МИШЉЕЊЕ КАО ЈЕРЕС

Црквена правда

Рекавши да је СПЦ могла да реши питања литургија спровођењем мера заштите верника, Вукашин Милићевић је, наводно, изнео „ставове супротне ставовима Синода“и патријарх Иринеј му је забранио да јавно иступа и свештенодејствује

Тек што је завршио наступ у емисији Утисак недеље 29. марта, а нешто дуже од давања интервјуа за НИН где је, у оба случаја, говорио о односу Синода према вирусу корона, Вукашину Милићевићу, свештенику и доценту Православног богословског факултета, патријарх Иринеј забранио је јавно иступање. Такође му је суспендовао свештенодејство и упутио га на Црквени суд.

Један од разлога за овакву одлуку патријарха је то што је Милићевић „своја мудровања ставио изнад саборног ума Цркве“, премда се ово зборно мишљење испоставило као погрешно. Па је пандемији подлегао епископ ваљевски Милутин, а два свештеника се разболела, све поштујући тај зборни интелект.

Рекавши да је СПЦ могла да реши питања литургија спровођењем мера заштите верника, Милићевић је, наводно, изнео „ставове супротне ставовима Синода“. И то „не либећи се отворене, за црквену јавност саблажњиве критике званичних црквених ставова“. Којих тачно не знамо, јер су се они мењали од прећутне дозволе причешћа једном кашичицом, преко позива да се слуша државна власт, затим и апела на слободу вероисповести.., па све до предлога о причешћивању по кућама.

У могућност да се ово последње примењује без ризика, Милићевић је такође посумњао, истичући тешкоћу контроле услова. Тврдње појединих да се инфекција не може пренети причешћем, проблематизовао је чињеницом да су нам вируси и бактерије познати свега 150 година. Позивањем на аргументе, Милићевић се замерио врху Цркве, спремном на одмазду.

На описану казну реаговали су студенти ПБФ-а, као и група јавних

делатника - петицијама, док је о њој расправљано и на Сенату Универзитета у Београду. Чланови тог тела једногласно су „изразили забринутост због ситуације у којој се нашао доцент Милићевић“, као један од чланова академске заједнице, а због забране слободе говора.

На то је декан ПБФ Зоран Ранковић нагласио да се одлука Синода односи на Милићевића – свештеника, а не на Милићевића професора, те Универзитет нема ингеренције да се меша у „питања Цркве“. Можда, али је свакако надлежан да верификује Милићевићеву функцију, што УБ не

чини јер је управа Факултета, као и он лично, изабрана на начин противан Статуту Универзитета и Статуту ПБФ, о чему смо већ писали.

Студентска петиција, као значајан гест подршке Милићевићу, није укључила оне који „одлуке црквених власти сматрају као нешто у шта се не сме сумњати, доживљавајући хришћанску врлину послушности на чудан начин“, како за НИН објашњава Драгана Ракић, студенткиња ПБФ. Већина је ипак била на страни потписника, али свој став није смела јавно да искаже, јер им судбина зависи од епископа. Они им одобравају студирање, стипендије и запошљавају их, па је мудрије ћутати.

Питање благослова који регулише наведене ставке, једна је од ствари које се морају усагласити са универзитетским прописима. Поред тога, факултетска управна тела морају бити састављена на легалан начин да би Универзитет уважио њихове одлуке. Како се то упорно не догађа, читава генерација богослова остала је без диплома.

„Циљ нашег иступања никако није оспоравање црквеног јерархијског поретка, већ управо подсећање високе јерархије да тај поредак подразумева још неког осим њих“, каже Ракићева. Противљење безусловности одлука Синода производ је дугог трпљења, додаје она.

Јер, пре кажњавања Милићевића, СПЦ је покушала да смени владику Максима, професора, као и Марка Вилотића, доцента ПБФ. Тако је глас побуњених усмерен против „тортуре над наставним кадром“, (пре)дуго спровођене од врха црквене власти. Случај Милићевић био је само последња кап у чаши за најхрабрије студенте.