Надница за страх
ЕФЕКТИ ДРЖАВНИХ СУБВЕНЦИЈА ИНВЕСТИТОРИМА
Свако ново радно место коштало је пореске обвезнике више од 7.000 евра. Данас се субвенције додељују готово сваком ко закуца на наша врата, без критеријума, а уговори се раскидају само када инвеститор сам реши да се покупи и оде негде где су субвенције веће, а радна снага још јефтинија
Замерке домаће привреде да је дискриминисана приликом доделе државних субвенција инвеститорима, на шта је недавно указао и председник Клуба Привредник Зоран Дракулић, помињући управо најновији случај компаније Хенкел, којој је држава дала чак 14,4 милиона евра за само 100 радних места, потврђују и резултати најновије анализе ефеката ових субвенција. Проценат у корист страних улагача, који су за последњих 13 година, колико се у Србији спроводи политика привлачења инвестиција новцем пореских обвезника, није у овој анализи баш 90 одсто, као што тврди Дракулић, али несумњиво доказује да су страни инвеститори у овој борби далеко успешнији.
Аутори анализе Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду и Мирољуб Николић, са Академије техничко-уметничких струковних студија, запажају да је у периоду од 2006. до 2020. године држава субвенцијама подржала 296 пројеката, од којих су 202 иностраних инвеститора, а само 94 домаћих. За њих је држава одобрила 655 милиона евра субвенција, од којих 611 милиона страним, а 44 милиона евра домаћим улагачима.
Инвеститорима је у просеку додељено нешто више од 7.000 евра по запосленом, за укупна улагања од око 2,9 милијарди евра и запошљавање близу 90.000 радника. Страним улагачима, дакле, додељено је 6,5 пута више подстицаја по пројекту, иако је вредност домаћих улагања у просеку пет пута мања у односу на иностране. Када се одмере вредности улагања по запосленом, испада да су она незнатно већа код страних инвеститора, а још значајније је то што је однос инвестиције и подстицаја већи код домаћих него код страних инвеститора, пошто на 10 евра субвенција страни инвеститори уложе 44 евра, а домаћи
55 евра, доказују на основу података Филиповић и Алексић у свом недавно урађеном истраживању.
Иста анализа показује да се политика субвенционисања инвеститора, започета још давне 2006. с протоком времена само појачава, упркос вишегодишњим критикама да не даје адекватне резултате и да ју је одавно требало преиспитати. Поготово што је више него јасно, а то потврђује и њихова анализа, да се највише субвенционишу нискотехнолошке индустрије, односно државним новцем најмање подстичу прворазредне инвестиције, са високим зарадама и врхунском технологијом. Над њом, дакле, убедљиво предњаче мотање каблова или шивење одеће и обуће.
Број раскинутих уговора са инвеститорима несразмеран је броју оних који су тај уговор кршили, било да је реч о мањем улагању од обећаног, било да се ради о запошљавању мањем од обећаног.
„Тачно је да је број инвестиција за које се дају подстицаји из буџета углавном усмерен на стране улагаче. Са друге стране, чињеница је и да је највећи број раскинутих уговора са домаћим инвеститорима, који често нису у стању да испуне услове предвиђене уговором о додели подстицаја, а што је често резултат `буразерског` додељивања, по систему `само да добијем паре, ко мари за резултате и ко сме нас да контролише`. Сигурно је да страни улагачи, а нарочито они из
утицајних земаља, имају протекцију или `гледање кроз прсте`, уз здушно ангажовање њихових амбасада. То, донекле, може и оправдати толику разлику у броју раскинутих уговора између страних и домаћих улагача“, каже за НИН Милорад Филиповић.
Он додаје да сагледавање ефеката субвенција доводи до следећих закључака - улаже се у ниске и средње технологије са великим бројем радника, али ниских квалификација, а улагања су углавном у регионима великих градова. „Дакле, уколико се посматрају само ефекти на запошљавање, може се оценити да су задовољавајући, али на регионалном нивоу нису постигнути готово никакви резултати, поготово ако се посматрају најнеразвијеније општине из групе девастираних подручја“.
А управо је смањивање регионалних разлика био један од најснажнијих аргумената за отпочињање ове политике. И као што је износ субвенција по радном месту од кога се кренуло - око 2.000 евра по запосленом - данас догурао до чак 144.000 евра, колико је добио Хенкел, тако се и ова политика временом претворила у своју сушту супротност. Данас се субвенције додељују готово сваком ко закуца на наша врата, без готово икаквих критеријума, а уговори се раскидају једино када инвеститор сам реши да се покупи и оде на неко боље место, где су субвенције веће, а радна снага јефтинија.
„Инострана улагања су добродошла, поготово ако доносе савремену технологију, приступ међународном тржишту и ако у свој ланац добављача укључују и домаћа предузећа. Али странци могу да учине оно што домаћи углавном не раде, а то је да одјезде чим се локална ситуација погорша. Они долазе да зараде паре, а не да буду милосрдни. Зато треба привлачити странце, али економију
Актуелној власти одговара модел субвенција са премало критеријума и превише дискреционих одлука Милојко Арсић