ДРЕСИРАЈУ НАС МАНИПУЛИШУЋИ СТРАХОМ

ЕСЕЈ О ПАНДЕМИЈИ: ГОРДАНА ЋИРЈАНИЋ, ДОБИТНИЦА НИН-ове НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉИ РОМАН 2010. ГОДИНЕ

Над грађанима целог света испробало се колико су спремни на послушност, или податни за покорност. Где год се више манипулисало страхом, веће је било осећање понижења. А свуда се, ако ничим другим, манипулише бројем мртвих и заражених

Ко није приметио како последњих година, у топлим сезонама, имамо најезде смрдибуба? Као оклопне летилице без радара, бучно лете па, ударивши у шта стигну, ту се зауставе и остају прилепљене, троме. Некад су смрдибубе биле ретке и смрделе су, сада надиру у ројевима и не смрде, или смо се ми можда навикли на смрад. Некад су биле храна за жабе, али будући да су жабе врста у изумирању, поремећен је еколошки ланац исхране. Дакле, криви су људи!

У сличном кључу дато нам је објашњење о појави коронавируса. Природни резервоар многих вируса је слепи миш, али због еколошких поремећаја и загревања планете, насеобине шишмиша су се преместиле ближе људима, па је могућност додира између две врсте кудикамо већа. И у овом случају, дакле, криви су људи, једино што ово објашњење многима звучи као „причам ти приче“.

Па, ево још једне: узрочник свега што нас је задесило могла би бити врана. Озлојеђена што нико не види њену изворну боју, искалила се на целокупном људском роду. У своје време, кад су богови ходили земљом, Аполон се заљубио у нимфу Корону, и сумњајући да му је неверна оставио је свог шпијуна, белу врану, да мотри на њу. Нимфа је заиста волела другог и пуштала га у своју постељу, а кад је врана пожурила у Делфе да саопшти бруку свом послодавцу, он је искалио бес на гласоноши – зацрнио је врану и проклео је да засвагда остане црна. После су се ствари искомпликовале. Аполон се пожалио сестри Артемиди, и ловкиња је одбранила братовљу част тако што је устрелила Корону.

Има и даље: Аполон се покајао над лешом вољене, положеним на погребну ломачу, и само што није сукнуо пламен, затражио је од лопуже Хермеса да из мртвог тела украде још живо дете. Тако се родио божански лекар Асклепије, Коронин и Аполонов син. Можда је објашњење за ово што нам се данас дешава у томе што се Коронин дух, шурујући с враном, постарао да се њеном божанском сину Асклепију, другим речима, занемареном лекарском позиву, врате достојанство и прворазредна улога међу људима.

А ако још мало пустимо асоцијације да се врзмају по животињском царству, намеће нам се једна: о припитомљавању и дресури. Ко год је имао прилике да гледа професионалну дресуру пса или коња, мора признати да између драстичних мера за ломљење воље четвороношца и дисциплиновања људи током пандемије, постоји немала сличност.

Зашто објашњење о човековој кривици и заслуженој казни не пије воду? Тешко је поверовати да се човечанство, глобално село, с науком као новом религијом и научним достигнућима која превазилазе сваку фикцију из прошлог века, није снашло. Речју, да је корона само освета Природе. Ако јесте, свака Природи част, силовито нас је продрмала! С друге

стране, није лако поверовати ни у оно друго: да смо сви били заморчићи у глобалном научном експерименту.

