КАКО ИЗГУБИТИ ПРИЈАТЕЉЕ
ДОМЕТИ И ОГРАНИЧЕЊА НОВЕ, ВЕОМА АГРЕСИВНЕ КИНЕСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ
За разлику од фиктивних специјалаца из популарних кинеских акционих филмова по којима су добили име, кинески дипломатски „вучји ратници“не убирају плодове свог безобзирно конфронтирајућег стила
Кинеске дипломате су дуго имале репутацију добро обучених, безличних и опрезних професионалаца који истрајно обављају своју дужност не привлачећи негативан публицитет. Али нараштај нових дипломата одбацује етаблиране дипломатске норме у корист агресивне промоције кинеског самооправдавајућег ковид-19 наратива. Та пракса се назива дипломатијом „вучјих ратника“, и Кини се обија о главу.
Убрзо након избијања ковид-19 кризе, кинески министар спољних послова Ванг Ји наложио је дипломатском кору земље да прибегне асертивнијем приступу како би одбранио кинеске интересе и репутацију у иностранству. Пандемија, чији би обим био далеко мањи да није било раних пропуста локалних званичника у Вухану, пружила је савршену прилику да се ова директива преведе у конкретно деловање.
И то је управо оно што кинеске дипломате тренутно чине. Средином марта, рецимо, недавно именовани портпарол министарства спољних послова Жао Лијан, промовисао је теорију завере по којој је америчка војска та која је нови вирус корона донела у Вухан, први епицентар пандемије.
Слично томе, кинески амбасадор у Француској је почетком априла на званичном сајту амбасаде поставио серију непотписаних чланака у којима се тврдило да су у тој земљи најстарији остављени да у самоћи умиру од вируса. Касније истог месеца, након што се Аустралија
прикључила Сједињеним Државама у позивима за спровођење међународне истраге о изворима пандемије, кинески амбасадор у Канбери брзо је запретио бојкотом и санкцијама.
Али за разлику од фиктивних специјалаца из популарних кинеских акционих филмова по којима су добили име, кинески дипломатски „вучји ратници“не убирају плодове свог безобзирно конфронтирајућег стила. Не само да нису побољшали међународни имиџ Кине и умирили оне који земљу окривљују за избијање пандемије, него њихове акције поткопавају кредибилитет земље и од ње удаљују земље које је требало придобити.
Зашто је уопште дошло до ове промене у понашању кинеских дипломата? Један разлог је актуелна комбинација историјског осећања несигурности, које свој корен има у такозваном столећу понижења (када је у 19. веку тада слаба и заостала Кина била препуштена на милост и немилост великих сила, прим.), те опијајуће ароганције подстакнуте садашњом огромном економском моћи и геополитичким утицајем. Кинеским лидерима је толико стало да стекну поштовање какво сматрају да њихова земља заслужује да су постали преосетљиви на критике и брзо прибегавају претњама економском присилом кад се друге земље усуде да јој опонирају.
Још један разлог јесте нагласак који актуелни кинески режим ставља на политичку лојалност. Под
високо централизованим вођством председника Си Ђинпинга, кинеске дипломате се не вреднују на основу тога колико професионално обављају своју дужност, већ колико се верно и гласно придржавају прописане партијске линије. Ово се може видети и из прошлогодишњег именовања Ки Јуа, за пропаганду задуженог апаратчика без спољнополитичког искуства или кредибилитета, за партијског секретара Министарства спољних послова - што је важна функција коју су традиционално обављале искусне дипломате.
Ако је агресивно промовисање наратива који преферира Комунистичка партија Кине питање професионалног опстанка, онда ће се дипломате и понашати у складу с тим, чак и ако су свесни да је то контрапродуктивно (као што већина њих вероватно и јесте). Свакако да неће своје политичке господаре покушавати да увере да промене курс. Док дипломате ризикују да плате високу цену за приговор савести, рекло би се да не трпе никакве последице - у распону од критика у званичним медијима до опозива или отпуштања - за демонстрирање деструктивне лојалности. Кад инсистирање на наративу који је одобрила КП доноси негативне резултате, то је, партијском терминологијом речено, питање тактике, а не „политичке линије“. Кад би лојалне дипломате биле кажњаване за „тактичке грешке“, више би оклевале да прљави посао за КП обављају и у будућности.
Елиминисањем сваке претње санкцијама које би дипломате натерале да наступају умереније, те давањем згодних изговора за негативне последице њиховог агресивног наступања, оваква логика додатно учвршћује лошу политику. Није од помоћи ни то што у Кини нема слободне штампе ни политичке опозиције која би указивала на неуспехе дипломатије „вучјих ратника“. За разлику од западних дипломата, њихове кинеске колеге не морају да се прибојавају да ће бити изложени јавном исмевању или критикама. Једино што је битно јесте шта ће рећи њихови надређени - а њихови надређени желе „вучје ратнике“.
Ово је грешка. У време кад репутација Кине трпи, а њени односи са САД су у слободном паду, њене дипломате требало би да буду усредсређене на потенцирање разлика у кинеској спољној политици у односу на ону коју води амерички председник Доналд Трамп. Трамп је тај који безобзирно промовише теорије завере и на све што се перципира као критика агресивно одговара претњама и санкцијама. Трамп је тај који будаласто од Америке одбија пријатеље и партнере, уместо да развија узајамно корисне односе. И Трамп је тај чије је ратоборно инсистирање на супериорности сопствене земље поткопало њену међународну репутацију и угрозило њене интересе.
Требало би да су кинески лидери паметнији од њега.
Кинеским лидерима је толико стало да стекну поштовање какво сматрају да њихова земља заслужује да су постали преосетљиви на критике и брзо прибегавају претњама економском присилом кад се друге земље усуде да јој опонирају