КОРОНА У ДОБА ЈУРЕ

Петрица Ђаковић

Пуна је Србија различитих инвеститора. И оваквих и онаквих. И оних који ових дана не раде или раде са минималним капацитетима, јер је актуелна пандемија зауставила тражњу за њиховом робом и услугама, као и оних који тренутно раде више но икад, јер је, из истих разлога, поједина роба траженија но икад. И неће бити да су сви они толико одговорни и савесни да су одмах предузели баш све неопходне мере да заштите своје запослене од вируса који тренутно хара, као што неће бити да су и сви запослени толико уплашени да баш никоме ових дана није пало на памет да се пожали на то да ради у условима који нису идеални. Зашто су то онда једино урадили запослени у јужнокорејским погонима Јуре у Нишу, Лесковцу и Рачи, ако је лако претпоставити да је списак оних послодаваца који нису сасвим испоштовали прописе о поступању и организацији рада у време ванредног стања изазваног пандемијом вируса ковид - 19 сасвим извесно дужи?

Можда зато што је баш Јура поново доказала да је с правом постала синоним за све оно лоше што се приписује страним инвеститорима у Србији. Опет је у погонима те компаније Инспекција рада морала да утврђује да ли се поштују прописи, а кризни штабови да баш Јури налажу да број запослених у производним халама прилагоди прописаним

нормама. И то данима након што су норме и прописи усвојени, и тек оног јутра када су радници једног од ових погона одбили да уђу у производне хале, из страха да се не заразе. А до тада, послодавац је покушавао да их приволи нуђењем бонуса у износу од 500 до 2.000 динара уколико пристану да раде и трећу смену, и суботом. Јер, разуме он страх од ковида и заразе, али зато и радници морају да разумеју да са наручиоцем робе нема шале и да он очекује наручене испоруке. И у ситуацији када је цео свет, први пут, практично блокиран.

Ситуација са побуњеним радницима у међувремену се смирила, иако је један од њих и привођен због сумње да је ширио панику. Инспекција за рад, а како другачије, утврдила је да су у Јури предузели све неопходне мере за заштиту радника. И не само то. Послодавац је радницима омогућио да одлуче да ли желе да раде или не, а они би сада први пут требало да му верују да их неће сачекати нека санкција уколико се одлуче да до 24. априла седе код својих кућа. Јер то правило важи до тада, а онда ће, како преносе локални медији, сви морати да наставе пуном паром. Без обзира на то шта, у међувремену, буде налагала струка, на коју се ових дана сви позивају.

Јер, заповест струке за Јуру, ионако, не важи. Баш као што до сада нису важили закони ове земље. Јавност у Србији звала је погоне Јуре, „забрањеним градом“, управо зато што медији у те погоне годинама нису успевали да уђу. И да покушају да сазнају шта се заправо дешава иза зидина фабрике чији радници су се често жалили на мобинг и неадекватне услове рада. И то не без основа, а што је НИН-у својевремено и потврђено у Инспекцији за рад реченицом да је 90 одсто пријава било основано.

Шта то вреди, када је иста та Инспекција рада, на пример у Нишу, добила пре неколико година од менаџмента Јуре на поклон два аутомобила позамашне вредности, а спекулисало се да је и некадашњи директор Инспекције у слободно време обављао функцију саветника компаније за послове заштите и безбедности на раду. Баш у време када су се радници жалили да послодавац на много начина крши Закон о раду, па и тако што је доскоро сваки покушај оснивања синдиката у тој фабрици био осујећен и санкционисан отказима. И све то док су порески обвезници, укључујући и оних неколико хиљада који раде у Јури, плаћали пословање ове компаније у Србији. Јура је, да подсетимо, од државе добила и земљиште за изградњу погона, али и 25 милиона евра субвенција за запошљавање тих мучених радника.

Из свега овога изгледа да ковид-19 можда може да, преко ноћи, промени уобичајени начин живота целе планете, али не и начин пословања Јуре у Србији.