А за нашу децу батине и затвор
ПРОТЕСТ И ПОСЛЕДИЦЕ
Ако анкете показују да и даље не постоји спремност за незаустављиви бунт, то не значи да се и делу бирача СНС-а стомак није згрчио због хапшења и батинања младих људи. И „кресање крила“СПС-у је део редовног Вучићевог третмана за подређене, али никад то није ишло овако далеко као сада
Ако анкете показују да и даље не постоји спремност за незаустављиви бунт, то не значи да се и делу бирача СНС-а стомак није згрчио због хапшења и батинања младих људи. И „кресање крила“СПС-у је део редовног Вучићевог третмана за подређене, али никад то није ишло овако далеко као сада
Да није трагично, било би забавно: након што је Александар Вучић верификовао акцију дисциплиновања социјалиста, Новица Тончев, потпредседник СПС-а, прогласио је Ужичку републику у Сурдулици и најавио општенародни бунт у циљу заштите - директорских фотеља. Тончев је, јављају медији, рекао да ће се оно што се дешава на улицама Београда прелити на југ и да ће „пет, шест хиљада људи блокирати ауто-пут Београд - Скопље уколико још неко од директора државних институција из СПС-а буде смењен“. И заиста је употребио поређење са јединим острвом слободе у окупираној Европи, у јесен 1941. године: Сурдулица је, тврди, једина слободна територија у Србији, „Ужичка република где нема мрака и страха“.
А није да у правом Ужицу нема аргумената за оцену о непостојању слободе: због гађања јајима билборда са Вучићевом сликом неколико младих људи стрпано је на месец дана у притвор. Ипак, они су још и добро прошли у поређењу са демонстрантима у Београду, брутално пребијаним у полицијској акцији забележеној бројним камерама. Под условом, наравно, да и сами нису подвргнути тортури након што су затворени, што се, према наводима Савеза за Србију, дешавало у Београду.
Није у уторак, када је овај број НИН-а отишао у штампу, била јасна коначна судбина масовног бунта иницираног Вучићевом најавом поновног затварања грађана због неконтролисане експлозије вируса корона. Чинило се да су десничарске групе успеле да га преузму и дефинитивно убију ону масовност која је претила да расте.
Управо у том неслагању демонстраната којима је у првом плану Косово, оних који „ратују“против миграната и 5Г и оних који заступају модернистичке вредности, налазила се и потенцијална снага бунта, због које је реакција полиције била онако брутална. Ваљало је не само разбити скуп, него и застрашити, како не би дошло до сарадње људи супротстављених уверења, са само две заједничке жеље - да спрече поновно увођење полицијског часа, али и да оборе власт која је управо забележила фасцинантну победу на фасцинантно нерегуларним изборима.
Први циљ је испуњен, до даљег. Већ дан након протеста, Вучић је, други пут за шест дана, одустао од сопствене најаве - мада не тако експресно брзо као у претходној ситуацији, када су се студенти побунили против затварања домова, а он одустао од плана за мање од сат времена. Одговорност за одлуку, овог пута, препустио је премијерки у одласку, Ани Брнабић, увек спремној да се подметне и помогне „шефу“.
Други циљ, међутим, не изгледа тако близу остварења, упркос проценама да је „почео Вучићев пад“и да после протеста „више ништа није исто“. Према мишљењу Душана Спасојевића са Факултета политичких наука, на пример, протести нису ништа темељно променили – али се то није ни очекивало. Ипак, каже, нешто смо сазнали – добили смо потврду да постоји огроман гнев и код дела младих, за које се раније мислило да су незаинтересовани за промене.
А видели смо и да је власт спремна на бруталну употребу силе, али и да та сила производи бес - не само код навијача и крајње деснице, већ и код „обичних људи“, који су се упорно враћали и пружали отпор.
„Сваки протест који не изнедри нешто – лидера, организацију – ојачава власт, јер повећава број неуспеха“, каже Спасојевић. У понедељак, кад смо разговарали, није било индиција да би се из најновијих протеста заиста могао родити неки такав нови квалитет, али је било прерано и да се то потпуно искључи. Досадашња опозиција је покушавала да нађе баланс и прави одговор на збивања – у чему јој баш и нису помагали повремени покушаји људи из масе да отерају познате лидере (било је индиција да је реч и о провокаторима са задатком).
Призори полицијске бруталности обишли су свет и допринели да се у бројним страним медијима српска власт (поново) опише као недемократска. По важним бриселским канцеларијама почео је да циркулише и предлог да се „одмах спроведе темељна анализа демократског квалитета избора одржаних у Србији, Црној Гори, Северној Македонији и БиХ“, на основу које би ЕУ требало да одлучи са којим владама у региону жели да настави процес проширења, а с којим владама жели да, за сада, замрзне даље разговоре и преговоре.
У документу у који смо имали увид, оцењује се да су постојеће владе „темељно корумпиране и показују цинично непоштовање владавине закона“, те да ако након избора спроведених на садашњи начин добију само оштро упозорење чланица ЕУ и Европске комисије, „онда су они ту да остану још много година“. Оцењује се да је нереално очекивати да ће владе изабране на основу намештених избора испунити захтеве критеријума за чланство и да ће ЕУ таквим владама само дати легитимитет „ако настави да се прави да преговара о чланству са њима“.
А у случају Србије, примећује се да ЕУ пружа садашњем председнику легитимитет прихватајући га као јединог саговорника у косовским преговорима за српску страну. Упозорава се да, због понашања према демонстрантима и новинарима, не би смео да буде прихваћен као саговорник Ангеле Меркел, Макрона и осталих лидера ЕУ, те да би, све док се не утврди да избори у јуну нису намештени, разговори требало да буду обустављени.
Предлог (за сада) није наишао на разумевање јер, према нашим изворима, и даље влада уверење да ЕУ „контролише“Вучића европском перспективом, због чега се очекују његови уступци за Косово. Као озбиљан проблем наводи се и непостојање алтернативе Вучићу. Није, ипак, искључено да ће тас на коме се слажу упозорења на стање у Србији у неком тренутку превагнути над досадашњом стратегијом „стабилократије“. Нарочито ако сам „манекен“стабилократије не изгледа превише стабилно.
Није вероватно да ће баш актуелни протест довести до промене односа Запада према актуелној српској власти. Спасојевић оцењује да би, управо супротно, Вучић могао „десничарски протест“користити као неку врсту изговора у разговорима са представницима међународне заједнице. А већ је успео и да, причом о прихватању нове стратегије проширења – иако та одлука није донета у Скупштини - пропагандно замагли чињеницу да је процес евроинтеграција Србије блокиран.
Оним што најбоље (једино?) зна спиновањем и пропагандом - и овог пута покушава да омаловажи протест и чињеницу да у Србији постоји велики број грађана ужаснутих стањем у земљи. Разлика је једино у томе што је уобичајени спин о „страном фактору“овога пута започет упирањем прста у Русију. Био је то, додуше, само „медијски“прст, али је било уочљиво да се власт није бунила против такве верзије. Ипак, убрзо је, равнотеже ради, у Београду нахватано неколико грађана других земаља, па су њихова документа, супротно Кодексу новинара, објављена у провладиним гласилима, све у циљу уверавања грађанства о огромној међународној завери против храброг борца за Србију.
Протест је употребљен и за напад на социјалисте, за који, у овом тренутку, постоје различите прогнозе исхода. С једне стране, чињеница је да је, што предизборно, што постизборно, „кресање крила“социјалистима, део редовног Вучићевог третмана за подређене. Ипак, оволико далеко се никад до сада није отишло. У некој врсти „истраге потурица“злоупотребљена је чињеница да су у протесту учествовали чланови породица функционера СПС (Петар Шкундрић) или чланови породица сарадника функционера СПС (Горан Триван). Реакција је била хитра: Статутарна комисија искључила је из странке двојицу чланова из Инђије који су учествовали на протестима, а Шкундрић је разрешен дужности саветника у Влади, саопштио је лично Дачић.
На други део Вучићевог напада – неадресиране тврдње о „лоповлуку“– теже је одговорити. Зато ће, изгледа, Дачић морати и додатно да се понизи: „Нећу радити против председника
Протести су дали потврду да постоји огроман гнев и код дела младих, за које се раније мислило да су незаинтересовани за промене Душан Спасојевић
Александра Вучића, а ако СПС већински хоће да ради против Вучића, сигурно нећу у томе учествовати, нити остати на месту председника СПС-а“, рекао је јунак немог филма у коме се видео ручак у кафани са нарко-босом Родољубом Радуловићем, познатијим као Миша Банана.
Да ли је време да тај снимак добије тон, није јасно, али то и није једини разлог што део аналитичара, међу њима и Спасојевић, верује да би било велико изненађење да СПС не буде у власти. И све то без обзира на потребу да се створи илузија о постојању опозиције у парламенту и без обзира на доста слаб капацитет преосталог кандидата, Александра Шапића, да преузме ту улогу. „Дачић је преозбиљан играч“, каже Спасојевић, а томе – уз чињеницу да се приближавају председнички и београдски избори, на којима су Вучићу преко потребни и гласови СПС-а - ваља додати и Русију, наравно.
С друге стране, неки други аналитичари сматрају да у СПС-у постоји можда око хиљаду оних који су се окористили од власти и који би одлазак у опозицију доживели као смрт, док је за саму странку дошао тренутак у коме би било боље да изађе из загрљаја СНС. Спасојевић, ипак, „типује“на варијанту у којој би СПС остао у власти, са задужењем да креира дисонантне тонове. Не одбија ни могућност договора о прихватању улоге опозиције, али само на кратак рок, уз обећане скоре парламентарне изборе, рецимо, заједно са председничким.
Ништа од тога, ипак, неће променити суштину – да потпуну власт у Србији држи један човек, уз велики број савитљивих статиста, на штету огромног броја људи чија се права крше, а глас не чује. Ако анкете, на које се Вучић ослања, показују да и даље не постоји спремност за незаустављиви бунт, то не значи да, већ данас, нема његових досадашњих бирача којима се стомак није згрчио над чињеницом да се у Србији хапсе и премлаћују млади људи. И то не они који су били насилни према полицији, што је за власт корисно, већ, углавном, лакше мете – пристојан млади свет који би могао да од намучене земље направи добро место за живот. Не воле људи кад им се туку деца, па макар имала другачије политичко уверење од њих самих.