655

милиона евра

заснивати на домаћим предузећима и талентима. Сулудо је и расипнички давати огромне субвенције богатим инвеститорима као што су швајцарски Бери Калебо (120.000 евра по запосленом) или Хенкел (144.000 евра по раднику). Сиромашни порески обвезници Србије стимулишу богате странце код којих раде домаћи радници које годинама плаћа држава. Раде им за џабе. Давање субвенција само огољује ситуацију и приказује колико је локација неконкурентна за инвеститоре. Нешто јој недостаје, јер да је конкурентна стимулације не би биле потребне“, каже за НИН Мирослав Јовановић, сарадник Института за глобалне студије Универзитета у Женеви.

И за Милорада Филиповића је кључно питање „зашто је потребно толико високим субвенцијама подстицати улагања“. Наш саговорник пита „шта то не ваља у једном систему када је потребно додавати `живе паре` како би неко улагао? Зар инвеститори нису вођени својим интересом за профитом, него им треба држава да надомешћује разлику до изласка на зелену грану? Или се можда ради о недостатку ефикасних, функционишућих и неутралних институција, и о системској корупцији и нетранспарентним процедурама које се растегљиво тумаче по потреби. Дакле, у великој мери се субвенције могу посматрати као `надница за страх` за улагање у земљу која не може да гарантује и осигура дугорочне услове за одрживо пословање“, сматра Филиповић.

Овогодишњи буџет и његово прекрајање због потребе да се коригују приходи (наниже) и расходи (навише) као последица актуелне пандемије, показују да држава нема ни сада намеру да било шта мења у погледу износа за субвенције. Додатно, епидемија није послужила ни да се размишља о успостављању јасних критеријума за њихову доделу, али и ефикаснијој контроли када је у питању испуњавање обавеза и према држави, али и према радницима. Услови у којима ради добар део тих радника, који својим новцем плаћају сопствене зараде, одавно су познате јавности, а кршење права радника, па и када им је угрожена здравствена безбедност, никада није био довољно јак аргумент да се овакав модел економске политике преиспита, ако то већ није рађено свих претходних година када исплаћено је из буџета за субвенције

од 2006. до 2020. Од тога 611 милиона евра добили су страни, а 44

милиона домаћи инвеститори

су бројни примери доказивали да немали број улагача крши и законе и уговоре потписане са државом. Ево, и најновији пример финског ПКЦ-а, који је одмах по избијању епидемије почео са масовним отпуштањима, показује да то што су добили новац грађана Србије да отварају нова радна места, њих не спречава да раде супротно, позивајући се одједном на - тржишне принципе.

„У тржишној привреди је ово нормална појава, криза је довела до смањења обима пословања и последица је смањење броја запослених. Али овде говоримо о компанијама које су добиле државни новац да запошљавају нове раднике и тиме су привилеговане у односу на конкуренцију која послује без субвенција. Другим речима, нису у истом положају“, каже Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета.

Он сматра да актуелна криза још увек није показала своје пуно лице и да није прави тренутак да се преиспитује, односно укида досадашња пракса субвенционисања инвестиција. „Није, зато што би то имало још веће негативне ефекте на раст и запосленост. Суштина је у лошем пословном амбијенту, корупцији и беспотребној бирократији која овде кочи инвестиције. И када би то све остало исто а укинуле се субвенције, ефекат би био још гори. Поготово што ће криза довести до смањења инвестиција, а није искључено ни повлачење неких инвеститора“, каже Арсић.

Србији су, слаже се и он, потребне веће домаће инвестиције, а да би се то десило неопходно је променити привредни амбијент и довести све привреднике у равноправан положај на тржишту. „Субвенције су компатибилне са системом у коме живимо. Дакле, промена система, односно сређивање амбијента је предуслов за укидање субвенција. Уз то, проблем са њиховим укидањем је и регион који се такмичи у тој `трци до дна`, ко ће уз што веће подстицаје и погодности довести неког инвеститора. Уместо да се направе јасни критеријуми доделе, да се измере ефекти и утицај на укупну привреду, на поједине делатности, на конкуренцију која послује без субвенција, шта и колико добијамо, а шта евентуално губимо“, каже наш саговорник уз опаску да овакав модел, са премало критеријума и превише дискреционих одлука, одговара актуелној власти, односно креаторима актуелне економске политике.

