РАЂАЊЕ ПАРТИЈСКЕ ПОЛИЦИЈЕ

Ванредно стање

Да ли ће једна од последица ванредног стања бити и поново претварање српске полиције у партијску, њена злоупотреба за обрачун са неистомишљеницима власти и још лакше надзирање комуникација грађана

Као и тајне службе у Србији и Министарство унутрашњих послова ушло је у ванредно стање оптерећено низом озбиљних афера које су компромитовале његове челнике, почевши од министра Небојше Стефановића. Али, за разлику од тајних служби рад МУП-а видљиво је проблематичан и у време пандемије, јер за разлику од деловања БИА и ВБА полицијски посао је бар законски јаван. Па је тако и

видљиво да полиција има различите аршине у време пандемије према људима из власти и око ње и према њиховим критичарима. Они који критикују изложени су прогону, указују саговорници НИН-а, добри познаваоци рада МУП-а. Адвокат Божо Прелевић, некадашњи коминистар полиције, наводи да се боји да властима може да се свиди да задржи такав образац понашања и после пандемије.

„Хапшење новинарке Ане Лалић, одузимање мобилног телефона и рачунара као и хапшење новинарске екипе КТВ из Зрењанина указују на зачетак политичке полиције. Власт инсистира да девојка Јована Поповић, која им се замерила песмом, буде у затвору. Полиција јури људе који нису криминалци, а они у ствари нису били упозорени да иду у самоизолацију. Јури пензионере, спречава земљорадника да обрађује њиву трактором... То прате и одлуке суда у којима се позива на молбе председника. Уколико то није цинизам судије онда је озбиљно питање где је граница покушаја да се свидиш вођи као судија”, каже Прелевић. Иначе одлуком министра Стефановића од 19. марта директор полиције Владимир Ребић задужен је за издавање дозвола за кретање током полицијског часа. Тако ухапшена уметница Јована Поповић ни њени родитењи нису добили дозволу за кретање иако јој је укинут притвор у пожаревачкој Забели па није могла да дође до родне Кикинде.

Прелевић наводи да с друге стране полиција не поступа у случајевима где

се у сумњу доводе особе блиске властима.

„Сумње у понашање челника Гинеколошко-акушерске клинике у Улици краљице Наталије (Народног фронта) и болнице на Дедињу полиција није испитивала као што је то учинила у случају Геронтолошког центра у Нишу. А у питању је такође угрожавање здравља људи. Директори Дедиња и ГАК су доктори па се не могу вадити да им није била позната опасност. Ако је то питање да ли ти познајеш Александра Вучића или не, онда нема закона. Није лако полицајцу који слуша председника који купује распираторе на црно. Тешко је бити полицајац у Србији јер никада није било овако”, наводи Прелевић.

Саша Ђорђевић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП), каже да је главни приоритет полиције од почетка кризе контрола кретања становништва и санкционисање људи који прекрше полицијски час, што је сада и очекивано. Проблем је међутим, како упозорава, ако је то селективно.

„На пример, полиција није реаговала када је дошло до окупљања десетине људи из владајуће странке у Новом Пазару и Нишу, укључујући и председника странке. Насупрот томе, ухапсила је Јовану Поповић, ауторку антирежимске песме, под оптужбом да није поштовала меру карантина иако јој није уручено решење о изолацији. Радник Јуре Славиша Пајовић ухапшен је пред давање изјаве медијима о лошим условима рада у фабрици у којој ради. Ухапшена је и новинарка Ана Лалић због наводног изазивања панике због објављивања текста о стању у новосадској болници. Пуштена је да се брани са слободе само због јаког притиска јавности“, каже Ђорђевић.

Прелевић указује на могућу злоупотребу полиције да незаконито прати и прислушкује грађане.

„У МУП имају и тајне задатке, један од њих је масовна контрола средстава комуникације грађана.” Многи осим Прелевића су исказивали исту сумњу. Посебно забрињава што су некада и сами полицајци као на пример Дејан Трипковић, који је радио при кабинету садашњег министра, изражавали такве сумње. Трипковић је 2015. поднео кривичну пријаву против министра и његових сарадника због незаконитог праћења и прислушкивања јавних личности, опозиционара и новинара, али

је она експресно одбачена без правих провера.

Ђорђевић наводи да су институције потпале под потпуни утицај власти, а посебно председника Србије.

„У таквим околностима, постоји само партијска контрола. Парламентарна контрола полиције не постоји јер је Скупштина блокирана од пре почетка ванредног стања у чијем проглашењу није учествовала. У демократији, парламент би требало да учествује у функционисању државе када се највише одступа од нормалног тока живота. Ванредно стање је друго по реду, одмах после ратног.” Ђорђевић додаје да се Сектор унутрашње контроле МУП-а није уопште оглашавао током ванредног стања.

