Видовдан је згодан дан
Иако Вучић тврди да га политика у овом тренутку уопште не интересује, он је увелико у кампањи и све указује на то да би, уколико се епидемија потпуно не отргне контроли, избори могли бити одржани крајем јуна или почетком јула
Итако је Александар Вучић зачепио уста oнима који су тврдили да ће, након што га је једном увео, ванредно стање продужавати унедоглед: док су грађани седели у 60-часовном карантину и очекивали још дужу вежбу стрпљења у време Ускрса, председник Србије је рекао да се нада његовом укидању већ крајем априла. И све то чак и пре него што се појавио иоле уверљивији разлог за наду да је Србија доживела врхунац епидемије и да почиње пад броја заражених.
Вучић је још додао да једва чека укидање ванредног стања и зато што би то значило да и себе ослободи ћутања
о онима који су „радили против своје земље“при чему ту, „чак ни пре свега“, не мисли на своје политичке противнике.
Мали је проблем само у томе што је потребно бити потпуно слеп, глув и незаинтересован, па не приметити да је, док тврди да га политика у овом тренутку уопште не интересује, Вучић увелико у предизборној кампањи. И да је већ спремио и неке од кључних тема за оних четрдесетак преосталих дана кампање, кад не буде могао да скупља поене уручивањем респиратора и подучавањем лекара како се они користе: након што прогласи победу
над короном, прелази на разраду већ лансиране приче о такмичењу за једно од три прва места у Европи по економском расту. Биће ту и прогона „криваца“за све што у борби са епидемијом није ваљало и таман довољно времена за поделу оних сто евра помоћи како најсиромашнијим, тако и најбогатијим грађанима Србије.
Уколико се не настави низ грозних вести, попут оне о масовној зарази у Геронтолошком центру у Нишу, сва је прилика да би се избори могли заказати за 28. јун – датум, иначе, претходно „виђен“за промоцију новог напредњачког руководства и прове
ру озбиљности Вучићевог обећања с краја децембра, да се неће још једном кандидовати за функцију председника СНС. За организацију „видовданских“избора било би потребно да се ванредно стање укине половином маја, таман кад прођу два датума с великим ризиком ширења инфекције услед масовног окупљања (1. и 6. мај, Празник рада и Ђурђевдан).
Није, додуше, тешко замислити ни другачију употребу значајног историјског датума – за неки помпезан скуп са дирљивим порукама, тако да њихово дејство потраје до следећег, првог јулског викенда. Актуелне прогнозе светских епидемиoлога најављују да би (први талас) епидемије требало да буде окончан до јула, а није, како сада изгледа, много вероватно да би српска власт могла „вештачки“продужити ванредно стање, а тиме и додатно одложити изборе.
Чак и ако су тачне процене да је пандемија, уз проблеме на терену (борба за власт на Косову) ставила ван снаге (наводни) план Доналда Трампа да испослује решење косовског проблема почетком лета, на време да га за своје изборе представи као спољнополитички успех, Вучић има друге разлоге да са изборима пожури колико год је могуће. И да провери тачност јединог објављеног истраживања јавног мњења од почетка епидемије – према којем би око 61,9 одсто грађана који би изашли на изборе, гласало управо за листу на којој стоји његово име.
Према истраживању Института за европске политике, у сарадњи са издавачком кућом Нинамедија, рађеном у првим данима епидемије – од 12. до 22. марта - за коалицију око социјалиста гласало би 10,8 посто грађана, а 7,1 посто за Савез за Србију, коалицију која се одлучила за изборни бојкот због непостојања демократских услова.
Истраживање је рађено на самом почетку кризе, док су многи грађани вероватно још користили онај психолошки механизам порицања и замајавали се причом о „најсмешнијем вирусу“. А онда су кренули извештаји о све већем броју заражених и умрлих, сазнавало се за хаос у организацији здравственог система, а непрекидно растући број рупа у пропагандној причи о земљи која је „најбоље у Европи“одговорила на пандемију затваран је на све бруталнији начин. И постајало је јасно да ће економске последице бити разорне, чак и по економског гиганта из прича представника власти и пратећих медија. Колико је вероватно да све то неће утицати на рејтинг власти?
