Рафтинг, твитер и остале битке
ОПОЗИЦИЈА ПОСЛЕ ИЗБОРА Јесу ли опозициони лидери нешто научили 21. јуна и зашто нису? Код кога је печат Демократске странке и ко може бити кредибилан саговорник све критичнијим посланицима Европског парламента
Стигао је одговор на питање „шта после бојкота“: екипа Народне странке, предвођена Вуком Јеремићем, упутила се на рафтинг на Тари, а Бошко Обрадовић са супругом на Мећавник – и о свему су нас, и једни и други, весело обавестили на друштвеним мрежама. Демократе су, истовремено, модернизовале традицију – редовно изборно цепање странке добило је облик борбе за име
Шта ако Вучић опет изненади неспремну опозицију, концентрисану на бављење собом, и изазове нове превремене изборе на којима би је дотукао
странке. А Млађан Ђорђевић, потписан као „један од оснивача СзС“, дао је немерљив допринос идеји обједињавања опозиције – ауторским текстом којим је, именом и презименом, омаловажен велики број опозиционих и критички оријентисаних личности, осим Драгана Ђиласа (Бојкот као сито и решето, дневни лист Данас).
Истовремено, стигао је и одговор на питање „шта после избора“: након што је рекао да би на изборе изашао и да је знао да ће освојити свега 1,6 посто гласова (према резултатима РИК-а са 97,23 одсто обрађених бирачких места) Сергеј Трифуновић, лидер ПСГ-а, упустио се у цинично твитовање на рачун бојкоташа, које је накратко прекинуо да би позивао пратиоце да гласају на избору женског тела за насловну страну магазина Maxim. Суверенисти Саше Радуловића (2,32 одсто) и Један од пет милиона (0,64 одсто) покушавају да докажу нерегуларност избора. Покрет Метла (2,25 одсто) - баш као и фаворит за улазак у Скупштину на поновљеним изборима ПОКС (2,63 одсто) - концентрисао се на покушаје да се ипак домогне парламента у среду, дан после одласка овог броја НИН-а у штампу. Без ентузијазма остао је Зоран Живковић, који је, после 0,25 посто освојених гласова, објавио да више неће бити председник Нове странке. Завршетак „јавне, институционалне и политичке одговорности“најавила је и Гордана Чомић, једна од истакнутих кандидаткиња листе УДС, која је, према последњим резултатима РИК, ипак освојила мање од један одсто гласова (0,96).
Неко би могао рећи да све то више и није битно, с обзиром на драматичну ситуацију с којом се боре грађани Новог Пазара, Тутина, Ниша, Крагујевца, Ужица и других градова где се, уз очигледан благослов државе, корона несметано размахала. Чак је и део државног врха вирус натерао да схвате да постоји нешто јаче од партијске књижице, а оболели су и чланови РИК-а - мада се тиме тешко може оправдати чињеница да чак ни изборне резултате нисмо добили у законском року.
Страх који се шири Србијом можда се неће претворити у неконтролисани бес и можда ће, бар за неко време, омогућити власти да угура под тепих све доказе о изборним манипулацијама које се сада тако добро виде и са разних западних адреса. Али, могао би тај страх и појачати свест грађана да би рачун који нам се испоставља био знатно мањи када би државом управљао неко ко не ставља тако олако на коцку животе својих грађана. Могу ли актуелни опозициони чиниоци да одговоре на ту потребу и да ли су ишта научили у недељу 21. јуна?
Две опозиционе школе мишљења, она бојкоташка, и она која је сматрала да на изборима треба учествовати, углавном су остале на својим позицијама, па у складу с њима тумаче и изборни исход. Ђорђе Павићевић, професор ФПН, мисли да су избори дали још неке поуке. Рецимо, да постоји опозициона јавност, која није мала, али није ни спремна да гласа „тек тако“, поготово тамо где не види шансу да се нешто промени, већ зато да би неко био присутан у институцијама.