„Барем су могли да реагују на самом почетку увођења полицијског часа када су двојица полицајаца несразмерно користили физичку снагу према једној особи која је током полицијског часа шетала пса. Било је боље да се без песница обори на земљу и тако користи најмања могућа сила”, наводи Ђорђевић. Министар Стефановић изјавио је на РТС-у да је полиција током последњег викенда интервенисала против око 800 грађана који су кршили полицијски час, заправо полицијске дане. Само преко друштвених мрежа

грађанима Србије било је доступно да виде понашање на пример немачке полиције у Франкфурту која се захваљује грађанима који су изашли у парк што држе прописано растојање и честита им Ускрс (католички, 12. априла).

Колико су сами полицајци угрожени због пандемије говори податак који је изнео министар да су њих четворица преминула, а 157 је заражено ковидом-19. Када је претходно директор полиције Ребић у својим ретким иступима изнео податак да је заражено њих 17, тада је било око 800 полицајаца у самоизолацији. Међутим, министар сада није навео број изолованих полицајаца. Многи полицајци су послати на одмор, нарочито из служби чији рад према процени руководилаца није неопходан. То право су имали на пример и по један родитељ малолетника, ако оба раде у МУП, хронични болесници... Саговорници НИН-а из МУП-а незванично наводе да је део кадра који не спада у ове категорије са посебним правима могао да се користи за патроле. Међутим, поставља се питање да ли има довољно маски и рукавица. Министар је 13. априла на РТС-у био неодређен; „Трудимо се да сви имају заштитну опрему”.

Незванично сазнајемо да су центри пандемије међу полицајцима идентификовани у Нишу, Бору и Бољевцу. Прелевић наводи да полицајци који спроводе заражене нису имали на време адекватну опрему.

Основни полицијски посао, борба против криминала, сада је смањен јер и по речима министра општа стопа криминалитета је у време ванредног стања опала за 55 одсто. То је и очекивано с обзиром на полицијски час када се криминалци, барем они интелигентни, не крећу. Међутим, организовани криминал, који је последњих година у великом порасту у Србији, не мирује. На то указује и Ђорђевић.

„Криминалне организације покушавају да искористе постојеће стање за додатни приход или да надокнаде изгубљено. Већ су примећени случајеви превара у свету где купљена заштитна и медицинска опрема није стигла на адресу купаца, али и дистрибуције лажних тестова за ковид. Криминалне групе могу да се позиционирају као партнери држави за пружање услуга или као подршка. Све зависи од временског трајања кризе и колико су велике залихе основних намирница и медицинских производа у држави.

Полиција није реаговала на окупљање десетина људи из владајуће странке у Новом Пазару и Нишу, укључујући и председника странке, али је ухапсила Јовану Поповић под оптужбом да није поштовала меру карантина Колико су сами полицајци угрожени због пандемије говори податак који су изнео министар да је њих четворица преминула, а 157 је заражено ковидом-19

Сигурно ће доћи до пораста високотехнолошког криминала - превара на интернету и порнографије“, наводи Ђорђевић.

Прелевић каже да има много правог полицијског посла и за време пандемије, а да не види да се он ради.

„На пример откривање извора загађења, што сада може бити лакше јер нема саобраћаја. Београд је и у условима карантина био најзагађенији. Према подацима Светске здравствене организације у Србији годишње умре 6.000 људи. Мислим да је од хапшења Јоване Поповић, радника Јуре и земљорадника много важније утврдити ко је одговоран за смрт 6.000 људи за годину дана.”

Проблем са употребом полиције у време пандемије, као и борбом против криминала, посебно организованог, јесте њена велика политизација, што указују и наши саговорници. Осим тога полицију прате бројне афере. Министра Стефановића од Савамале, спорног доктората и дипломе до пословања предузећа ГИМ где је посредник његов отац Бранко са Крушиком, али и са самим МУП-ом. ГИМ складишти оружје МУП-а и о томе већ месецима не одговора на питање НИН-а. Ту је афера Јовањица и ангажовање приватног обезбеђења да чува МУП. О политизацији сведоче и иступања државне секретарке Биљане Поповић Ивковић која ту функцију користи за нападе и вређање политичких неистомишљеника власти које назива и „олошем”. Проблематичан је и Иван Ристић, некадашњи шеф кабинета Стефановића који је сада помоћник директора полиције. Ристић је некад био у ЈСО а затиму у САЈ-у па је постао шеф обезбеђења Стефановића док је био председник Скупштине. На то место је дошао када су олакшани услови конкурса. Једно време је био скрајнут јер је против њега вођен поступак због организовања кријумчарења миграната којима је наплаћиван превоз кроз Србију. Тај предмет, који су изгледа иницирале стране полиције, пребациван је од тужилаштва у Врању ка Нишу док није одбачен.