Искуство из једне раније велике кризе каже да је грађанима понекад потребно мало времена да се освесте и виде очигледно: када је, у јесен након НАТО бомбардовања 1999, тадашња опозициона коалиција Савез за промене организовала протесте против власти Слободана Милошевића (чији је шраф био и Вучић), одзив је био прилично „килав“. Протести су окончани у децембру (ако се не рачуна мала група „чувара ватре“која је наставила да шета и након тога) и чинило се да у друштву не постоји ни минимум енергије потребне за промене. Ватра је, међутим, букнула током лета, а „црвено-црна“коалиција је 5. октобра 2000. приморана да прихвати резултат избора одржаних 24. септембра.
Да ли би, због таквог искуства, али и свести да би, све до проналаска вакцине, а то је за најмање годину дана, епидемија могла настављати разорне походе, Вучић могао одлучити да покуша да максимално капитализује наводну „победу“над првим таласом короне - расписивањем чак и председничких избора?
Политиколог Бобан Стојановић је прилично сигуран да се то неће десити. „Свакако му је прилог за изборе тај што би себи продужио мандат за још три године, али баш због свега што се раније дешавало у Србији – бојкот, стање демократије, протести, укљученост међународних актера и надгледање Србије у том погледу - мислим да `не сме` да распише и председничке изборе, чак и ако претпоставимо да ће међународни актери више гледати своје послове услед глобалне пандемије и свих проблема које имају“, каже Стојановић.
Ту је, наравно, и још један фактор – укупан председнички мандат тиме би му био смањен са (очекиваних) десет на осам година. „Такође, мислим да неће поновити грешку Бориса Тадића са идејом о скраћењу, без обзира на то што би извесно победио. Можда размишља и о тој опцији, али сам сигуран да би само изазвао себи велике проблеме“, каже саговорник НИН-а.
У критички настројеном делу јавности може се чути уверење да је незадовољство одговором власти на епидемију у Србији масовно и да би опозиционе странке које су прогласиле бојкот ипак требало да учествују на изборима. А у тим странкама – оним које нису у старту одбациле идеју преиспитивања одлуке о бојкоту – чини се, преовладава уверење да чак ни након евентуалног поновног разматрања одлуке, неће бити одустајања од бојкота, што због изборних услова, што због кратког времена за неопходне припреме.
Стојановић не види разлог чак ни да се размишља о одустајању од бојкота. „Стање демократије, слободе медија, генерално услова за изборе, само је погоршано кроз ванредно стање, а тек могу да замислим какви ће притисци бити на све људе кад оно прође. Довољно је рећи само да Вучић у време пандемије води и политичку кампању, има неограничен приступ медијима, посећује градове и буквално прави скупове на којима `поклања медицинску опрему`“, каже Стојановић. Све то за њега је аргумент за оцену да се ништа од онога због чега се „иде у бојкот“није поправило. „Штавише, мислим да је још горе стање, а да ће се и након ванредног стања додатно погоршавати. У том погледу, бојкот је једина опција и не видим зашто би ико размишљао другачије.“
Ако је бојкот начин за излазак из аутократије, онда би то грађанима ваљало боље објаснити. Јер, према цитираном истраживању, свега 12 посто грађана подржава бојкот, а њих још 13 посто не зна да ли је то идеја коју треба подржати или не.
И још нешто би ваљало да политички претенденти имају у виду: на предстојећим изборима не бира се власт, ту дилеме нема. Бира се опозиција која би у будућности могла постати власт.
Стање демократије, слободе медија и услови за изборе само су погоршани кроз ванредно стање, а тек могу да замислим какви ће притисци бити на све људе кад оно прође Бобан Стојановић