Видело се, каже, и да су лоше прошли сви некадашњи значајни политички актери који нису озбиљно схватили поруку изборног пораза из 2012, већ су наставили да воде политику на исти начин као и до тада. И то не први пут – и на београдским изборима 2018. показало се да добар број актера не може да добије подршку. Тада су, рецимо, заједно наступили ДС, СДС Бориса Тадића и Нова странка и добили свега 2,25 посто гласова, док се ДСС без Метле задржао на 1,12 посто. Домети неких од тих актера сада су се видели и пре избора – приликом скупљања потписа, али и у чињеници, рецимо, да нису имали довољно људи за листе у београдским општинама Врачар и Стари град.
„Потребна је и нека позитивна артикулација. Прича о томе да избори нису демократски није довољна да мотивише људе, поготово ако то значи да ’особа А’ треба да замени ’особу Б’“, каже Павићевић. Зато је, каже, велики изазов за опозицију да нађе нови корпус људи који имају енергију, искуство и могу да се припреме за наредне изборе.
А нешто би ваљало научити од Вучића, који више не крије да свакодневно добија податке из истраживања јавног мњења, на основу којих кроји
политику и дефинише поруке које шаље бирачима. Мучна прича о куповини и притисцима који му обезбеђују значајну подршку, сасвим погрешно гура у други план чињеницу да Вучић има и аутентичну подршку. И та подршка је допринела да добаци до – не баш „више од два милиона гласова“, како је тврдио прошле недеље – али ипак до одличних 1.917.421 гласова, колико је РИК пребројао у 97,23 одсто обрађених бирачких места (што чини 60,68 посто гласова на последњим изборима и напредњацима даје 189 мандата).
Наравно да опозиција нема ресурсе за честа и темељна истраживања каквим располаже Вучић, али очигледно да није покушала да сазна (и уважи) ни основне информације о људима којима се обраћа. Оне, које се не мењају баш сваки дан – рецимо, колико су прихватљиви, односно неприхватљиви кандидати који се истурају у први план и које теме су од интереса за бираче.
Уместо тога, опет је у току међусобно одмеравање снага – уз општу свађу, отужне сцене, лажне вести и две паралелне седнице представљене као заседање Главног одбора, као у ДС-у. И све то, парадоксално, уз форсирање приче о уједињењу у „велики ДС“, у коме се помињу Борис Тадић (који је ту странку напустио у невероватном тренутку, пред изборе) и Небојша Зеленовић, који се није одазвао на позив „ујединитељске“фракције да присуствује седници њихове верзије Главног одбора, у Дому омладине у Београду.
У свој тој халабуци мало се загубила и вечна прича о броју опозиционих колона у којима би се ваљало распоредити на неким следећим изборима, али искуство каже да не би требало сумњати да ће та тема ускоро искочити у први план. Гласно се чују аргументи против спајања идеолошки супротстављених опција, али Павићевић каже да се, према истраживањима, заправо, само мали део опозиционог бирачког тела противи мешању модернистичких и традиционалистичких странака. А прагматично би, ваљда, било послушати већину и покушати убедити мањину да промени став. Или је то, ипак, утопизам?
Без обзира на коначно решење енигме „једна или више колона“које ће важити за следеће изборе, извесно
је да ће опозиционог прегруписавања бити. Ђилас је најавио да ће, пре изласка овог НИН-а, чланицама СзС предложити да се, заједно са осталим странкама које су учествовале у бојкоту, уједине и формирају Српску опозицију. Павићевић очекује да ће се формирати и блок у коме ће бити крило ДС-а окупљено у недељу у Дому омладине, делови садашњег УДСа, а можда и део ПСГ-а, с тим што би то значило још једно цепање странке коју сада води Сергеј Трифуновић.
У тренутку када је овај број НИНа послат у штампарију знало се само да ће избори на 27 бирачких места у Шапцу бити поновљени, али се није знало када и било је немогуће прогнозирати исход. Победа би, у околностима одсуства опозиције из парламента, свакако омогућила раст политичке снаге Небојше Зеленовића, али Павићевић верује да ће, чак и ако изгуби, он остати на сцени као неко ко има политички капацитет. „Може да
нас изненади нека прича која стиже са локала, не само Шабац“, верује саговорник НИН-а.