Политичко постављење је несумњиво и Горана Папића, кума министра Стефановића. Он је пре именовања Стефановића за министра радио као угоститељ у предузећу свог оца, са незавршеном средњом школом. Брзо је напредовао у полицији и у образовању, јер је у међувремену завршио средњу школу и факултет. Полицијску каријеру Папић је почео у Одељењу за послове безбедности кабинета министра. Јула 2019. као заменик начелника Службе за борбу против организованог

криминала задуженог за наркотике издејствовао је да одељење за тајно праћење и посебне акције буде под његовом контролом. Папић је доспео у жижу јавности 22. октобра 2019. због пребијања Дејана Пејовића, власника ресторана Јахорина који је био у вербалном сукобу са његовим оцем. Због тога је накратко суспендован, али је убрзо враћен на посао.

Што се тиче професионалног дела МУП-а, за директора полиције је 2016. изабран Владимир Ребић који је до тада од почетка каријере 1992. провео у саобраћајној полицији. Да је Ребић у функцији политике, а не професионалног рада МУП-а потврђује и случај нишког инспектора Небојше Благотића. Инспектор је назаконито пензионисан октобра 2015. након што је по сопственим речима у истрагама корупције дошао до Ј. М., кума породице Александра Вучића, као и до власника Информера Драгана Ј. Вучићевића кога председник Србије ословљава пријатељем. Ребић је одбио да привремено врати Благотића на посао и поред правоснажне одлуке суда па је МУП јануара 2020. кажњен са 150.000 динара. Инспектор је због тога поднео захтев за покретање дисциплинског поступка против Ребића.

Слободан Малешић, некадашњи саобраћајац па начелник полиције Крагујевца, који је министра у јавним наступима бранио од критике синдиката, добио је јула 2019. од Стефановића указ о именовању за генерала. То је необично с обзиром на то да је на месту помоћника директора полиције. Лидер Двери Бошко Обрадовић изнео је сумњу да је Малешић напредовао због блиских веза са контроверзним бизнисменом са КиМ Звонком Веселиновићем.

И Дејан Ковачевић, начелник Управе криминалистичке полиције у кога су професионалци у МУП-у полагали наде, истакао се у својим ретким иступима политичком одбраном власти. Он је тако уместо да провери наводе опозиције о незаконитом прислушкивању, одмах изјавио да су нетачни оптужујући их да „линчују полицајце”. Чак је и вербално напао свог претходника на месту начелника УКП Родољуба Миловића. Уместо да истражи конкретне Миловићеве тврдње о сарадњи министра здравља Златибора Лончара са земунским кланом и повезаности са кланом Дарка Шарића, као и наводе о припадништву Војислава Шешеља „зе

Парламентарна контрола полиције не постоји јер је Скупштина блокирана пре почетка ванредног стања у чијем проглашењу није учествовала

мунцима” узвратио је нападом. Оптужио је Миловића: „Остало је недоречено зашто је толики број пута седео са Љубишом Бухом Чуметом, једним од најближих сарадника земунског клана, у својој канцеларији у МУП-у”. Иначе, Миловић је службено у истрагама против земунског клана и за атентат на премијера Зорана Ђинђића био задужен за сведока сарадника Буху. Ковачевић је имао коректан професионални рад, али су га на место начелника УКП препоручиле истраге против Мирослава Мишковића и Драгослава Космајца, које је власт обилато користила у пропаганди, иако су неславно завршене. Мишковић и сада покојни Космајац су ослобођени правоснажно за главна дела за која су оптуживани.

Оно што брине и пре ванредног стања је неефикасност полиције у обрачуну са организованим криминалом, о чему сведоче очити параметри - број нерешених мафијашких убистава, преко сто, и цена дроге која је међу најнижима у Европи. Цена је тренутно порасла као свуда у свету због затворености граница и ограниченог кретања у самим државама. Очито је уздржавање полицајаца од агресивнијих истражних метода против организованог криминала - перманентног праћења, коришћење инфилтрираних инспектора у криминалне организације и врбовање сведока сарадника. Веома ретке истраге поводом мафијашких убистава углавном се ослањају само на форензику - отиске и ДНК анализе. Такође мафија по свим искуствима у свету, а и у Србији (земунски клан, осуђен полицијски инспектор и припадник БИА) не постоји ако нема сараднике на неким нивоима у полицији, а такве истраге сада се не воде у Србији. Очито је да се полицајци као и тужиоци уздржавају, за шта је једино одговорна политика. Нову бригу ствара употреба полиције током ванредног стања за обрачун са неистомишљеницима власти и још лакше надзирање комуникација грађана. Да ли ће једна од тековина овог ванредног стања бити поново претварање српске полиције у партијску, остаје да видимо.