Раде Панић

ли, ради се прерасподела и ангажовани су скоро сви запослени. Пацијенти леже по ходницима, постављају се шатори испред болница. Мислио сам да ће ту бити дезинфекција или тријажа, али ми колега каже да планирају да пацијенти у њима примају терапију пошто немају где. Пуни су и Ниш, Крагујевац, Лесковац, Врање и Тутин одакле се пацијенти возе за Београд, јер је Крагујевац потпуно затворен. Бежанијска коса није била спремна за пријем, радило се на брзину, колеге су рекле да опрема још увек није комплетна и са тим ћемо се све више суочавати јер више немамо појединачна жаришта, кренуло је свуда. И све то се упорно крије, а иза заташкавања стоје пи-ар службе - саветници у Кризном штабу и власт која не дозвољава да се изађе са пуном информацијом пре него што се направи дистанца од избора. Број оболелих су ипак морали да почну да повећавају, а овај који нам дају слободно можете да помножите са три, па и са пет, да бисте сазнали шта је истина“, каже др Раде Панић, председник Синдиката лекара и фармацеута.

Број оболелих ни према званичним подацима није био сјајан у време када су избори заказани – кретао се између 50 и 70, да би у недељи пред изборе био подигнут на нешто више од 90 (на том броју је заравњен, што је статистички спорно, али смирује бираче уочи избора), а као алиби за пораст су искоришћене утакмице и тенис на препуним стадионима, које је, ваљда, неодговоран народ сам себи организовао и са чим држава није имала баш ништа. Аустријски тенисер и учесник Адрија тура Доминик Тим то није схватио, па је неупућено изјавио: „Веровали смо Влади Србије и њеним правилима око короне, али смо били превише оптимистични.“Ми упућени знамо, тако нам је бар објаснила др Дарија Кисић Тепавчевић, да нове бројке немају баш никакве везе са изборима (све мере су испоштоване, сви су носили маске, жена без маске коју смо сви видели како попуњава туђе листиће је само халуцинација, као и Вучић на бирачком месту без заштите, седморо чланова РИК-а није заражено, иако чак и државни медији тврде да јесте...), већ су криве породичне прославе, ноћни клубови и окупљања која немају никакве везе ни са државом, ни са Кризним штабом. И само због тих и таквих неодговорних грађана сада имамо ситуацију да су у недељи пре избора биле заражене 584 особе, а у недељи после 1.152.

Под условом да су бројеви тачни, и они од пре избора (БИРН их је оспорио и изнео доказе да у тој недељи број дневно заражених био око 340, а Кризни штаб их још увек није демантовао, већ тврди да трага за истином), а и они после избора. Према Одлуци о проглашењу болести ковид-19 постоје само две категорије људи који се упућују на самоизолацију, о чему се обавештава МУП да би могао да контролише да ли се придржавају те мере: пацијенти који су лечени у болници и отпуштени кући док чекају други позитиван налаз и они који имају блажу клиничку слику па нису ни хоспитализовани. Међутим, између 23. јуна и 29. јуна укупан број људи који се налази на кућном и болничком лечењу није порастао за број новооткривених случајева, већ за број новооткривених плус још 759 особа, што сугерише да је или у питању велика административна грешка или се број новооткривених случајева умањује пре објављивања јавности, а

Власт не дозвољава да се изађе са пуном информацијом пре него што се направи дистанца од избора. Број оболелих који нам званично саопштавају слободно помножите са три, па и са пет, да бисте сазнали шта је истина

на лечење се упућују, логично, болесни, а не здрави људи.

„По мени није требало дозволити изборе јер се знало шта све те предизборне активности подразумевају, а скупови и гурање људи у аутобусе су били сигуран начин да се болест расеје по целој Србији. То је базична грешка, а све друго је последица, од којих је једна скривање тачних података. Код нас број заражених никада није пао сем у једном дану на који се др Предраг Кон позива, када смо имали само 18 случајева. То је била недеља 1. јун и могуће је да део лабораторија није радио, а два дана пре и два дана после смо имали око 60. Болест је морала да буде под контролом и број заражених је требало да буде једноцифрен да би се допустили избори, који су сигурно далеко већи ризик од одласка у продавницу. Притом мислим да број заражених уочи избора од 340 далеко више одговара истини од званичних података и да је велика одговорност на Кризном штабу, у ком се сви праве да немају појма. Како? Они морају да прате одакле је болест кренула, како се ко заразио и куда се креће“, каже проф. др Зоран Радовановић.

Немају податке, упорни су. А на питање НИН-а зашто им нису достављени и на основу чега онда доносе мере, одговор од Министарства здравља није стигао. Нема везе што је прошле недеље министар Златибор Лончар обећао да ће јавност бити о свему обавештена и поред укинутих конференција за медије и да ће одговорити на свако питање.

