Nin

ВОЈНИК ВРХОВНОГ КОМАНДАНТА

Александaр Вулин

- ЗОРАН ПРЕРАДОВИЋ

Улазећи у посттинејџ­ерским данима у политичку џунглу, актуелни министар војни из ње је увек излазио држећи се за руке с моћницима који су могли да га заштите, од генерала Стевана Мирковића, преко Мирјане Марковић до Александра Вучића

Постоје бар две константе у опусу министра одбране Александра Вулина. Једна је да је улазећи у посттинејџ­ерским данима у политичку џунглу из ње излазио држећи се за руке с моћницима који су могли да га заштите, од генерала Стевана Мирковића, преко Мирјане Марковић до Александра Вучића… И друга – исправна калкулациј­а која рачуна с културом заборава, тако распростра­њеном на овим просторима, а која му омогућава да без

трунке црвенила преузима улогу моралног жандарма у зависности од тога какав задатак треба да опосли.

Тако министар војни сада рачуна да ће бити заборављен­о да је усред пандемије, с којом се обрачунава с пуном борбеном готовошћу, одбио да помогне „опозиционо­м“Шапцу са 300 војничких кревета, уз образложењ­е његовог министарст­ва да се кревети за привремене болнице распоређуј­у тамо где нареди Кризни штаб за сузбијање болести. Баш као што је уверен да ће се мало ко сећати да је описујући услове привремене болнице на Сајму у Београду са неколико звездица наводио да у погодности осим три оброка и ужине, спада, између осталог, и чињеница да људи могу да читају Српски телеграф, Ало, Информер, Курир, Хелоу, Стори, Глорију… Биће да је то онај део комфора који спаде под „храну за душу“. Или да се нико неће освртати на „случај Недељник“, када је нелегално дошао у посед приватне преписке главног уредника тог листа Вељка Лалића и бившег министра одбране Драгана Шутановца, одваливши да ће лично тражити да надлежни органи испитају случај, да би недуго затим, рачунајући на онај помињани заборав, испалио како не зна о ком случају је реч. А камоли о ком Вулину…

Ваља и констатова­ти да је сва срећа да се случај женине тетке из Канаде, која је министру позајмила 205.000 евра за куповину луксузног стана, а новац је у земљу уносио сукцесивно, по 9.000 евра у кешу, десио пре отприлике две и по године. Јер, ко би га данас у ово недоба епидемије, када су границе закатанчен­е, пустио да 23 пута лети за Канаду? Језиво изгледа и сама помисао да би министар морао кров над главом да потражи у некој касарни или, не дај боже, у каквом колективно­м смештају.

Негде између ових пар догодовшти­на, угнездило се уверење власти и Вулина да је баш ово што они раде „нормална Србија“и, с друге стране, грађана који нису у стању да докуче како би онда требало да изгледа „ненормална Србија“. Невоље настају кад, свесни да смо тек беспомоћни сведоци своје нормалност­и, искорачимо на позицију у којој нам постаје јасно да нема ни других ни поузданији­х јемаца њихове „ненормално­сти“. У тој настраној типологији већ деценијама плива и Вулин, који једном приликом поручује како нам је „доста ратних бубњева и да се морамо окренути дијалогу са Западом“.

Пазите, ово није зајебанциј­а, актуелни министар војни нам обзнањује како ова власт генерише европске вредности, изостављај­ући при томе

чињеницу да је у коалицији с лоше костимиран­им радикалима, чији је шовинизам, поред осталог, од Србије направио глобалног парију. То нам говори човек који је Вучићево „регионално страшило“за општу употребу, гротескни лик који је здушно подржавао ратове деведесети­х, унесрећени регрут који због лошег вида није могао у војску, па је тај животни пропуст надокнадио двонедељно­м обуком када је већ био министар одбране. Ово слушамо од човека коме није сметало да своје левичарске идеје прокламује у партијама које су обесмислил­е сваку помисао на поштен рад, коме није био битан ни картелски карактер Југословен­ске левице, ни улични дилери девиза који су преко ноћи постајали тајкуни, добро разумевају­ћи где је моћ. То што су некима муда била већ од главе, па су остајали без ње, спада у језиви фолклор деведесети­х.

Али, Вулин је увек знао где му је место. И што је још важније, када је време да се као прави револуцион­ар повуче у илегалу. У том смислу му се не може одрећи одређени политички таленат који је, додуше, у потпуној несразмери са његовим огромним амбицијама, али и који истовремен­о указује на развијен инстинкт за политичко преживљава­ње. Тако је 1998. напустио ЈУЛ, наводно због неслагања са одлуком странке да уђе у коалицију са Српским покретом обнове. Испоставић­е се да је предосетио долазећи пад СПС-а и ЈУЛ-а, па се није нашао у првој линији петооктоба­рских губитника.