Да не буде забуне: вирус постоји, и страдало је много људи, то су неспорне чињенице, али шта стоји иза пандемије, како су се конкретне земље носиле с њом, за шта је све искоришћена, какве ће бити последице и шта још вреба, питања су која ће дуго да нас тиште. Планетарну болест доживели смо безмало као смак света какав смо знали, ако не као пробу хаоса. Мислећи људи, или барем они који се из разлога интелектуалне хигијене клоне такозваних теорија завере, све су склонији да оставе отворен ум за претпоставке од каквих су до јуче окретали главу. Нагађања и слутње, познато је, бујају у временима кад су информације штуре и подешене; у овом случају остао је, поврх свега, утисак да се радило о монументалној манипулацији и, без сумње, о прерасподели моћи и утицаја. Такође нам остаје утисак, који потврђује негдашње слутње, да главни играчи на светској сцени нису видљиви: чак су се и председници моћних држава, у сабласној представи коју смо гледали, показали као марионете, ако не муве без главе.

Данас, у недељама по окончању ванредних мера, стање наше свести највише личи на мамурлук; до от

Тешко је поверовати да се човечанство није снашло, да је корона само освета Природе. Ако јесте, свака Природи част, силовито нас је продрмала! С друге стране, није лако поверовати ни у оно друго: да смо сви заморчићи у глобалном научном експерименту

режњења треба још причекати. Али мамурлук није свуда исте јачине: најжешће тресе, с главобољом, осећањем мучнине и пољуљаном равнотежом, земље познате као друштва благостања. Онај један београдски доктор весељак, што је говорио да ће Срби, које је у блиској прошлости задесило сијасет несрећа, лакше него други прогурати корону, није баш сасвим промашио. Ми се, нажалост или на срећу, по два основа уклапамо у списак лакших случајева. Затворена друштва (национално хомогена, аутократска или диктаторска) била су мање погођена заразом него отворена и мешовита. С друге стране, све оне земље које у памћењу имају не

тако давне периоде репресије, лакше су и без великог роптања грађанства, спроводиле мере којекаквих забрана. Према томе, разумљиво је да су богата и слободна друштва највише страдала, барем до сада. Ко мање има, мање и губи, тако да прича нашег првака о великим успесима који нас чекају, такође не пије воду. Ако је друштво попут шпанског, на пример, сложени механизам склопљен од независних институција, крвотока легалног новца, самосталног предузетништва, креативних и услужних делатности, комуналних служби и уиграности свих других који подмазују точкиће, лако је разумети да ће квар макар само појединих склопки, довести до тога да цео

У борби против короне показало се да чврста рука даје резултате. Америка, супротно својим ваздашњим начелима, тежи томе да се претвори у земљу-бункер, а ни у Европи гласачи више нигде нису онако гадљиви као пре – на чврсту руку

механизам стане. У поређењу с тим, друштво попут нашег је прост механизам, највише подсећа на воденични точак, па ако један зупчаник прсне, точак ће се и даље окретати, клопарајући као и досад „ја-па-ја-па...“. Зар има ту нечег за понос и радовање?

Који год био разлог пошасти – освета природе, прерасподела моћи или испробавање трпила – последице ће бити дуготрајне, а највише ће страдати, ако већ ниje, демократија и њене вредности. У борби против короне показало се да чврста рука даје резултате, мада је свет, и пре короне, већ био кренуо ка неверству у слободе. Америка, на пример, супротно својим ваздашњим начелима, већ неко време тежи томе да се претвори у земљубункер. У државама Европе како где, али гласачи сад више нигде нису онако гадљиви као пре – на чврсту руку.

Над грађанима целог света испробало се колико су спремни на послушност, или податни за покорност. Негде је проба спроведена уз препоруке, путем апела на свест грађанства, другде помоћу претњи и репресивних мера, али свуда је у основи дресуре стајао страх. У свим земљама, без изузетка, уочена је наслућена могућност манипулације, ако ничим другим оно бројевима мртвих и заражених. Где год се више манипулисало страхом, веће је било осећање понижења. Зато смо сад, усред мамурлука, сведоци масовних уличних протеста широм света. Тачно је да је једно убиство у Минесоти из расних побуда, било окидач, али да се конкретно убиство није десило, послужило би нешто друго, ма која неправда. Уистину, проживљено понижење илити показна вежба за укидање основних слобода, изазвало је накнадну реакцију, која је убрзо постала ланчана. Али не, неће се десити никакав револуционарни обрт, нити ће се искоренити неправда – непријатан је осећај звани déjà vu.