Да су подаци сумњиви мисли и др Панић: „Не могу да докажем да су лажирали резултате пред изборе, али мој утисак је да јесу – у дану у ком су јавили да на нивоу Републике има 90 и нешто, мени је јављено да само у Лесковцу има 100 случајева.“

Изгледа да ипак стручни део Кризног штаба није радио свој (лекарски) већ туђи посао. Уз др Кисић која је јавно агитовала на грађанску дужност и позивала на „епидемиолошки сигурне изборе“, др Кон је чињеницу да јавност није обавестио о ризицима правдао речима да би тако нешто „довело до утицаја на гласаче“. Све то тек за нијансу боље звучи од онога што је изговорио ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи, када је такође уочи избора, усред епидемије, оптужио „непријатељску пропаганду да је

преувеличавајући претњу од вируса корона покушала да одврати људе од гласања“. Иако је у Ирану изашло мање људи на гласање него код нас, уследиле су катаклизмичне последице и по народ и по политичко руководство - више министара и високих званичника је заражено, а умрло је 12 истакнутих политичара. Код нас су политичари живи (шта ће бити са народом, видећемо у наредне две недеље), али су уместо италијанског сценарија чак и на самима себи успели да примене ирански – након феште на којој нису слушали упутства министра здравља („Није срамота да се носи маска и да се не поздрављате са неким грљењем и љубљењем.“), заражени су председница парламента Маја Гојковић, министар одбране Александар Вулин и шеф канцеларије за КиМ Марко Ђурић.

А шта нас чека мораћемо да гледамо у ходу и на терену, јер је држава одлучила да нам или ускрати податке или да их лажира.

На Батутовој бази података већ дуго не можемо да видимо ни просек година преминулих, ни пол, ни место одакле су (то и те како помаже у скривању броја смртних случајева на које је БИРН упозорио), а то им омогућава и да тврде како је 28 дана умирала једна или ниједна особа, што је по мишљењу физичара др Милована Шувакова могуће у размери 1:4.000.000. Однедавно су нам ускраћени чак и основни подаци – укупан број излечених од почетка пандемије, проценат излечених у односу на заражена лица и број активних случајева. У Батутовој бази празно је поље резервисано за број активних случајева, али то не прави проблем Министарству да у ту рубрику уписује број хоспитализованих, тврдећи да су активни. Рецимо, 28. јуна је Министарство на свом званичном сајту COVID-19 пријавило 1.390 активних, а дан касније 1.433, иако је тог дана било 242 новооболелих. Тако нешто би било могуће једино у случају да је у дану излечено више од 200, што није – само је већина тих људи, због блаже слике, послата у самоизолацију. Међутим, званични подаци крију и број заражених у самоизолацији, јер он мења укупну слику о успеху Србије у борби са короном.

Уз то, према подацима МУП-а, 28. јуна у самоизолацији је било 2.744 оболелих, што значи да укупан број активних

250

230

210

190

170

150

130

110

90

70

50

15.

случајева није био 1.390 већ 4.134. Битна разлика, имајући у виду да се тако успех борбе против короне пред грађанима (а и другим земљама које на основу тих података одлучују да ли ће наше држављане примати или не) мења и да се ствара слика како у Србији постоји 19,85 заражених на 100.000 становника, уместо 59, што је реалан број.

И16.

17.

18.

19.

20.

21.

то није све – чак и број тестова којима се хвалимо је више него сумњив, баш као и подаци да је од укупно тестираних заражено између 0,5 и три одсто становника. Ако имамо у виду да је у Новом Пазару тестирано 70 особа и да је 48 било позитивно, да је у Краљеву од 35 тестираних било 14 позитивних, а да је на Студентској поликлиници чак 71 одсто студената позитивно, онда је тешко закључити где су тестирани сви ти који су просек оборили на проценат или два. И кога су то тестирали?

„У Србији постоји девет лабораторија у којима се раде PCR тестирања. Ватрено око, ако се напрегне, може да уради до 2.000 тестова. Бар је толико могло у време ванредног стања када је тамо на позив радило на десетине биолога у три смене. По завршетку ванредног стања биолози су се вратили на своја радна места, али да узмемо ту максималну бројку као могућу. У Батајници, ако их ’частимо’, могу да ураде до 1.000, Торлаку до 600, а по неколико стотина може да се уради у заводима за јавно здравље у Крагујевцу, Нишу и Новом Саду, као и у две ветеринарске лабораторије у Краљеву

Број потврђених случајева по данима пре и после избора 21. јуна

22.

23.

24.

25.

26.

27.

28.

29.

и Новом Саду и новој лабораторији у Сомбору. Уколико би се цео систем напрегао, дневни максимум је 5.000 тестова, а ми смо имали податке да их је урађено и више од 8.000. Можда сабирају PCR тестове са серолошким, који су далеко непрецизнији и којима се утврђују антитела, али не верујем да ћемо то сазнати. Баш као што не знамо ни да ли имамо тестова. Требало је да буде расписан тендер за набавку нових, јер након ванредног стања нису могли да иду на директну куповину, али се након тога ништа више није чуло, а увозници који све то прате нису упознати са тим да је расписан тендер. Од др Кона смо чули да има 260.000 тестова, али не знамо како су стигли“, каже професорка Биолошког факултета Биљана Стојковић.

Па, питање је да ли су стигли имајући у виду да су у неколико лабораторија незванично, а како другачије, потврдили да немају ни тестове, ни брисеве, ни лабораторијску пластику и да су тражили помоћ од факултетских лабораторија. Званично, др Кон тврди да се контакти више не тестирају, што је алармирајући податак, јер од почетка пандемије СЗО упозорава да је то једини начин да се епидемија држи под контролом и да се на време изолују сви заражени. Али, можда у постизборној Србији више и није битно држати епидемију под контролом, бирачко тело је опстало довољно дуго да испуни свој задатак и обави „грађанску дужност“.