ЗА ДЕМОКРАТИЈУ СУ ПИТАЊА ВАЖНА КОЛИКО И ОДГОВОРИ
ФРАНЦУСКИ СОЦИОЛОГ ЕРИК ФАСАН
Интелектуалци су омиљене мете фашиста због критичког мишљења, које представља супротност слепој послушности. Можда оно најзначајније што чинимо нису одговори које дајемо, већ питања која постављамо. То је можда оно што је „неприхватљиво“и за неолибералне и за неофашистичке режиме. А суштина демократије је - постављати питања
Социолог Ерик Фасан, професор на Универзитету Париз 8, један је од најангажованијих интелектуалаца левице у Француској. У својим изврсним анализама инсистира на томе да је популарна идеја „победе народа против елита“још једна у низу левих илузија, односно тврди да левица мора да се врати класним разликама и акценат стави на придобијање сиромашних апстинената. Активан је у разоткривању структурног расизма француског друштва и подршци антирасном покрету. Био је гост Института за филозофију и друштвену теорију у Београду, и један је од потписника великог међународног апела подршке том институту.
Недавно је читав свет сведочио масовним протестима у САД који представљају одговор на још један случај расно мотивисане полицијске бруталности. Да ли протесте видите као корак напред ка једном егалитарнијем друштву у САД?
Грађанске мобилизације против расизма и полицијског насиља у Сједињеним Државама и широм света су моћан показатељ демократске виталности из најмање три разлога. Први је тај да су ови протести, насупрот насилним побунама попут оних у Лос
Анђелесу 1994. или током 1960-их у многим америчким градовима, мирни – чак мирнији него они у Фергусону 2014. Демократија је на страни демонстраната. Насиље је на супротној страни. Други разлог је тај да дискурс расе заузима централно место међу дискурсима крајње деснице: политички успон Доналда Трампа почиње са покретом ,,роднолисташа” (birthers) који је тврдио да Барак Обама није рођен у САД (и да стога није имао право да буде председник државе). Данас имамо један снажан контрадискурс о раси: антирасизам као реакцију на расизам. Трећи разлог је тај да је овде у питању један друштвени покрет који мобилише многе младе људе свих боја коже и порекла. Та чињеница нам даје наду у једну демократскију будућност од наше неофашистичке садашњости.
Помно пратите америчку и европску сцену. Како то да Европа прати дешавања у САД али не видимо баш много рефлексије у Европи о збивањима унутар ње саме? Један врло сличан случај оном у САД се догодио у Француској - смрт Адама Траореа је такође последица полицијске бруталности. Како Француска реагује на сопствени расизам?
Полицијско насиље над црном и арапском омладином у француским радничким четвртима није нови феномен; као што то нису ни јаке грађанске мобилизације против насиља. Донедавно је, међутим, њихов политички одјек у француском друштву остајао ограничен. То се у последње време мења. Постоји неколико разлога. Један је да су многи инциденти сада документовани (захваљујући телефонима), као и да информације допиру до ширег круга људи (захваљујући друштвеним мрежама). Други разлог је да се полицијска бруталност веома проширила: од 2016, друштвени покрети против неолибералне политике су такође постали мета државног насиља - студенти, синдикално организовани радници и наравно „жути прслуци“. Тачно је да председник стално негира проблем. Емануел Макрон је изјавио да ,,владавина права“подразумева да су изрази попут полицијско насиље или репресија ,,неприхватљиви“. Али управо је то порицање оно што постаје све више неприхватљиво - осим за крајњу десницу, која би требало да буде главни председников такмац.
Недавно сте оптужили председника Макрона да је антиинтелектуалиста, када је окривио академску заједницу за ширење расистичких пракси у јавности. Интелектуалци попут вас проглашени су „кривима“за „кварење омладине“и изазивање „сецесионистичке претње“. Постоји ли напетост између универзалних вредности Француске Републике и расистичких пракси које подразумевају обесправљивање
Гласачи не виде више разлику између неолиберала са деснице и оних са (наводне) левице. Крајња последица тога је успон неофашизма: ако нема разлике између деснице и левице, демократија је испразна. Ако нема алтернативе, онда нема ни избора, па ни демократије
Крајња је иронија да на телевизији неофашистички коментатори
оптужују антирасистичку омладину која се мобилише против системског расизма
да је – расистичка
посебно рањивих (расних и етничких) група?
У француском јавном говору, реторика ,,слепила за боју коже“(color blindness) дуго је служила да заслепи већину друштва у погледу сопственог расизма. Али данас је то постало нарочито апсурдно, јер је расистичка крајња десница присвојила тзв. републикански универзализам. Нажалост, многи мејнстрим политичари и новинари и даље користе тај универзализам – данас не толико против активиста крајње деснице колико против „нових антирасиста“. Ови први данас избегавају да говоре о „расама“, док ови други користе појам расе да би се борили против расизма који наступа под велом ,,слепила за боју коже“. Крајња је иронија да на телевизији неофашистички коментатори оптужују антирасистичку омладину која се мобилише против системског расизма да је расистичка. Али 13. јуна, расно шаролика маса људи која се окупила на Тргу
Републике у част Адама Траорea и осталих жртава полицијског насиља је говорила универзалистички језик права – језик једнакости, правде и истине.
Како тумачите појам ,,расизма спрам белаца”? У Србији често можемо чути тврдњу да већински српски народ има најмање права, да приоритет имају сви други. То је посебно видљиво када се говори о Ромима и новим мигрантима са Блиског истока. И у Француској је било сличних повика.
Расизам, попут сексизма или хомофобије, подразумева доминацију – која делује у једном смеру, не у оба. Можемо говорити о мушкој доминацији – не и о женској. Израз хетерофобија нема никаквог смисла. Исто тако, када припадате доминантној групи не можете тврдити да сте жртва тзв. расизма спрам белаца. Већинске групе по дефиницији не могу бити еквивалентне мањинским групама, будући да су сами појмови „већина“и „мањина“дефинисани сопственим положајем унутар односа моћи. Белцима није забрањен приступ одређе
Расизам се не тиче појединаца. Нацисти су понекад имали пријатеље Јевреје. Неофашисти играју исту игру: у Бразилу, нови министар образовања је црнац. То никога неће преварити, осим оних који желе да остану слепи спрам расизма и које стога можемо назвати расистима
ним професијама или местима становања; они никада нису изложени полицијском насиљу због боје своје коже. Наравно, белци могу искусити нечији анимозитет; али тај анимозитет не резонује са свакодневним искуствима структуралне неједнакости. Говорити о расизму спрам белаца само је још један облик порицања, као да је сам расизам слеп за боју коже!
Однос левице према појму расе и расизма је увек био донекле амбивалентан. Са друге стране, данас се у Србији суочавамо са присвајањем језика политичке коректности од стране крајње деснице. Покрет који је учествовао на последњим парламентарним изборима у Србији имао је особу ромске националности на својој листи, као ,,штит“спрам оптужби за фашизам и неонацизам. Колико нам је данас уопште јасан однос расизма и различитих политичких идеологија?
У анимираној серији Саут Парк постоји један црни лик по имену Симболични (Token). На енглеском је иронија јасна: token black је изузетак који потврђује правило. Расизам се не тиче појединаца. Нацисти су понекад имали пријатеље Јевреје. У Француској данас расисти углавном имају пријатеље Арапе. Неофашисти играју исту игру: у Бразилу, нови министар образовања у влади Жаира Болсонара, Карлос Алберто Декотели, јесте црнац. Да ли ће то учинити његов режим мање расистичким? Наравно да не. То никога неће преварити – осим оне који желе да остану слепи спрам расизма и које стога можемо назвати расистима.
Посткомунистичка Европа има снажан отпор према мигрантима. Шта рађа такав отпор у земљама без колонијалне прошлости?
Ксенофобија и расизам нису само наслеђе прошлости. Они су такође симптоми наше неолибералне садашњости. Због тога у Европи ови феномени нису само карактеристични за земље попут Француске или Британије. Исто тако, исламофобија није ограничена на земље са великим муслиманским мањинама. Расизам и ксенофобија немају заправо много везе са својим метама; они много више говоре о самим расистима и ксенофобима. Неолиберализам данас преусмерава бес изазван класним неједнакостима у распламсавање ресантимана према групама као што су избеглице.
Председник Србије Александар Вучић се представља као најбољи ученик Ангеле Меркел, намећући мере штедње и „протестантску радну етику“. Успоставио је блиске везе са Виктором Орбаном и копира Орбанову стратегију отимања демократских институција. Макрон га је несумњиво подржао. Оштро се противите идеји да је неолиберализам супротстављен популизму. Изгледа да режим у Србији потврђује ваше становиште. Како да разумемо ову међузависност? Да ли једино десни популизам следи овај сценарио?
Говорило се да је такозвани десни популизам погрешан одговор на неолибералну
постдемократију. Насупрот томе, тврдио сам да је популизам симптом неолиберализма – услед чега, по мом мишљењу, леви популизам није добра стратегија. Разлог је једноставан: чувена мантра Маргарет Тачер је гласила ,,Нема алтернативе!“Већина социјалдемократа прихватила је овај такозвани реализам. Резултат тога је да гласачи не виде више разлику између неолиберала са деснице и оних са (наводне) левице. Крајња последица тога је успон неофашизма: ако нема разлике између деснице и левице, демократија је испразна. Ако нема алтернативе, онда нема ни избора – а самим тим ни демократије. Због тога се морамо борити да поново дамо смисао супротности између деснице и левице.
Ксенофобија и расизам нису само наслеђе прошлости. Они су такође симптоми наше неолибералне садашњости. Ксенофобија и расизам немају заправо много везе са својим метама; они много више говоре о самим расистима и ксенофобима
Напослетку, били сте активни у многим иницијативама које се боре за демократију и слободу. Последња међу њима је иницијатива за Институт за филозофију и друштвену теорију у Србији, у којој сте се придружили међународном апелу за подршку Институту, који је донео резултате. Верујете ли да интелектуалци могу позитивно да утичу на друштвена збивања и у чему се састоји њихов утицај?
И интелектуалци могу да сумњају у политички значај интелектуалног рада. Зар нема конкретнијих облика активизма? Али вирулентни антиинтелектуализам који одјекује, на пример, у кампањама против такозване родне идеологије (или, у Француској, против „расистичких антирасиста“у академској сфери) нас подсећа да интелектуалци ипак брину фашисте. Интелектуалци спадају у њихове омиљене мете. Зашто? Можда зато што ми отеловљујемо могућност критичког мишљења, које представља супротност слепој послушности. Критичко мишљење ствари не узима здраво за готово. Ништа није очигледно; ништа није једном за свагда дато. Можда оно најзначајније што чинимо нису одговори које дајемо, већ питања која постављамо. То је можда оно што је „неприхватљиво“и за неолибералне и за неофашистичке режиме. Или обрнуто – управо то је суштина демократије: постављати питања.
Емануел Макрон је изјавио да ,,владавина права“подразумева да су изрази „полицијско насиље“или „репресија“- неприхватљиви. Али управо то порицање постаје све више неприхватљиво, осим за крајњу десницу, која би требало да му буде главни такмац