Власт ништа не поклања, то је наш новац
СИНДИКАТ О АНТИКРИЗНОМ ПАКЕТУ МЕРА
Из логике ванредног стања лако је прећи у злокобну тишину радног логора, у коме ће најважније бити голо преживљавање. Уз повратнике из иностранства и запослене на црно, реална слика неће личити на актуелни, пренашминкани оптимизам
Пре сваког коментара антикризног пакета мера „тешког“5,1 милијарду евра (11 одсто БДП-а или пола државног буџета), ситуација налаже више одмерености и мање тријумфализма и маркетиншког истицања свог поклона грађанима, јер власт само распоређује наш новац.
Задовољни смо подршком коју је добио наш позив на мораторијум на отпуштања и смањивање зарада и радних права, бар док траје ванредно стање. Социјалном клаузулом, решењем да помоћ добију само послодавци који не отпусте више од 10 одсто запослених, били бисмо задовољни ако укључује и уговорно ангажоване.
О самом пакета мера, иначе, нисмо консултовани, а настојаћемо да се више не питају само кризни штабови. Јер, чији је то новац? Наш! Чије су преузете обавезе? То су наши сутрашњи дугови. У супротном, логика ванредног стања може бити употребљена за наметање решења којима се не може одупрети.
Целовитију оцену предложених мера не можемо дати пре јуна, док не видимо све пратеће инструменте и не уверимо се којим се темпом испуњавају обећања. У старту је, међутим, спорно што тромесечна исплата „корона минималца“за
око 900.000 људи чека крај маја. Неприхватљив нам је и поклон од пола милијарде евра - по 100 евра сваком пунолетном, читај гласачу. Зашто не и деци? Тај новац за помоћ није довољан за помоћ свима и било би и рационално и праведно поделити га најугроженијима.
Послодавцима се одлажу порези и доприноси на зараде и порез на добит, које хоће или неће бити. Добро је што пакет предвиђа и кредите за ликвидност од 2,2 милијарде евра и што постоји простор за задуживање и одрживи дефицит.
Власт полаже испит одговорности, способности и солидарности. Поред једнократне подршке и одлагања обавеза и привреди и грађанима, она мора створити стратегију и простор и за продуктивна улагања, која тек трајно обезбеђују послове и приходе. Мени предложене мере широм света личе на изнуђено кориговање уобичајене неолибералне неосетљивости за судбину малих људи. Помоћ државе само онима који не отпуштају, малим и средњим предузетницима, уместо субвенција и олакшица већ фаворизованом корпоративном капиталу, свест да обимније и шире осигурање у случају незапослености, као и базични доходак за особе без довољних прихода би, међутим, морали да буду принципи који опстају и након кризе. То не значи да подржавамо прекомерно уплитање државе у пословање и ситуацију у којој ће се и у приватном сектору играти улога омиљеног послодавца о државном трошку, односно о трошку пореских обвезника. Аранжман у стилу: приватизуј добит, социјализуј губитке смо већ гледали.
Све говори да је унутар долазеће озбиљне кризе, из логике ванредног стања лако прећи у злокобну тишину радног логора, у коме ће полузапослени и додатно осиромашени и заплашени бити усмерени на голо преживљавање. У који ће се на Балкан, бар на неко време, вратити и они који су изгубили несигурне радне аранжмане у земљама ЕУ. Ефекат за Србију је за стотине хиљада увећан број незапослених. Уз оне који раде у сивој економији, слика ће бити знатно другачија од актуелног, пренашминканог оптимизма. Пратеће актуелно суспендовање демократије може завршити у њеном дугорочном симулирању.
Националне државе морају, на дужи рок, да ураде две кључне ствари. Прво, јавни и нетржишни сектор мора обезбедити пружање универзалних основних услуга. Треба ли подсећати да терет борбе са пандемијом носе руинирани и осиромашени, јавни здравствени сектор и јавне службе. Друго, требало би донети законе за разбијање технолошких и тржишних монопола и обесхрабрити пословне моделе понашања попут финансијских шпекуланата.
Истовремено, оснаживање социјалног дијалога и преговора, борба за озакоњење краће радне недеље, без губитка плате, увођење универзалних основних прихода и услуга омогућава да људи преживе времена кад добро плаћени посао постаје дефицитаран - и поништава слабу преговарачку моћ рада. Задатак синдиката данас је да заштите здравље, положај и интересе свих запослених и повремено радно ангажованих. Наш циљ није само да одложимо, већ и да на дужи рок на најмању могућу меру сведемо губитак послова, пад зарада и спречимо нарушавања радних права. Полажемо испит за који нема додатног, поправног рока.