Могло би се, међутим, десити да нема баш много времена за такво изненађење. Али, не зато што би, према првобитном бојкоташком плану, Вучић био делегитимисан и натеран да распише превремене изборе под фер условима. То се, упркос примедбама које су стигле и упадљивом изостанку честитки победнику са важних адреса, није десило.
Нејасно је, ипак, да ли би то, благо мрштење Брисела, имало снагу да, рецимо, одговори Вучића од потенцијалне идеје да још једном изненади неспремну опозицију, концентрисану на бављење собом, и изазове изборе на којима би је дотукао - све тврдећи да је изашао у сусрет њеним захтевима. Тако је, подсећа Павићевић, било и 2014. и 2016, када је превремено расписао изборе да легитимише ново фактичко стање и да се СНС прочисти и мобилише.
И без таквог маневра, нова прилика за изборну борбу није далеко – до председничких и београдских избора остало је, практично, годину и по дана (београдски избори одржани су 4. марта 2018, а председнички 2. априла 2017). А посла је баш много – опозиција би морала у врло кратком року да заврши са прегруписавањем, да дефинише циљеве и поруке које хоће да пошаље, али и успостави што бољу комуникацију са представницима ЕУ, у коју тако „журимо“. А да ли сва она писма група посланика Европског парламента у којима се упозорава на
Лоше су прошли сви некадашњи значајни политички актери који нису озбиљно схватили поруку изборног пораза из 2012, већ су наставили да воде политику на исти начин као и до тада Ђорђе Павићевић
убиство демократије у Србији најављују и нешто другачије ветрове и из важнијих бриселских канцеларија?
„Тренутно у ЕП имамо јасније ставове посланика о стању у Србији него претходних година – посланици из редова социјалдемократа, либерала и зелених су изнели изразито оштре критике на стање демократије у земљи, најпре у писмима комесару Оливеру Вархељију, а потом и у саопштењима након избора“, каже Немања Тодоровић Штиплија, главни уредник портала European Western Balkans, који је објавио темељну анализу ставова европосланика о Србији. Он подсећа да те поруке нису стигле до већине грађана Србије, иако их је потписало укупно 311 посланика и да власти покушавају да све критике представе као да долазе искључиво од Тање Фајон, да би прикрили како су, симболички, остали у мањини у ЕП. Европска народна партија, у којој је СНС придружени члан и која још увек пружа подршку властима, јесте појединачно највећа група, али има само 187 посланика.
Све то, наравно, не значи да ваља очекивати од ЕП да ће срушити СНС. „ЕП нема никакве формалне надлежности кад је реч о Србији. У ЕУ су за то задужене Европска комисија, која води преговоре, и Савет министара, који одлучује о темпу преговора – као што видимо, он је сада успорен, јер није отворено ниједно поглавље. И кад гласа о различитим питањима, у ЕП се углавном много лакше постигне компромис него у националним парламентима“, каже овај саговорник, али додаје да ЕП може да шаље политичке поруке „које су, како видимо,
Мој утисак је да струје у Европском парламенту које су до сада изнеле критике против власти чекају да се стање на опозиционој сцени искристалише, како би имали кредибилног саговорника Немања Тодоровић Штиплија
иако су врло ограниченог домета због стања медија у Србији, и те како битне власти која мора сваки пут да одреагује“. А може и да посредује, као што је успешно урадио у Македонији пре неколико година, и са много мање успеха прошле године у Србији. Што неће спречити опозицију да се узда у то да ће ЕП помоћи да се постигне неки договор о изборима попут Пржинског споразума из 2015.
„Мој утисак је да струје у ЕП које су до сада изнеле критике против власти чекају да се стање на опозиционој сцени искристалише, како би имали кредибилног саговорника. Тада можемо очекивати додатне политичке притиске да се побољшају изборни услови у наредном периоду“, каже Тодоровић Штиплија.
А ту се враћамо на причу о рату демократа, заговорницима и противницима бојкота, неприхватљивим Дверима, лажним европејцима, Сергеју Трифуновићу као таквом, Александру Шапићу који се сам искључио из опозиције, Срђану Ногу кога нико неће... И грађане који никоме не верују.