Заробљеници страха у земљи слободе
Независно да ли си републиканац или демократа, мислим да нема спора да је Трампово руковођење кризом веома лоше. Политичари имају право да не знају, али би требало да буду спремни да слушају оне који знају. Мада, и стручне службе су у неку руку заказале, сведочи Вукелић
Када је болнички брод америчке морнарице индикативног назива Comfort (Утеха) крајем марта пристигао у пристаниште 90 њујоршке луке, неколико хиљада људи на доковима је припремило фото-апарате и паметне телефоне. С једне стране је стајала невидљива опасност вируса COVID-19, а с друге прилика да се овековечи тренутак једне бедне катаклизме. Нефилмичне, такорећи, изузев, ето, тог монументалног брода обележеног знаком Црвеног крста. На крају је радозналце и фотографе аматере растерала полиција, управо да би их што мање завршило у статистици која Њујорк ситуира као тренутно жариште пандемије. Закључно с недељом, када је текст писан, у држави Њујорк било је 180.500 потврђених случајева заразе, више него у Италији или Шпанији. Од тога у самом граду око 98.000. Најмање 8.700 заражених је преминуло. Ни благонаклоности статистике не треба узимати здраво за готово – иако се број примљених пацијената из дана у дан смањује, број преминулих се повећава, јер болнице бивају попуњене и новооткривени оболели остају без кревета. У граду од 784 квадратна километра и 8,3 милиона становника, односно у држави од деветнаест милиона становника, инфицирано је четворо од десеторо тестираних особа. Врхунац заразе није ни на видику.
Око пет километара даље од пристаништа 90, с друге стране Менхетна, живи четрдесетчетворогодишњи кардиолог Саша Вукелић. Ширење заразе и експлозија грозоморне клиничке слике оболелих су га задесили на радном месту, на одељењу интензивне неге Универзитетске болнице Монтефјор у оквиру Медицинског факултета „Алберт Ајнштајн“у Бронксу. Две недеље је био на првој линији одбране, изложен најтежим облицима болести, па признаје да му је перцепција „мало искривљена“. На питање о томе да ли се Њујорчани придржавају мера самоизолације, те како се немали број њих ипак сјатио да слика „Утеху“као будући симбол овог времена, одговара мешавином резигнираности и разумевања.
„Има мало и до њујоршког менталитета, који је изразито индивидуалистички, јер многи Њујорчани верују да су посебни самом чињеницом што живе у Њујорку. Разумем и оне који циркулишу по граду – многи су радили по ресторанима и баровима који су у међувремену затворени и морају да се довијају за паре. Њујорк је веома скуп град, нарочито ако живиш од плате до плате. Ипак, било ми је веома тешко кад изађем из болничког пакла, свестан да ужас неће стати, па из кола на улицама видим потпуно другу стварност где значајан број људи шета и трчи без икакве заштитне опреме, или се креће у групама. Погађало ме је“, признаје за НИН.
„Алберт Ајнштајн“је респектабилан систем од једанаест болница. С обзиром на опремљеност и обученост кадра, од почетка је био предвиђен за пријем COVID-19 болесника. Ипак, како су капацитети попуњавани, а заражени откривани, у оквиру главне универзитетске болнице је поред пет постојећих јединица интензивне неге морало да се отвори још четири. На крају је и свечана сала претворена у импровизовано одељење за лечење најтеже оболелих. А ти људи најчешће не могу да дишу, имају високу температуру и паралисани су страхом.
„Знате, цео живот лечим пацијенте који су у толико лошем стању да је једино решење уградња механичке пумпе или трансплант срца. Навикао сам на тешке болеснике код којих може да се услед имуносупресије развије инфекција, због чега се деси да брзо умру. И у регуларним условима, њихова смртност у року од годину дана иде и до деведесет одсто. Знао сам и да не постоји ништа што може да спречи да шокантне слике из Италије – будући да из Кине испрва није долазило довољно информација – постану део свакодневице у густо насељеном месту попут Њујорка. Ипак, ситуација је много лошија него што сам се прибојавао. Запрепашћује ме брзина којом код најтеже оболелих уследе погоршање стања и смрт“, предочава Вукелић.
Према његовим речима, вирусна упала плућа је само први у низу проблема. Код тешко оболелих долази до такозване цитокинске олује, где имуни систем напада пацијента и доводи до оштећења других органа. Код 20-30 одсто пацијената дође до потпуног отказивања бубрега, код десетак се развије оштећење срца, а онда готово сви добију поремећај згрушњавања крви, што може да доведе до тромбозе екстремитета или органа. Услед цитокинске олује неретко наступи вазодилататорни шок против којег је тешко изборити се.
Велико оштећење плућа у акутном респираторном distress синдрому и без вируса бележи смртност од четрдесет одсто, а овако је постотак још већи. Између осталог, јер су за негу поред респиратора потребне и машине за континуирану дијализу, лекови за стимулацију рада срца код пацијената с тешком срчаном слабошћу, ECMO апарати за екстракорпоралну мембранску оксигенацију, а све то скупа опет не буде увек довољно да се спаси живот.
Од грмљавине комплексног медицинског жаргона и обесхрабрујуће слике на терену погубнија је само њихова репетативност. У Вукелићевој јединици, која прима до дванаест најтеже оболелих пацијената, неки су пристизали, неки оздрављали, неки умирали, и тако стално, из дана у дан.
