Потпуно Вуди, ништа мање Ален
АУТОБИОГРАФИЈА СЛАВНОГ АМЕРИЧКОГ РЕДИТЕЉА
Писац и новинар Пјер Асулин, члан Академије Гонкур која додељује најважније француско књижевно признање, уступио је НИН-у свој текст о недавно објављеној аутобиографији Вудија Алена и њиховом шокантном разговору о књигама
КПисац и новинар Пјер Асулин, члан Академије Гонкур која додељује најважније француско књижевно признање, уступио је НИН-у свој текст о недавно објављеној аутобиографији Вудија Алена и њиховом шокантном разговору о књигама
о ће га знати зашто Вудија Алена увек питају да објасни свој однос према филму, деци, женама, према деци својих жена, према бејзболу, пилећим крилцима, али никад не траже да говори о односу према књижевности! Наиме, мада је увек оспоравао своју репутацију интелектуалца, у великој мери заслужену наочарима дебелих оквира, добро је познато да се машта таквог уметника храни такође и књигама. Нарочито кад нам је позната његова одбојност према стварности. Стога сам га 2000. године замолио за интервју на ту тему, с намером да га објавим у часопису Лир.
Његова продуцентска кућа широкогрудо ми је одобрила један сат кад буде пролазио кроз Париз. Пређимо на његове неуспеле покушаје бављења књижевном критиком:
„Ишао сам на курс брзог читања и прочитао Рат и мир за двадесет минута. У књизи је реч о Русији.“
Један сат је мало, јер треба да напишем петнаест шлајфни. Морао сам наћи начина да превладам његову резервисаност, стидљивост, склоност за повлачење и да одмах пређем на суштински важне ствари, занемарујући конвенције. Док сам ишао к његовом омиљеном париском боравишту, у предграђу Сен Оноре (где изнајмљује апартман у Хотелу Бристол), припремајући касетофон, схватио сам да је на касети која је била унутра снимљен дугачак разговор који сам водио с Филипом Ротом претходне године у Њујорку. А једно или два моја питања тицала су се Вудија Алена… Уистину, сањао сам о томе да успоставим дијалог између њих, јер имају додирних тачака: јеврејство, Њујорк, већи успех у Европи него у Америци, и тако даље; али, баш у таквим случајевима, то ретко успева, јер споне које делују сасвим очевидно, пошто су природне, одмах се прекину.
Чим смо се састали, једна асистенткиња нам је скренула пажњу на то да смо потпуно исто обучени: носили смо исте марке и исте моделе, чак и чарапа и ципела, само су се боје мало разликовале. Сећајући се једне од његових метафизичких мисли („Ништа не знам о оностраном, али ипак бих понео резервне гаће”), уплашио сам се да ће пожелети детаљније да провери нашу невероватну усклађеност, али уздржао се од тога. Лед почетне нелагодности био је пробијен. Но, требало је да пожурим, јер је мноштво мојих колега у ходнику нестрпљиво цупкало. Сели смо један до другог. Почео сам:
„Волите ли Филипа Рота?“„Наравно! Прочитао сам већину његових књига. Зашто?“„Питам зато што он вас не воли.“„Ах…“Онда сам пустио траку тачно од места где је писац почео да говори о редитељу:
„Вуди Ален постоји само захваљујући наивности Европљана. У овој фази то је просто дирљиво. Његови филмови су испразни, детињасти… Нема ту ни најмањег заметка мисли ни инвентивности. Његово виђење интелектуалног миљеа своди се на смешан клише. Он сам није интелектуалац, него потрошач културних производа из робне куће… Ништа не
зна о друштву које приказује… Уопште не разуме како људи живе, јер их никад не приказује… То је карикатура.“
Док је трајало то мучење на каучу, Вуди Ален, видно погођен, увукао је главу међу рамена и нервозно увртао неку гумицу коју је узео са стола, док на крају није пукла. Одлетела је и ударила га у нос, али једва да се тргнуо, под том тортуром стварно је деловао мало перверзно. Није хтео да критикује онога ко је критиковао њега, поновио је да се безусловно диви том генијалном романописцу. Интервју је почео.
Вуди Ален је признао да је почео да чита у самоодбрани кад је имао отприлике седамнаест година, у време кад су биле популарне једино смешне сатире Макса Шулмана и кримићи Микија Спилејна (разумљиво: Пољубац смрти, сећамо се једне од најбољих истрага Мајка Хамера!), искључиво с циљем да заводи жене. То је двоструко компулсивна активност. Управо ту се заувек заљубио у Чеховљев универзум и елеганцију, и том писцу никад неће престати да отплаћује дуг. Разговарали смо о томе шта његови филмови Ентеријери и Хана и њене сестре дугују Трима сестрама, а његов филм Септембар – Ујка Вањи, причали смо о кафкијанској комици његових филмова, о борхесовској димензији филма Зелиг, а затим, без реда, о елементима његовог књижевног пантеона, о песмама Емили Дикинсон и Т. С. Елиота, о Флоберу и Сентименталном васпитању, о Џејмсу Џојсу као аутору Уликса, много времена посветили смо причи о Тургењеву, и наравно о Солу Белоу. Упркос свему томе, сви његови
Књига доноси страствену приповест препознатљиво живог тона и брзе нарације, чији одељак о детињству страшно подсећа на неки Скорсезеов филм