Истини за вољу, није посао писца да пребира по овим шкрипавим струнама, боље ће на њима да гуди иоле верзиран аналитичар. Писац је и сам струна садашњице, осетљива на лахоре, зефире и друге чудне мале ветрове; тек ретко је покрене бура или олуја, а кад се то и деси, она тражи сазвучја у прошлим временима – од Хомера је то тако! Олује садашњице описује новинар, а књиге писане без икакве дистанце – о нашем вирусу већ их има! – напросто не спадају у књижевност, него у нешто популарно, на прву лопту.

Највеће ловиште писца је сећање, мада је тачно да кадикад направи добар улов у будућности – срећно погоди или предвиди шта ће бити једнога дана. Лично, никада нисам била љубитељ апокалиптичног жанра, поготово не романа о чудним епидемијама које погоде неку заједницу, по правилу богату и одљуђену. Куга и Беснило већ су класици, а мени су овде на уму релативно новија дела: Есеј о слепилу Сарамага и Разлог пошасти каталонског писца Рафаела Аргуљола. Наравно да су оба романа – упркос теми толико рабљеној у филмској индустрији – мајсторски изведене алегорије о људској природи: о самозаваравању, недостатку солидарности, себичлуку. Али, сем тога што су њихови аутори погодили у мету претпоставком да нека епидемија може задесити и развијени свет, нису били у праву предвиђајући понашање људи. И један и други довели су до пароксизма зло у човеку, док су самилост и доброта, ако их уопште има, дате као усамљене појаве, појединачни чин херојства. Руку на срце, у стварности није било ни изблиза тако. Првих десетак дана од проглашења заразе провела сам у Барселони, једном од тужних епицентара, остатак времена у Београду. На страну друга поређења, већина људи у оба града понашала се саосећајно, многи чак беху спремни да се, на овај или онај начин, жртвују за другог. Усамљени су били случајеви да је човек човеку вук.

Култура и цивилизованост нису само маске које лако падају под притиском страха; савремени човек није животиња, као што није био ни човек Бокачовог доба.

С друге стране, у оба романа пронаћи ћемо, барем у потексту, питања о човековој кривици и заслуженој казни. Може бити да су романи, у том смислу – и уколико је тачно да је коронавирус био освета природе – истинити. Човек је пристао да, бранећи своје ситне удобности, скрнави своје једино станиште – планету Земљу. Једино у том, еколошком кључу, коронавирус би могао постати метафора за човеково огрешење и испаштање.

Ако су ми два поменута романа ишта пружила, било је то да кад се пробудим, у недељама кућне изолације, сваког јутра уштинем себе како бих проверила да ли сам на јави или у фикцији, Сарамаговој, Аргуљоловој.

А ако је реч о предвиђањима, не треба имати пророчког дара па знати чега ће од сада бити мање, а чега више. Мање путовања, мање разговора, мање загрљаја и пољубаца; више саобраћања на даљину, монолога и виртуелних доживљаја. На краће време све то може да се поднесе, чак и заборави, али семе је посејано. На дуже стазе то значи више страха и више самоће, мање слободе и мање љубави. Напослетку, још мање гутемберга, књижевности и писмености него данас, више пискарања и екрана.

Онај један београдски доктор весељак, што је говорио да ће Срби лакше него други прогурати корону, није баш сасвим промашио. Затворена друштва (национално хомогена, аутократска или диктаторска) мање су погођена заразом него отворена и мешовита У поређењу с другим, наше друштво је прост механизам, највише подсећа на воденични точак, па ако један зупчаник прсне, точак ће се и даље окретати, клопарајући као и досад „ја-па-ја-па...“. Зар има ту нечег за понос и радовање