„Да бисте сачували присебност, морате искључити емоције. Тензије су ипак врло високе, јер се целокупно медицинско особље плаши заразе. Ми имамо јасно дефинисане протоколе рада, али тренутно нисмо у стању ни да их увек спроводимо и пратимо, а импровизација у овим околностима генерише нови ниво стреса. Водим јединицу у којој ради више од двадесет људи и морам да сачувам смиреност. Ипак, било је ужасно исцрпљујуће. Не сећам се да сам икада овако уморан долазио кући. Ноћу сам стално био при телефону, јер су у јединици остајали млађи лекари који су ме звали. Нисам се баш много наспавао за ове две недеље. Нису ни моје колеге. Искорачили смо из свакодневице, и тако сваки дан. Ово не личи ни на какву серију о докторима“, искрен је Вукелић.
Стога и не чуди што нашем саговорнику након две недеље непрестане борбе за животе рад од куће, одакле се бави надгледањем и негом на даљину, делује као одмор. Чињеницу да време више не проводи на одељењу интензивне неге користи на друге начине. Свестан да се човечанство до сада није сусретало с оваквом болешћу, Вукелић покушава да на основу истраживања поближе разуме вирус и развије могуће терапије, нарочито ако је погођено срце. Жели да закључке из свог искуства пренесе остатку Америке, коју тек чека епидемија, иако извесно мањег обима него у Њујорку.
Једна од погрешних премиса превенције заразе је, сматра он, тврдња да су једино угрожени људи старији од шездесет пет година и они с другим коморбидитетима, тј. придруженим болестима. Тачно је да ће здрави, млади људи ређе оболети, али је нетачно да су недодирљиви.
„Болест је врло непредвидљива и не бира жртве. На пример, имали смо неколико заражених пацијената са срчаним трансплантом који су на имуносупресији, а већина њих је добро. С друге стране, најмлађи пацијент који је код нас преминуо био је здрав мушкарац од двадесет и нешто година. По целом Њујорку имамо доста оболелих у тридесетим и четрдесетим годинама, чак више и у односу на Италију. И њих су задесили најтежи облици болести. У Америци је увођење некаквих драконских мера попут полицијског часа незамисливо. Ван кризе, то је одлично.
Овако ће, плашим се, оставити последице. Тешко је одржати равнотежу између колективног добра и људских права и слобода. Танана је линија“, предочава Вукелић.
Неколико пута током разговора је наш саговорник на различите начине оценио да је оно што је невероватно тренутно уједно и логично. Заиста, како поред оноликог Кипа слободе некоме институционално ускратити права на кретање и окупљање, чак и ако би то било у интересу заједнице? Исто тако, иако је невероватно да спорадичне епидемије у последњих двадесетак година, заједно с упозорењима струке, нису утицале на доносиоце одлука, због чега готово ниједан здравствени систем на свету није био припремљен, сасвим је логично да су и ситни кораци предострожности у неколицини држава амортизовали незамисливу штету.
„Сингапур можда није добар пример, јер је реч о малом острву. Али Јужна Кореја је огромна, релативно демократска држава, физички близу Кине. Први оболели код њих се јавио у исто време кад и у Америци. Данас су разлике огромне, јер су тамо веома агресивно приступили тестирању, праћењу и изолацији заражених људи. Чак су развили и телефонску апликацију за то. С друге стране, Американци никад не би дозволили да им држава прати телефоне. Јужној Кореји је помогла и епидемија МЕРС-а 2015, због које су били спремнији од других. Новозеландска премијерка је била у посети Јужној Кореји, по повратку у
Тешко је одржати равнотежу између колективног добра и људских права и слобода. Американци никад не би дозволили да им држава прати телефоне
земљу је схватила да болест нико не схвата озбиљно и онда је спровела корејски рецепт“, закључује он.
Насупрот ове три државе стајала је ниска држава мање или више неприпремљених, међу којима су и геополитички најутицајније, попут Кине, Русије, европских стожера, па и САД. Здравствени системи би умногоме изгледали исто и под неким другим челницима земаља у невољи, али то не умањује одговорност државника према друштву у пандемији. Због најчешће погрешних одлука и порука, чини се да ће по окончању заразе уследити неке нове „цитокинске олује“– демографске, економске – од којих ће се заједнице једнако тешко опорављати.
„Независно да ли си републиканац или демократа, мислим да нема спора да је Трампово руковођење кризом веома лоше. Политичари имају право да не знају, али би требало да буду спремни да слушају оне који знају. Мада, и стручне службе су у неку руку заказале. Амерички Центар за контролу болести је озбиљна институција која има епидемиолошке јединице по целом свету. И ја сам изненађен спорим одговором на оволико озбиљну опасност. Слично је било и у Великој Британији, где су изнели контроверзну идеју о ’имунитету крда’ према којој треба пустити вирус да се довољно рашири како би се популација индиректно имунизовала. Кад сам то прочитао, био сам у шоку. Притом, британски медицински систем је недовољно финансиран. Рањив је. Морали су то да узму у обзир. Италијански медицински систем је у много бољем стању. Тамо где Италијани имају дванаест кревета интензивне неге на 100.000 становника, Британци имају шест. Север Италије, где је било највише оболелих, спада међу најбогатије регионе Европе и медицинска нега тамо је боља него на много места у Европи, па чак и у Америци. Колеге из Италије су нам рекле да су пружали врхунску негу док су могли. Проблем није у систему, проблем је што су болнице и медицинско особље били прегажени. Против тога нема лека, а постоји могућност да се то деси и код нас“, каже Вукелић.
Чак и ако је неко од окупљених с почетка текста направио величанствену слику болничког брода, неће бити утехе ако заврши на њему. А Њујорк ће сигурно наставити да живи и да не спава.