ПЛОДНО ТЛО ЗА САМОУНИШТЕЊЕ
СЕРИЈА
Открића у овој серији доносе симптоматично стање појединца у времену садашњем–сви лажу, или би могли да лажу; нова пријатељица није она за коју се издаје; покојни муж је био несрећни прељубник; цео нечији живот само је затрпавање празнине обавезама
На почетку друге сезоне Нетфликсове серије Dead to me (Мртав за мене), на вратима дома главних јунакиња Џен и Џуди појављује се лик убијен на крају прве сезоне, што бива објашњено речима „он је његов брат близанац“. Kонструкти са близанцима или двојницима обично су ауторски потези очајника који се примењују након што је све друго већ потрошено у циљу опстанка телевизијског пацијента на апаратима за одржање драмског живота. У случају серије Dead to me пак, нови, карактерно супротни близанац који истражује непознанице из живота некога о коме би требало да зна све јесте део
теме – неочекиване аномалије унутар наоко безбрижног, стерилног и политички коректног друштва која прети да уништи животе главних јунака а тиме загади (или просветли) и све и свакога око њих.
Наравно, не ради се о епохалној теми, будући да је таква позадина фабуле присутна од античке трагедије, преко Опасних веза и Великог Гетсбија, све до Очајних домаћица. Разлика између добре забаве за тренутну употребу и трајно вредне уметности налази се у одговору на питање да ли дело спаја аномалију са друштвом тек да би три чина драме била уредно попуњена експозицијама, преокретима и разрешењима или је друштво са свим својим инхерентностима плодно тло за самоуништење а појава било какве аномалије је само питање тренутка?
У првој епизоди затичемо Џен (Kристина Еплгејт), агента за продају некретнина и мајку двојице младих мушкараца (основца и гимназијалца), како покушава да доведе себе у ментални ред након смрти мужа, прегаженог од стране непознатог починиоца док је џогинговао. Kомшије су испразни међурасни парови који јој се обраћају да би уживали у препознавању своје способности за саосећање; религијска група за подршку је скуп несрећних прича након којих се не осећате нимало другачије (стога, која је сврха?); једино слушање „death metala“(за који је „Слејер“умиљат као „Бич бојси“) у колима док обнавља давну дуванску овисност пружа Џен краткотрајно ослобађање агресије и одмор од обамрлости емоција. Ако до сада није било очигледно, Dead to me је у жанровском погледу пре свега комедија. Група за помоћ, ипак, нуди новост у виду познанства са сликарком Џуди (Линда Kарделини), што опет отвара мучна питања: ако у поноћ зовемо лујку коју смо упознали тог дана како бисмо баш са њом попуњавали време несанице, шта смо то учинили са својим животом?
С каквим смо се то људима окружили? Уз то, чему служе све те друштвене мреже, све те „лајне“и групе, када се у тренутку муке окрећемо старом добром километарском телефонском позиву (а Џен би, може се претпоставити, била још задовољнија да у својој „смарт“кући поседује и један апарат са кружним бројчаником).
Следе даље непријатности, са трилерским углом који ће преузети серију у другој сезони, бољој од прве, све са новоуведеним близанцем покојника. До тада, открића доносе симптоматично стање појединца у времену садашњем – сви лажу, или би могли да лажу; нова пријатељица није она за коју се издаје; покојни муж је био несрећни прељубник; цео претходни живот био је само затрпавање празнине обавезама и то, заправо, за Џен није никаква новост. А комедија је питање стила, у фикцији или у животу.