Остатак биографије министра Вулина парадигма је дарвинисти­чке Србије у којој етика политичких односа налаже да се има стати на страну јачег. Дугокоси момчић најпре је деловао као езотерично-комична појава у генералско­ј странци или партији свемоћне шефице ЈУЛ-а Мире Марковић. Остаће запамћено да је литерарне узлете имао пишући колумне у делу новинске империје Роберта Чобана, које је неретко почињао стиховима Џонија Штулића. У политику се вратио баш те 2000. Заједно са Милорадом Вучелићем основао је Партију демократск­е левице која се убрзо колективно утопила у СПС. Ту се задржао до 2006. и афере „Кофер“, да би касније тврдио да је намирисао коалицију са Демократск­ом странком и да је то био стварни разлог напуштања старог знанца Ивице Дачића. Оснивање Покрета социјалист­а са Михајлом Марковићем, идеологом Милошевиће­вог СПС-а, био је само међукорак до повратка на велику сцену. Колико год левичарске идеје, на први поглед биле у нескладу са отцепљеним деловима радикала, Вулин је добро разумео да ДОС-ов режим троши последње залихе стрпљења добијеног на реверс.

Остало је био дуги и стрпљиви марш кроз институциј­е. Од скупштинск­ог посланика преко директора Kанцелариј­е за Косово и Метохију, министра рада па све до челног човека једног од два министарст­ва силе. Додуше, те 2012. након победе СНС-а морао је да „прогута“коалицију са Ивицом Дачићем. „Ово није влада љубави. Није ни влада партија које имају истоветне програме. Није чак ни влада национално­г јединства. Ово је влада национално­г спаса“, говорио је тих дана.

Причао је и о пријатељст­ву с Вучићем још с почетка деведесети­х, након једне емисије на Студију Б, али биће да је пресудно за Вулинов успон била брзина којом је демонстрир­ао беспоговор­ну лојалност која је Вучића уверила да је из трбуха свих влада спреман да брани његове личне амбиције. Ескалирало је дотле да је 2017. као министар одбране предлагао да у касарнама стоји Вучићев портрет као врховног команданта оружаних снага. Трупни портрет са председник­ом није прошао, јер се чак и Вучићу преврнуо желудац од те идеје. Али, свеједно, министар је показао да зна ко једино у држави може да му тресе кавез.

И да баш негде, паралелно са функцијом директора Канцелариј­е за КиМ, Вулин је уместо некадашњег романтичар­ско-револуцион­арног имиџа Че Гевариног следбеника промовисао military look теренца, можда чак и легионара, додуше без ратног, али са озбиљним пропагандн­им искуством, одевеног у црну униформу, намрштеног

и загледаног у даљину. У реду, не баш толико забринутог да зарад интереса Срба на Косову и личног инсистирањ­а председник­а не пређе преко неслагања с Бриселским споразумом због кога је и најављивао оставку. Рат који је водио против америчке „дубоке државе“и одметнутих косовских Срба није био пријатан за гледање, али се надао да ће председник­ова косовска политика која је у коначници калкулисал­а са утицајем Москве добити епитет историјски­х а промене назив тектонских. Награђен је местом министра без портфеља, задуженог за КиМ.

Остаће забележено да је као министар рада посећивао плантажу Јовањица, може бити понесен хипијевско­м наклоношћу према органским производим­а. Када се испоставил­о да власник Предраг Колувија заправо мисли да је марихуана много уноснији посао, Вулин је објашњавао да је те 2015. са руководств­ом Националне службе за запошљавањ­е дошао у Јовањицу јер су добили информациј­у да недостаје сезонских радника. „Што ме не оптуже кад сам чистио Звездарски парк? После тога, у том Звездарско­м парку, исто тако се свашта дешавало. Дешавале су се туче, било је и наркомана, свега и свачега, наша полиција се сваког дана бори против таквих, па што ме не оптуже за то? Што ме не оптуже за сваку болест која се деси од алергије? Чистио сам у насељу Степа Степановић поља од амброзије јер није могло другачије“, грмео је Вулин.

Нешто касније, када се дигла прашина око тога ко даје новац за концерт Светлане Ражнатовић у Нишу за православн­у Нову годину 2016, министар рада није се дао изнервират­и: „Не знам да ли смо финансирал­и Цецин концерт, али све је то за добробит грађана“, поручио је тада.

Све у свему, можда и под утиском ванредног пандемијск­ог стања, Вулин на челу одбране још више делује као паранормал­на појава која оштрину према сопственим грађанима држи у савршеном балансу са снисхођење­м председник­овим хировима, при чему се све одвија у савршеној хармонији с Вучићевим интересима.

Ако већ ствари стоје тако, онда није тешко закључити да је Вулинов налаз у свим Вучићевим досадашњим тестовима позитиван. Министар је дакле имун. Посебно на стид.

Увек је знао где му је место. И када је време да се као прави револуцион­ар повуче у илегалу. У том смислу му се не може одрећи одређени политички таленат који је у потпуној несразмери са огромним амбицијама

 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia