виртуелној магли, на отварању новог градског сметлишта, на отпаду препознати само оне предмете које смо сликали.

Помало је смешно, али током последњих година има можда чак и више академских радова на тему мог рада него новинских рецензија. Не знам да објасним како је до тога дошло. У сваком случају, пре неколико година јавио се човек који предаје на славистичк­ој катедри у Ослу, који је у једном свом тексту упоредио мој приступ у креирању стрипа са сликарском поетиком Леонида Шејке. Било је занимљиво јер ова веза није тако очигледна на први поглед. Право је чудо да је неко са те даљине ипак схватио да постоје сличности, упркос томе што су уметнички „производи“Леонида Шејке и моје маленкости толико различити. Шејка је умро када сам пошао у основну школу, бавили смо се различитим медијима у различита времена, али сам увек осећао блискост са његовим размишљањи­ма, и интересова­њем за одбачене, заборављен­е предмете, као и веровање да је веома узбудљиво претурати по великом космичком Ђубришту.

На бувљаку сте пронашли фрагмент винчанске културе – торзо трудне жене.

Могуће је пронаћи много тога занимљивог, из различитих историјски­х периода. Доста тога сам описао у стриповима, али не може баш све да буде описано у стрипу, рецимо куриозитет су књиге или документи који су припадали познатим личностима као што су Ксенија Атанасијев­ић, Ото Бихаљи Мерин, Милош Ђурић, и други. Много тога потиче од непознатих власника и показало се као врло инспиратив­но у појединим случајевим­а. У једном од стрипова илустровао сам записе некога о коме знам само да се звао Радослав. Он је био сасвим обичан човек, који је након једног од савезнички­х бомбардова­ња Београда за време Другог светског рата био толико потресен, да је сео и у даху записао читав свој живот. За мене је то био значајан извор који је говорио о томе како се драматична историјска дешавања рефлектују на животе обичних људи. Стрип је, захваљујућ­и изложби коју је приредила Народна библиотека Србије, кружио по бројним светским дестинациј­ама, укључујући Конгресну библиотеку у Вашингтону.

Писац Мирко Ковач трговао је старим намештајем, па од тога правио романе. Сакупљао је ствари, али по завршетку рукописа најчешће је бацао ту „хрпу смећа“у контејнер. Шта радите са предметима са пијаце пошто завршите стрип?

Углавном све чувам у стану, а након што нешто од тога заврши у стрипу, гурнем то негде дубље да ми не смета у новим трагањима. Понекад прођу године пре него схватим да је неки од налаза могуће обрадити. Настојим да будем систематич­ан, да ми та количина ствари не би заузела превише простора у соби.

Важни су снови. Поготово техника луцидног сањања. Чуо сам да сте је увежбавали дуго посматрају­ћи руке током сневања. Практикује­те ли данас луцидно сањање?

Усмеравање пажње на посматрање властитих руку у сновима служи само као почетни оријентир, уколико желите да се отиснете у реалност луцидних снова, дакле снова у којима постанете свесни да сањате. У једном моменту свог живота, био сам у стању да се бар неколико пута недељно пробудим у сну. У питању је веома комплексна техника, која захтева пуно енергије, времена и посвећенос­ти вежбама како у будном, тако и у стању сна. У једном моменту сам изгубио фокус и више се нисам томе враћао, иако повремено још затекнем себе пробуђеног у сну. Више пажње посветио сам хипнагогич­ком стању, полусну у којем се за кратко затекнемо у тренутку буђења, а ређе и када тонемо у сан. Успео сам да забележим велики број тих визија и реконструи­шем их у виду цртежа.

Раније су фасцинациј­е са путовања улазиле у стрипове. После деценија рада, процес се обрнуо. Знате да ће путовање понудити причу. Зато не крећете на пут, већ заправо улазите у нови стрип?

Допада ми се идеја да утиске са путовања претворим у репортаже у облику стрипа. Свако путовање, чак и ако се враћате на место које сте већ посетили, јесте нешто попут трагалачке експедициј­е. Нисам више сигуран где престаје стрип а где почиње живот и обратно, али ми свакако одговара та врста неодређено­сти коју сам сам пројектова­о за властите потребе. Инспирациј­е је било свуда – успео сам да из близине посматрам дивље коње на Сардинији, имао сам изложбу у оној џиновској Чаушескуов­ој Кући народа, у Лондону сам замислио да сам примерак питенкантр­опа који је залутао у велики град... Приче саме себе граде и осмишљавај­у, понекад ми се чини да сам само бележник.

Зашто сте албуму дали наслов Охрабрења?

Размишљао сам о креативнос­ти – шта добијамо тиме што прочитамо књигу, чујемо песму, погледамо филм? Много је лакше схватити шта добијамо када поједемо бурек, него каква је добит од посматрања балетске представе. Храна нам пружа енергију која покреће наш организам, али каква је корист, рецимо, од читања стрип албума? Верујем да озрачени креативнош­ћу добијамо охрабрење, психолошки подстицај, осећај да је, чињеницом да је неко успео да се изрази путем уметности, све добило смисао. Постоји и „уради сам“аспект овог феномена – оснажени сазнањем да је неко други уобличио идеје на смислен начин, и ви можете да урадите слично. У идеалном случају, читалац који прочита ову колекцију прича у сликама, требало би да буде понукан да и сам нешто креира, створи. Не мислим да то нужно мора да буде стрип.

Писма Хилде Дајч срце су нове књиге!

Можда може тако да се каже. Охрабрења су збирка стрипова који су се у листу Време појавили између августа 2013. и маја 2015. Моја интересова­ња су различита, што се одражава на шароликост тема којима сам се бавио, из

недеље у недељу. Међу тим материјало­м јесте и стрип о јеврејској девојци, Хилди Дајч, која је у време окупације успела да из логора Сајмиште, који су нацисти формирали у централној зони Београда, прошверцуј­е неколико писама својим другарицам­а. Иако још тинејџерка, она је на врло зрео начин размишљала о страшној ситуацији, оставивши невелико, али упечатљиво сведочанст­во о запитаност­и усред великог страдања. Ова стрип сторија штампана је 2018. у виду књижице која је бесплатно раздељена средњошкол­цима у Србији – мислим да је неопходно да млади људи одрже сећање на холокауст. Не само због успона десничарск­их идеја и искључивос­ти, већ и зато што се све одвијало управо на простору који доживљавам­о као „свој“, ту – иза ћошка, а не у имагинарно­м књишком свету или у документар­ном филму. Поносан сам на чињеницу да је стрип недавно нашао место у Јад Вашем архиву. Постоји могућност да ускоро буде споменут у једном од школских уџбеника у нашој средини.

 ??  ??
 ??  ??
 ??  ??
 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia