НЕЗАБЕЛЕЖЕНО У ПОЛИЦИЈСКОМ ИЗВЕШТАЈУ

КРАТКИ РОМАН

Наизглед је нико не жели и не зна њену прецизну дефиницију. За новелу, издавачи се питају како да је продају, интернет јој отвара простор, а писци архитектуру успеле новеле сматрају савршеном

Последњих деценија 20. века чинило се да романи постају све обимнији, а да новела постаје све краћа. То није једина контрадикторност: најславнија дела ове књижевне врсте, разапете између романа и приповетке, почела су да се продају као кратки романи.

Издавачи им се најчешће силно „обрадују“, као када им пошаљете и рукопис са причама. Међутим, електронске књиге не маре много за број страна. Уз то, вероватно и ауторима скидају терет са леђа. У животу, писци се сигурно више наброје листова још ненаписаног дела него новца.

Део читалачке публике решио је да током пандемије напусти изолацију и пресели се у фикцијски свет романчина од више стотина страна. Ни то није било безопасно! Сећате се јунака Вудија Алена коме се приликом сличног путовања поквари чудновата машина, па уместо у вољеном делу заврши заробљен у Речнику шпанског језика, у одељку „Промена неправилних глагола“...

Но, било је оних са мање стрпљења. Тражили су прозу за читање у даху. За дан или ноћ. Киндл-сингл и слична електронска издањa, чија имена буде сећања на плоче синглице, купљена за неколико долара у интернет књижарама, донекле су оживела новелу, којој је енглески писац Ијан Макјуан пре осам лета написао праву оду у Њујоркеру.

Закључио је да се кратка прича не доводи у питање, јер је темељно другачија од романа. Увек упитну новелу сматра савршеном формом и назива је „лепом ћерком расплинутог, надутог, лоше обријаног џина (али џина генијалног у своје златно доба)“.

Наводи низ примера: Смрт у Венецији Томаса Мана, Окретај завртња Хенрија Џејмса, Срце таме Џозефа Конрада, чак Странца Албера Камија, не заборављајући Алис Манро...

Макјуан сматра да економија простора притиска писца да угланца реченице до највеће могуће прецизности и јасноће и произведе ефекат снажним интензитетом. Новела, забележиће, не лута, не придикује, а успут поштеди многобројних мањих заплета. Од првог контакта, читаву њену структуру држимо у глави. „Архитектура новеле један је од првих чинилаца читалачког задовољства које она пружа.“Роман је, по његовом мишљењу, превише обиман и свеобухватан да би достигао савршенство. „Предуг, понекад превише налик животу.“

„Волим новеле“, каже италијански писац Паоло Коњети у разговору за НИН. Лагуна је управо објавила књигу Дивљи дечак, сачињену од две новеле. Прва говори о животу у Алпима, где и сада проводи део године, на 2.000 метара, а друга („Не стигавши никад до врха“) о путовању на Хималаје.

„Мислим да је новела заправо прича коју можете, или боље рећи желите, да прочитате у даху. Уколико је реч о мојим омиљеним, ту су Зов дивљине Џека Лондона и Старац и море Ернеста

Хемингвеја. Две прозе на седамдесет, осамдесет страница. Довољно да се никада не забораве.“

Књижевник Јовица Аћин, чије је ново издање Дневника изгнане душе Агора штампала у истој књизи са Малим еротским речником српског језика и Лебдећим објектима – саопштава да му се допадају ствари које су варљиве. „Новела је међу њима. Можете је сматрати причом, можете је сматрати романом. Увек је двополна.“

Не зна у шта ће се претворити оно на чему ради. „Могу да кренем да пишем причу, а онда испадне роман, као у случају првог објављеног романа Сродници. Ускоро ће се појавити и нови! Не смем да вам одам наслов. Са сваком његовом страницом, искрсавала је нека прича. А онда се дешава да уместо приче или романа, из моје главе нос помоли оно што бих назвао приповест, што би могао бити српски назив за новелу. Исечак из нечијег живота, делић извесне историје или повести. Новела је попут обрушеног романа од којег је остао само комад. Или разапета прича која и на крсту одбија да умре. Штавише, бива све живља.“