Са друге стране, Мирослав Јовановић каже да је сваки тренутак добар да се преиспитују улагања, али исто као и Арсић сумња да ће до тога ускоро доћи. „Таква политика је дубоко уврежена у ДНК државног апарата. То је заоставштина Млађана Динкића и његовог друштва из Г17. Давање стимулација је заиста неопходно у почетном раздобљу развоја, када је важно да се земља појави на радару иностраних улагача, али би то требало да траје неколико година, а не да постане уврежена политика заснована на сумњивим и често неодрживим основама. Својевремено је из Министарства привреде стигло објашњење да на један уложен евро држава добија шест, што никада нигде нисам чуо, иако три деценије проучавам улагања. Такав однос шест према један не може да се заради ни у трговини људским органима или оружјем, а не у политици субвенција, па сам замолио писмено да ми се објасни како се дошло до тог закључка, јер о таквом успеху Србије неопходно је обавестити цео свет. До сада нисам добио одговор нити видео анализу која то потврђује“, каже Јовановић.

Он без икакве дилеме сматра да би политику субвенција требало заменити улагањем у образовање и науку.

Шта то не ваља у једном систему када је потребно додавати „живе паре“да би неко улагао у ту земљу Милорад Филиповић

„Када се понуди одговарајућа радна снага, онда улагачи долазе сами и нису им потребне никакве субвенције. То економска управа наше земље никако да схвати него наставља погубну политику преосталу из времена Динкића“, закључује Јовановић.

И Милорад Филиповић каже да се очекује пад прилива страних инвестиција под притиском матичних држава, а очекује се и смањен прилив дознака које чине значајан део БДПа Србије. „Оправдано се поставља питање којим се то интервенцијама може одржати спољна стабилност у условима растућих дефицита у спољнотрговинском билансу. Уосталом, јаз између БДП-а и БНП-а (бруто националног производа) је последњих година у порасту, тако да показује да Србија постепено постаје земља зависна од страних инвеститора и њихових одлука. Ако би се у тим околностима убрзала `трка до дна`, бојим се да би то дно брзо дотакли и намакли себи до краја омчу, која ће нас стезањем угушити“, каже Филиповић.

Он, такође, сматра да је излаз из ове ситуације драстично повећање улагања у науку, образовање, иновације и предузетништво, а не у пекаре и фризерске салоне. „Нажалост, побројана улагања доносе одређени ризик, ефекти су дугорочни и не могу се осетити у кратком року, а то `жуља` политичаре, јер је број година који је потребан да бисмо видели ефекте тих одлука већи од трајања њиховог мандата, а неки следећи мандат крајње је неизвестан“. Филиповић на крају каже да без мера за јачање инвестиција домаће привреде нема дугорочног опоравка, а ни сигурности Србије.

Безмало две деценије биле су потребне да се у транзиционој Србији гласније говори о манама искључивог ослањања на стране инвестиције и потреби да се учини нешто како би и домаћи привредници видели интерес да више инвестирају у сопственој земљи. Та све учесталија и гласнија прича, међутим, није барем до сада уродила плодом, нити навела политичаре да странце и домаће бизнисмене барем доведу у равноправан положај. Напротив, трка за привлачење инвестиција перманентно се убрзава, не марећи ни за њихов квалитет, ни за поштовање уговора и закона, ни за износе који се дају из напрегнутог државног буџета. Иако искуство говори да модел којим је Млађан Динкић желео да уравнотежи регион, али на првом месту обезбеди себи политичка упоришта диљем Србије, не само да није створио неоспорне и несумњиве економске ефекте по државу и њену економију, него ни Динкићу није помогао у ономе што је била његова дугорочна политичка амбиција.

Шест евра на један уложени не може да се заради ни трговином оружјем, а камоли политиком субвенција Мирослав Јовановић