Ердоганова освета Ататурку
АЈА СОФИЈА
Одлука која би могла поделити свет и која је већ изазвала незадовољство широм планете усмерена је пре свега на рушење секуларне државе, а у читаву једначину укалкулисана је и политичка рачуница која би турском председнику требало да донесе гласове на парламентарним изборима
Одлука која би могла поделити свет и која је већ изазвала незадовољство широм планете усмерена је пре свега на рушење секуларне државе, а у читаву једначину укалкулисана је и политичка рачуница која би турском председнику требало да донесе гласове на парламентарним изборима
Пре свега сам муслиман и као такав трудим се да се повинујем захтевима своје религије. Одговарам Богу који ме је створио и тежим да испуним ту одговорност. Трудим се да то одвојим од политичког живота, јер је у питању приватнa ствар. Политичка партија не може да има религију, само појединци. У супротном се религија експлоатише, а она је изнад тога. Овако је Реџеп Тајип Ердоган, актуелни председник Турске, говорио пре више од петнаест година, када је први пут преузео премијерско место. Његове речи биле су у складу са оним што највиши законoдавни акт прописује, а то је да је Турска секуларна држава и да се ислам и политика не смеју мешати.
Крајем маја ове године, пак, исти тај Ердоган читао је Куран и држао проповеди које су се директно преносиле у Аја Софији, док су се на великом платну испред ове базилике приказивале историјске сцене битака. Све се дешавало 29. маја, који се обележава као дан када су Османлије освојиле Истанбул, тадашњи Константинопољ. И ништа ту не би било спорно да се председник обратио верницима у некој од џамија, а не у Аја Софији, и да није најавио да је време да ова културна знаменитост опет постане џамија. Изграђена у петом веку за време византијског цара Јустинијана, Аја Софија је падом Цариграда претворена у џамију, све док Мустафа Кемал Ататурк, оснивач модерне турске државе, није одлучио да је претвори у музеј. Црква Свете мудрости, како се још назива ова светиња, пролази кроз четврту трансформацију, након што је Државно веће, највиши административни турски суд, званично поништило одлуку владе из 1934. којом је зграда претворена у музеј и дало зелено светло да се жеља многих конзервативних исламиста спроведе у дело. Не часећи часа, први човек Турске је одмах потписао декрет којим Аја Софији враћа статус џамије, најављујући да ће прва молитва бити одржана 24. јула. Овај потез дочекан је са одушевљењем на улицама Истанбула. Грађани су задовољно скандирали, додајући да се дугоочекивани сан коначно остварио.
Питање Аја Софије одавно није само питање вере већ ствар политике. Жеља да се у њој поново чује езан (позив на молитву из џамије) и читање Курана никада истински није утихнула. Учење Курана током рамазана у Аја Софији први пут је одржала Управа за верске послове 2015. године, само годину дана након што је Турска национална студентска унија организовала потписивање петиције да се највећа црква хришћанског света у којој су се крунисали сви византијски владари, поново претвори у џамију. Али Угур Булут, председник Удружења младих из Анадолије, тим поводом је за Шпигл рекао да је ова грађевина симбол муслиманског освајања Константинопоља и да је њихов задатак да се чува исламско наслеђе.
Сама најава да би Аја Софија поново могла бити отворена за муслиманске молитве изазвала је негодовање широм света. Званична Грчка са којом Турска води вишедеценијски спор око Кипра, те би ово додатно долило уље на ватру у односима двеју држава, прва је послала протестну поруку. Турска није остала дужна на ово пребацивање, па је Мевлут Чавушоглу, турски министар спољних послова, поручио „да је Грчка последња држава која може да им држи лекције, јер у Солуну још увек нема отворених џамија за вернике“. Први човек турске дипломатије јасно је истакао да је ово унутрашње питање, а не међународна тема. Глобалнo питање или не, тек реаговао је и Мајк Помпео, амерички државни секретар, апелујући на турске власти да задрже тренутни статус ове културне баштине. Претварању Аја Софије у џамију противи се и Руска православна црква која сматра да ће један овакав потез изазвати међурелигијске тензије, преноси Ортодокс тајмс. Поред тензија, Вартоломеј, васељенски патријарх чије је седиште управо у Истанбулу, указује да би могло доћи до окретања милиона хришћана против исламског света. Још једна од последица је и отварање нове линије сукоба у односу Москве и Анкаре, који је све само не монотон и креће се из крајности у крајност.
Негодовање није изостало и након коначне одлуке суда и председниковог указа. Захтев да преиначи одлуку Ердогану је поред већ поменутих институција и држава, упутио и Светски савез цркава који заступа више од 500 милиона хришћана, који наводи да ће једна оваква одлука отворити раздор и неповерење, преноси Би-Би-Си. Очекивано, није изостала ни реакција Ватикана. Свој став папа Фрања изнео је током недељне молитве. „Моје
мисли иду у Истанбул, мислим на Аја Софију. Осећам се јако погођено.“Турским властима обратила се и Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) на чијем списку светске баштине се Аја Софија налази. Позивајући на дијалог пре доношења било какве одлуке, из ове организације су подсетили да један овакав чин са собом повлачи и одређене правне обавезе. Забринутост је показао и Орхан Памук, турски писац, добитник Нобелове награде, који у овоме види јасну поруку, а то је да Турска више није секуларна држава.
Eрдоганово залагање за враћање исламских вредности на велика врата не треба да изненађује. Као неко ко је завршио државну школу за верске проповеднике, у исламу је, како је и сам једном приликом изјавио, видео компас који га води. Политичку каријеру градио је у партији Национални спас, која је управо због идеја супротних прокламованом секуларизму укинута. Испред Странке благостања, настале из поменутог Националног спаса, био је градоначелник Истанбула, али је и та партија неславно завршила. Политички пут наставио је у Странци врлине, изграђеној на остацима претходно забрањене партије. За секуларне захтеве прописане Уставом није марила ни ова политичка организација, те је њено постојање забрањено 2001. године. А Ердоган је због неподобних стихова („минарети су наши бајонети, куполе наши засеоци, џамије наше касарне, а верници наши војници“) рецитованих на једном политичком скупу, осуђен на десетомесечни затвор, а одслужио је четири месеца. Потом је формирао властиту странку - Партију правде и развоја (АКП) на чијем челу се и данас налази. Њен рад такође се нашао под знаком питања због исламистичких тенденција, иако се званично води као прозападна конзервативна партија.
Упркос великој популарности партије на власти, народ је 2013. године изашао на улице Истанбула исказујући своје незадовољство због најављеног рушења парка на чијој површини је планирана изградња
тржног центра. Слике које су светски медији преносили, приказивале су масовне уличне протесте и полицију која покушава да разбије групе незадовољних грађана користећи сузавац, али и физичку силу. Држава је претрпела и велике губитке 2015. године када је око 600 људи погинуло у терористичким нападима. Ако се томе дода и цензура медија, незапосленост која расте, гушење основних људских права, корупција и заробљено правосуђе, не треба да изненађују бес и незадовољство становника града који лежи на два континента. Уместо изласком на улице, они су Ердогана казнили на прошлогодишњим локалним изборима, те је Истанбул „пао“у руке човека који долази из редова опозиције.
Свестан историјског значаја који некадашња престоница Османског царства носи са собом, Ердогану је пораз тешко пао. Да се не би поновио сличан сценарио на републичком нивоу, турски председник заиграо је на религијску карту надајући се да ће му ова „мала победа“претварања Аја Софије у џамију донети нове гласаче на парламентарним изборима, који би требало да се одрже 2023. када се обележава и стогодишњица Републике. Владајућа партија поставила је прилично амбициозне циљеве за ту годину, најављујући да ће земља ући у десет највећих економија света. Турска економија бележила је напредак, али се ситуација у последњих неколико година знатно погоршала услед инфлације, пораста стопе незапослености, корупције, геополитичких тензија у региону, а ако томе додамо и пандемију ковида-19, чије ће се последице тек осетити, извесно је да ће наредни период пре бити период санације, а не просперитета.
„Јачање исламског идентитета и културе не представља претњу за Турску него значајну стратегијску прилику“, написао је Ахмет Давутоглу, некадашњи премијер Турске и бивши други човек Партије правде и развоја, у својој књизи Стратегијска дубина, где између осталог констатује да је управо верска свест имала огромну улогу у очувању идентитета турских елемената у дубини Евроазије пред совјетском асимилацијом. И док држава гаца у дуговима, корупција улази у сваку пору друштва, а Аја Софија се опет инструментализује у политичке сврхе, поставља се питање да ли ће јачање исламског идентитета донети нешто добро држави коју је руски цар Николај Други давно назвао „болесником на Босфору“?
Моје мисли иду у Истанбул, мислим на Аја Софију. Осећам се јако погођено папа Фрања