Додаје да нећемо погрешити ако у новелама видимо кратки роман или дужу причу. „Важно је да је то написано тако да је читаоцу неодољиво, или макар ономе ко је то написао. Кад је нешто добро, не марим које је воће. Нисам строг, јер је писање уметност која би стално да прекорачи наметнуте границе, да крши наводне законе жанра.“

У новеле убраја ненадмашни Кафкин Преображај, Толстојеву Смрт Ивана Иљича, велики део Чехова. „У историји кажу да су прве новеле потекле од Ђованија Бокача.“

Истиче да реч новела потиче од италијанске речи за вест и пита се шта је вест у овом случају... „Вест је

Новела је заправо прича коју можете, или боље рећи желите, прочитати у даху Паоло Коњети Можете је сматрати причом, можете је сматрати романом. Увек је двополна Јовица Аћин

она сама! Може да нам саопштава о неком догађају, али је догађај сама новела. У њој се одиграва њено приповедање. Тако у новели имамо извесну двострукост. По томе се разликује од приче и романа, не формално него супстанцијално, при чему чува у себи и енергију приче и енергију романа. Најпре имамо приповедање о нечему, а иза тога је приповедање о самом приповедању.“

Макјуан примећује да нас аналогија са филмом или позориштем подсећа на то да у новели постоји елемент извођења. Постајемо свеснији завесе и сцене, те аутора као илузионисте.

„Приповест Дневник изгнане душе прича је о усамљености млађе жене, изложене трагичним изазовима и искушењима, при чему усамљеност попут крика прераста у предсказање скоре катастрофе. Док води дневник, на позорницу изводи своје готово огољено приповедање.“

Словачку књижевницу Ивану Добраковову до новеле доводи дугачка реченица.

„Почела сам да пишем кратке приче, а онда су оне с годинама почеле да бивају све дуже и дуже, све док није постало немогуће дефинисати их као кратке, па ето, пишем новеле“, објашњава наша саговорница. „Чак је и моја проза Белви била разматрана као новела од стране појединих књижевних критичара. Најпре због унутрашње структуре.“

Новосадски Прометеј најавио је за ово лето њену књигу Мајке и камионџије. Јунакиња Светлана реконструише живот оца, идући за мрљама од крви у лифту и за жутим ковертама пуним фотографија са путовања на којима је кроз стакло аутобуса двадесет пута снимљена иста сцена. Ивана се у другој целини враћа у детињство и после осамнаест година суочава са траумом. Има ли већег искушења него вратити се у дечју собу... Отварајући простор, испуњен најразличитијим цвећем које ће га у тренуцима тескобе претварати у опасну „џунглу“, списатељица показује колико су дубоке пукотине савременог живота, оличене у депресији и стресу, а какве споредне излазе истовремено нуди свет да би човека спасао од потонућа. У сторији Ивана, друштво окупљено у кафићу разглаба о тренутно популарним саветима за уређење куће и слагање ствари, типа не мучити више чарапе, не ролати их у клупко, него их оставити

да дишу. Да ли другачије ређање џемпера, питају се, може да промени живот.

„Главни је проблем са новелом то што је нико не жели, нико не успева да је са сигурношћу дефинише, тек како да је прода, негде је у средини. Ја је сматрам савршеном, јер пружа могућност да изразиш више ствари у дужем временском периоду, а истовремено будеш заокупљен једном темом, једним

ликом. Језгровитија је од романа, некада жешћа.“

Омиљена? „Волим Хулија Кортасара.“

У данима дистанце и изолације говорило се о убијању времена.

Чули смо за тридесетједногодишњакињу коју је полиција морала да у глуво доба ноћи извуче из затворене библиотеке у Тибингену. Зароњена у дело, није приметила да се читаоница затвара. Духовити немачки новинар жали што полицијски извештај не наводи наслов дела које је у том трену имала у руци.

Макар се радило о роману, овај текст посвећујемо читаоцима решеним да „убију време“на жилијен. Залогај по залогај.

Прогонитеља

Савршена је форма, јер пружа могућност да се изрази више у дужем временском периоду Ивана Добраковова